0
Dugo već ne izgovaram rečenicu, “sve priče su ispričane“ a iskustvo žiriranja za NIN-ovu nagradu samo je potvrdilo trajnost potrebe za “pričom i pričanjem“ i onda kada se čini da su sve priče, mnogo pre nas, ispričali neki ljudi bolji i bolje od nas. Jačina te motivisanosti za pisanjem konkretno je rezultovala brojem 212 koliko je romana ove godine u konkurenciji za NIN-ovu nagradu.
Piše: Marija Nenezić
Nemoguće je tvrditi da se ova godina, po autorskim tematsko-motivskim preokupacijama, postupcima, strukturnim inovacijama, drastično razlikuje od prethodne jer vremenski okvir je isti. Tačka ukrštanja starog i novog, analognog i digitalnog, nacionalnog/lokalnog i globalnog, individualnog i kolektivnog, izvesne prošlosti i neizvesne budućnosti nužno se ogleda u romanima savremenih autora, sa nejednakim stepenom uspešne umetničke transpozicije u tekst, naravno. Gubitak ravnoteže, da, u najkaraćem, sažmem smisao ovogodišnjeg romana Franje Petrinovića “Konačni izveštaj o ravnoteži”, i pokušaj ovladavanja balansom, ako je to ikako moguće, te želja za razumevanjem zašto je “tako moralo biti“, centralni je motivacioni faktor i želje za pričom i pričanjem i radnje većine romana.
Pojedinac, individua, postaje junak,u nekim slučajevima i antijunak priče, zagledan u sebe, i, često u prošlost, jednog kolektivnog prostora, zemlje koje više nema i procesa njenog raspada ili vlastitu, prošlost mladosti i sazrevanja. Romani Svetozara Vlajkovića “Ljubavi, magle, ostrva”, ili “Jugosloveni” Borisa Miljkovića ili “Čovečuljak u krošnji” Milana Belegišanina procese odrastanja senče i previranjima u jednom kolektivnom identitetu.
Ta identitetska priča nastavlja se i u tematskom okviru analize aktuelnog trenutka, kada se celokupno zbivanje u romanima usmerava na sagledavanje ne samo identiteta pojedinca, već i identitetske profilisanosti pojma ljubavi, odanosti, časti, odgovornosti pa takvi romani teže odgovoru na pitanje razloga onog gubitka ravnoteže koje sam spomenula na početku ovog teksta, tj.pokušaj njegovog razrešenja.
Sagledavanje mogućnosti ostvarenja intime, klasične porodice, redefinisanje pozicije moći belog čoveka koji on još uvek ima nad obojenim, kao u romanu Srđana Srdića “Ljubavna pesma”, ili pitanje čovečnosti, doslednosti, kajanja, istine i laži kao kod Ognjena Spahića u romanu “Pod oba sunca” ili kod Enesa Halilovića u romanu “Ljudi bez grobova”, zatim usamljenost, “korektno“ ponašanje kao poželjni horizont očekivanja što stvara i radja bol posebne vrste u egzistenciji savremenog čoveka, što veoma uspešno pokazuje roman Zvonke Gazivode “Hostel Kalifornija”. Uočljiva je i oblast “artističkog“ poigravanja na prvi pogled opštim pojmovima, slobode, vlasti, istine, jezika. Autori često razvijaju dijaloški odnos sa umetničkim žanrovima kao Barbara Diktovska u romanu “Uticaj humanizma i renesanse na stanje u mojoj glavi” ili Ivan Radovanović sa idejom ahasverskog lutanja u romanu “Isak Deus” koja je istovremeno i prilika za osvrt na savremeno “stanje duha“.
Uopšte, utisak je da se i prošle i ove godine autori bore sa sećanjem, memorijski balast junaka nekada, u slučajevima njegove neuspele artikulacije postaje i balsat u romanu, bore se sa svakodnevicom i njenim najčešće negativnim oblicima ispoljavanja,nekada kroz čisto žanrovsku književnost, nekada izvan žanra, na prvu loptu, za umetnički tekst ne mnogo relevantno, nekada uspešnije. Rečju, prateći i ovogodišnju produkciju, ja uočavam i nit jednog posebnog egzistencijalnog stanja savremenog čoveka uslovljeno onom prelomnom situacijom života “između vekova“.
