Jako je teško objaviti knjigu domaćeg autora u inostranstvu, kaže pisac i prevodilac Dejan Tiago Stanković, kome su romani i priče izašli na više jezika. On je pre više od decenije predložio osnivanje državnog fonda iz kog bi se finansirali prevodi i plasman dela domaćih autora u inostranstvu. Sličan fond postoji u Ministarstvu kulture za prevođenje dela savremenih pisaca i novac se deli preko konkursa, ali on, po svemu sudeći, nije dovoljan, pa tu prazinu popunjavaju sami pisci i njihovi prevodioci, i poneka domaća izdavačka kuća.
Da bi im knjige bile prevedene i objavljene na nekom od stranih jezika, domaći pisci najčešće su situaciji da se uzdaju pre svega sami u sebe i sreću da ih strani izdavači primete ili ih u to ubede potencijalni prevodioci, na osnovu ličnih afiniteta.
Druge dve mogućnosti su da država sufinansira prevođenje njihovih dela kroz godišnji konkurs, što u ovom slučaju znači nekoliko desetina naslova, ili da iza njih stane domaći izdavač, što nije njihov osnovni posao i u praksi se retko dešava. Tim segmentom predstavljanja pisaca i njihovih dela u inostranstvu, a posredno i kulture zemlje iz koje su, u svetu se odavno bave specijalizovane književne agencije, ali kod nas one ne postoje. Kako onda prevođenje i objavljivanje dela naših autora na drugim jezicima funkcioniše?
Preko konkursa Ministarstva prevedene 43 knjige
Na konkursu Ministarstva kulture za sufinansiranje prevođenja reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu ove godine odabrane su 43 knjige i za to je izdvojeno nešto manje od 60.000 evra. Prioritet je, kako je navedeno u uslovima konkursa, dat „klasičnim delima srpske književnosti, kao i delima zapaženim u stručnoj javnosti“, a iznosi kojima se pomažu prevodi bili su od 120.000 dinara do 5.000 evra, sa koliko je pomognut, recimo, prevod trećeg dela „Romana o Londonu“ Miloša Crnjanskog na engleski.
Među klasicima su, pored Crnjanskog, Ivo Andrić, Petar Petrović Njegoš, Danilo Kiš ili pesnik Rade Drainac, a među savremenim piscima knjige Svetislava Basare, Đorđa Lebovića, Milana Oklopdžića, Davida Albaharija, Dragana Velikića, Vladislava Bajca, Milisava Savića, Vuka Draškovića, Mihajla Pantića, Jelene Lengold, Vuleta Žurića, Vladimira Pištala, Igora Marojevića, novijih glasova poput Darka Tuševljakovića, Ane Vučković ili Lane Bastašić, kao i zbirke pesama Nenada Šaponje, Zvonka Karanovića, Alena Bešića…
Zanimljivo je da je komisija na konkursu podržala i prevode knjige „Molitve na jezeru“ Nikolaja Velimirovića na rumunski („vredan doprinos boljem upoznavanja rumunskih čitalaca sa delom istaknutog teologa“) ili „Lajanje na zvezde“ Milovana Vitezovića koje je doživelo više od 30 izdanja, a po njemu je snimljen film još 1998. godine kao “prepoznatljivo delo savremenog popularnog autora”.
Sa druge strane, odbijeno je 52 predloga za prevode knjiga, među kojima su i romani dobitnika Ninove nagrade Slobodana Tišme „Bernardijeva soba“ na engleski i „Islednik“ Dragana Velikića, inače jednog od prevođenijih savremenih pisaca, na ukrajinski jezik, kao i romana „Hamam Balkanija“ Vladislava Bajca na arapski i njegovih „Gastronomadskih priča“ na makedonski…
Negde su predloženi naslovi odbijeni sa obrazloženjem da su podržani prevodi istih knjiga na druge jezike ili su ranije podržavani prevodi istih autora na više jezika, ali često zbog “ograničenih sredstava koja su bila na raspolaganju ove godine“. Kompletan spisak podržanih i odbijenih knjiga sa obrazloženjima objavljen je na sajtu Ministarstva kulture.
Domaći izdavači na ovom konkursu učestvuju do 30 odsto, a 70 odso su izdavači iz inostranstva. I prevode mahom rade strani prevodioci, koje angažuju strane izdavačke kuće. Domaći prevodioci koji mogu kvalitetno da prevedu neko delo sa maternjeg jezika na strani su retki, navode izdavači, i njihovi su prevodi zato „pet puta skuplji“ nego prevodi sa stranih jezika na maternji.
A prevođenje knjiga jeste skup poduhvat i podrška države svakako je dobrodošla, saglasni su naši sagovornici na različite načine povezani sa ovom tematikom, ali dodaju da bi svakako mogla i morala da bude unapređena.
Veći iznosi, kvalitetniji prevodi i jasnija strategija
Pisac i prevodilac Dejan Tiago Stanković je svojevremeno, nakon što je radio magistrarski rad na temu internacionalizacije domaće književnosti i uloge matične države u tome, predložio da država uvede programe prevođenja knjiga domaćih autora na strane jezike.
– U to doba, još pre više od 10 godina, sve evropske države osim nas, Albanije, Bosne i Makedonije već su imale takve programe. Kasnije smo ih uveli i mi i svi ostali, osim Engleske koja to ne radi, jer se njihove knjige toliko prevode i inače da im to nije ni potrebno. Ti programi svode se na sufinansiranje prevoda koji treba da se objave u inostranstvu. Dakle, država iz koje je pisac, plati stranom izdavaču da on plati prevodioca i objavi knjigu. Svi to rade, ali naša se književnost manje prevodi od ostalih, i to prvenstveno zbog novca. Naša država, recimo, umesto sa 20 evra po strani, koliko bi bilo logično za dobar prevod književnog dela, prevode sufinansira sa pet ili sedam evra po strani. Problem je u tome što sve druge zemlje plaćaju više i imamo ogromnu konkurenciju. Na primer, Hrvati plaćaju više nego mi za prevod i strani izdavači se radije odluče da prevedu Hrvate nego nas – kaže Dejan Tiago Stanković.
Takav pristup, dodaje on, znači i manju konkurentnost, ali je nužno pojačati tu praksu.
– Sa druge strane, kod nas da država koliko toliko ne finansira prevode sumnjam da bi ijedna naša knjiga bila prevedena i objavljena u inostranstvu, jer su to tamo neprofitabilni projekti. A ako strani izdavač treba da uloži u izdavanje, pa još i u prevod, on to ne želi da radi. Naša književnost prevodi se ispod proseka, veoma slabo – ocenjuje Stanković.
Pored visine iznosa koji se izdvaja za prevode, neophodna je i jasnija strategija države u smislu izbora knjiga koje će biti prevedene, smatra pesnik i prevodilac Vladimir Kopicl.
– Kada govorimo o prevođenju domaćih pisaca na strane jezike, tu postoji nekoliko različitih stvari. Nije tu pitanje samo da li je delo nekog pisca prevedeno, nego i kakav je izdavač kog kog je knjiga objavljena, odnosno koliko je dostupna čitaocima u tim zemljama. Mnogi su prevedeni na neki način, da kažemo, iz kurtoazije ili iz simpatija pojedinih izdavača iz inostranstva. Ne postoji kod nas u dovoljnoj meri razvijen taj aspekt u kulturnoj politici. U Ministarstvu kulture postoji departman koji se bavi prevodima dela naših autora. Njima se strani izdavači prijave da im se plati prevod, ili deo troškova prevođenja, i to se radi pristojno. Ali radi se o tome da su te ponude kod nas aleatorične, a trebalo bi da postoji i neka jasnija strategija, da se ne zasniva samo na simpatijama izdavača – kaže Kopicl.
Uloga domaćih izdavača
Druga mogućnost za pisca je da iza njega stane domaći izdavač.
– Postoje kod nas i pokušaji domaćih izdavača da prevode knjige na engleski, recimo, kao što to rade „Geopoetika“ i još neke kuće, i sa tim izdanjima učestvuju na sajmovima u Frankfurtu ili Moskvi – navodi Kopicl.
U „Laguni“, najvećoj domaćoj izdavačkoj kući, prevode dela domaćih autora na engleski, ali ističu da se ne bave time sa idejom komercijalne prodaje. „U slučaju ‘Lagune’ ti prevodi su urađeni prvenstveno zarad toga da bismo imali primerke koje možemo da nudimo stranim izdavačima. Oni su reprezentativne, ne komercijalne prirode i prevodi su sufinansirani“, navode u ovoj izdavačkoj kući, među čijim autorima su i neki od trenutno najprevođenijih domaćih pisaca.
U „Geopoetici“ objavljuju dela domaćih autora na engleski. Deo tih primeraka namenjen je strancima u Srbiji, a značajan deo i za predstavljanje domaćih pisaca u inostranstvu. I tako, na neki način, preuzimaju i ulogu književnih agenata.
– Kada smo svojevremeno pripremali ediciju „Srpska proza u prevodu“ imali smo na umu i knjige drugih izdavača i kalkulacije su pokazale da to nije moglo bez učešća države, da to ne može da izdrži nijedan izdavač, jer je to sve skupo. Krenuli smo sa jednim jezikom i za desetak godina objavili više od 30 knjiga, što možda nije mnogo, ali smo jedini u tom nekom broju uradili nešto što je imalo smisla. Ljudi su bili skeptični, osim početne pomoći Ministarstva kulture, kada je Nebojša Bradić bio ministar. Ministri su se smenjivali, a mi smo nastavili, bez ičije pomoći. Institucionalizujuću tu jednu ediciju na toliko primeraka i toliko godina, smatrajući da savremeni pisci treba da budu prevođeni i praveći i papirna i elektronska izdanja, postali smo zapravo neka vrsta polu-agenata, hteli to ili ne, jer smo morali da obezbedimo i logistiku svega toga što smo uradili u inostranstvu. To je ozbiljan posao koji ponekad nismo mogli da iznesemo jer smo imali svoje redovne obaveze. To je zaista veliki posao, za jednu veliku agenciju. Kada imate profesionalnu kuću, instituciju koja se time bavi, podrazumeva se da se oni time bave. Mi ovako amaterski, polovični, bez obzira na to što moje kolege i ja znamo i posao agenture, za prvih 10 godina smo uspeli da autori pojedinačno na raznim jezicima svoje knjige objave bilo na engleskom govornom području, koristeći naše prevode pošto su bili dobri, jer kod nas ima najmanje prevodilaca koji sa srpskog prevode na druge jezike, a da su kvalitetni. I njih morate da platite pet puta više nego druge prevodioce – kaže Vladislav Bajac, prvi čovek ove kuće i ujedno i jedan od prevođenijih domaćih pisaca.
I pesnik, esejista i glavni urednik „Arhipelaga“ Gojko Božović kaže da su izdavači u situaciji da, ako hoće da pomognu prevode i objavljivanje domaćih autora u inostranstvu, preuzmu ulogu agenata.
– Ključna stvar vezana za prevođenje srpskih pisaca na strane jezike leži u tome što su u svetu taj posao devedesetih preuzeli literarni agenti. Kada se neka od knjiga domaćih pisaca nađe u tim velikim katalozima, to povećava mogućnost da ona bude prevedena. U Srbiji takvih agencija nema, nego ili pisci zastupaju sami sebe ili to rade njihovi izdavači ovde, ali to nije u njihovom klasičnom opisu posla i oni od toga nemaju benefita. Srpskim izdavačima je to neka vrsta reference i imaju neku vrstu moralne satisfakcije, u tom smislu da objavljuju prevođene autore, što onda posredno utiče i na domaću publiku, da traži njihove knjige – kaže Božović.
On ukazuje i na određeni „halo efekat“ kod stranih izdavača.
– Izdavači će pre objaviti pisca već prevođenog na četiri, pet jezika nego nekoga prvi put. Agenti to znaju i oni to navode kada nude neko od dela izdavačima – dodaje Božović.
Jedan od retkih domaćih pisaca koji ima svog književnog agenta u inostranstvu je David Albahari. To što je jedna švajcarska agencija predstavljala njegove knjige uticalo je i na to da je on jedan od najprevođenijih, ako ne i najprevođeniji, savremeni domaći pisac od početka veka naovamo.
Dejan Tiago Stanković kaže da se na izdavače i ne oslanja, a agenta nema. Kako su onda njegove knjige objavljene na stranim jezicima?
– Agenta nemam još, radim na tome da neđem nekoga koji bi me primio, a da mi deluje od poverenja. A sam naći izdavača u inostranstvu jako je teško. U Portugalu sam na domaćem terenu, pa sam se lako snašao. Na drugim jezicima do sada su najbolji promoteri bile kolege prevodioci, oni prate i međusobno se raspituju šta je aktuelno u našoj književnosti. Imao sam sreće da je jedna koleginica iz Udruženja preporučila moju knjigu prevodiocima sa našeg lezika. Tako je prevedena na bugarski, makedonski, ruski, španski. Imam solidnog izdavača u Engleskoj koji se jako potrudio, a naći takvog izdavača u engleskom govornom području ravno je čudu, jer na engleskom se objavljuje jako malo prevoda. Od svega što se objavi na engleskom, samo je tri odsto prevedeno. Kod nas je više od 50 odsto, pa se jako teško uđe u tih tri odsto. Njima mora baš da se upadne u oči, oni se hrane svojom književnošću. Meni je pošlo za rukom slučajno, tako što me je pokojni novinar Dejan Anastasijević, moj prijatelj, preporučio svom kolegi Miši Gleniju, a Miša je pročitao knjigu, dopala um se i našao mi iz dobre volje izdavača – priča Tiago Stanković.
Nemamo profesionalne agencije
Značaj književnih agenata u obezbeđivanju prevoda i objavljivanja ističe i Kopicl.
– Sve zemlje u okruženju imaju književne agencije i one profesionalno predstavljaju pisce, nema tu nikakve propagande. Gledao sam kako takva jedna agencija radi u Sloveniji, na primer, oni biraju svoje najbolje pisce i zastupaju ih – navodi on.
Bajac dodaje da je nekada postojala Jugoslovenska autorska agencija i da se preko nje dosta prevodilo i objavljivalo u inostranstvu.
– Ja sam zakačio čak njihov rad pre raspada države i uspeo sam tada da, naravno, uz recenzije i preporuke nekih profesora filologije i intelektualaca odavde, objavim roman u francuskom „Galimaru“ i bio sam prvi autor posle Danila Kiša koji je objavio knjigu u jednoj takvoj kući. I to je simbolički pokazatelj da je ta agencija funkcionisala. Posle je postojala autorska agencija u Srbiji, privatizovana, i ne znam da li i postoji. Nekoliko nas iz Udruženja profesionalnih izdavača Srbije zagovarali smo osnivanje Instituta za knjige, jedna od osnovnih delatnosti u planu je bilo osnivanje autorske agenije. To je u profesionalnom svetu prepoznatljiv posao i mnogo se to lakše i jednostavnije radi. Ovako su autori ostavljeni sami sebi, slučajnostima, ponekom izdavaču kome to u stvari nije posao. Otišli smo korak dalje od toga kada svet traži nekog autora, pa ga nekako i nađe ovde. Kada odavde to treba da organizujete, to ne postoji – priča Bajac.
Tiago Stanković ocenjuje da ispada da je „lakše prevesti knjigu nego naći izdavača u inostranstvu da je stavi na tržište i promoviše“.
– Da bi se probio na međunarodno tržište, književnik treba da nađe solidnog izdavača u anglosaksonskom svetu, a ni to nije garantija. Krupni izdavače rade samo sa književnim agentima, a ni agenta nije lako naći, posebno ako pišeš na malom jeziku. Ne znam da li iko od naših pisaca ima agenta. Portugalci imaju jednu agenciju u Frankfurtu koji drži sve iberoameričke pisce. Pokojna agentkinja Ray Gude Mertin je svojim radom značajno doprinela da Saramago dobije Nobelovu nagradu – ističe on.
Organizovani nastupi u inostranstvu
Da li će i koliko knjige biti prevođene zavisi i od toga koliko su prethodna izdanja zapažena u inostranstvu, podsećaju autori i izdavači. Drugim rečima, što su vidljivije i bolje prihvaćene u nekoj zemlji, veća je verovatnoća da će izdavači iz tih zemalja posegnuti i za drugim delima istog pisca, odnosno drugim autorima kod nas.
– Nije dovoljno da prevod izađe na nekom jeziku, nego je ključno da on bude objavljen kod nekog izdavača, čime se obezbeđuje i kritička recepcija i medijska pažnja i, što je posebno važno, put do čitalaca – ističe Gojko Božović.
Vladimir Kopicl smatra da su od velike važnosti i organizovani nastupi u inostranstvu.
– Bio sam svojevremeno u timu koji je pripremao nastupe naših pisaca na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu, kada je Srbija bila počasni gost. Tada je cela ekipa gledala koje knjige bi trebalo predstaviti, bile su to smišljene ponude i tada je naglo povećan broj prevoda domaćih pisaca u inostranstvu. Poslednjih godina su predstavljanje Srbije na sajmovima u inostranstvu radile organizacije koje to baš i ne znaju da rade, a pre toga su to pripremali pisci i ljudi iz Privredne komore Srbije koji taj posao znaju – priča Kopicl.
U „Geopoetici“ navode da su uspevali da nekako nametnu ovdašnju književnost i na jezicima većim od našeg.
– Moj san je bio da neko osnuje ediciju savremene srpske književnosti i onda se dogodilo da smo u Americi uspeli pet, šest knjiga zaredom za dve, tri godine da objavimo sa američkim jednim izdavačem, pa se osnovala edicija u Kini, takođe sa pet, šest knjiga, pa je u Egiptu objavljeno sedam, osam… U Engleskoj, koja je teška, donekle smo uspeli, jedan britanski izdavač uzeo je delimično naše knjige, ali su oni to radili sezonski. Kruna svega bila je 2018. godina na Londonskom sajmu knjiga, zato što smo za tu ediciju, za koju smo se borili, dobili Nagradu inicijative za prevođenje, gde smo pobedili u najužem izboru u kom je konkurencija bilo Udruženje književnih prevodilaca SAD. Kad smo takvu instituciju pobedili, po izboru Udruženja izdavača Velike Britanije i Londonskog sajma knjiga, to pokazuje da ima smisla da organizovano probate da nešto uradite. Tu je delimično pomagalo i Ministarstvo kulture, ali kada bi se osnovala agencija, bez obzira na to ko bi stajao iza nje, to bi dalo rezultata. Da li će neko to nastaviti, ne znam, ali mi bez toga nemamo ne samo strategiju, nego ni neku ozbiljnu delatnost. Ne možete ostaviti pisce samima sebi, a mogli bismo da se pokažemo – kaže Bajac.
Tiago dodaje da, pored prevođenja, država treba da pojača i još jedan aspekt širenja dela domaćih pisaca.
– Naša država trebalo bi da radi nešto što je mnogo važnije od prevođenja u našem slučaju, osim prevođenja na engleski, a to je da pomaže da se naše knjige prodaju u zemljama gde se govori isti jezik, gde ne treba prevod. I mi to nemamo, potpuno smo nezastupljeni na hrvatskom tržištu i to samo zato što naša država ne pomaže hrvatske izdavače da bi nas tamo objavljuju. Taj fond bi trebalo da naše knjige promoviše u Hrvatskoj i Bosni. Portugalci finansiraju izdavanje portugalskih autora u Angoli ili Brazilu – zaključuje on.