Knjige u Srbiji nisu skupe, ali prosečan čitalac za njih nema para, pomalo je paradoksalan zaključak koji se nameće pri pokušaju da se uporede cene kakve formiraju izdavači i kupovne moći potencijalne publike.
Novi naslovi u knjižarama mogu se kupiti uglavnom po cenama od oko 700 pa do oko 1.000 dinara. Moguće je, naravno, pronaći i knjige od 250, 300 ili 400 dinara, uglavnom starije naslove na sniženjima, ali i značajno skuplja izdanja. Izdavačka kuća „Dereta“ najavila je izlazak romana „Češljugar“ poznate američke spisateljice Done Tart na društvenim mrežama, pozivajući čitaoce da iskoriste priliku da do 10. decembra delo modernog klasika i dobitnice Pulicera za 2014. godinu kupe po promotivnoj ceni od 2.387 dinara, jer će u redovnoj prodaji koštati 3.410. I to je izazvalo buru.
„Ipak kupujemo na engleskom“, „da li jesti nedelju dana ili kupiti knjigu?“, „da li je isporučuje Dona Tart lično?“, „Sačuvaj Bože koja cena! Pljačka! Nema opravdanja! Najskuplja u okruženju, a i šire! Nema opravdanja! Zar su skuplji naši prevodioci, lektori i urednici nego na ostatku Balkana? Koga mislite da preveslate? Volim vas kao izdavačku kuću, ali budimo realni ovaj put“, neki su od prvih komentara korisnika Instagrama na nalogu ovog izdavača. Neki od korisnika gledali su na to nešto drugačije. „Ja imam englesko izdanje koje sam platila 1.500 dinara, a papir je lošiji, svakako nije kvalitetan, i plus prevod! Slažem se da je originalna cena velika, ali mislim i da nisu sasvim bačene pare kada se daju na knjigu“. A odgovor izdavača baca nešto drugačije svetlo na to zašto ova knjiga toliko košta.
– Roman „Češljugar“ ima skoro 800 stranica, a format joj je 24 centimetra. Na cenu knjige su uticali visina autorskih prava, prevodilačkog, lektorskog i uredničkog rada. Mi se trudimo da pružimo kvalitet u svakom segmentu rada na knjizi, a cena finalnog proizvoda zavisi od toga. Prošle godine objavili smo „Dugu gravitacije“ Tomasa Pinčona od 900 strana, u tvrdom povezu, za 3.900 dinara. To je knjiga iz 1973. godine i niko nije komentarisao cenu. Ko je želeo, kupio je knjigu. Jasno je kako vrednost knjige određuje izdavač, a kako je određuje čitalac? Čitaoci verovatno ne znaju koliki je ne samo rizik, nego i trošak, objaviti ovakvo delo – kaže Kata Kaluđerović iz „Derete“.
Da su troškovi objavljivanja ove knjige veliki, potvrđuje i Jasmina Marković Karović iz izdavačke kuće Urban Reads.
– Najpre da kažem da sam ja najveći fan Done Tart u ovoj hemisferi, dakle čitala bih i spisak za kupovinu Done Tart i Vorena Elisa, a kamoli knjigu. Shodno tome, mnogo sam želela da je objavim. I ja i mnogi izdavači koje poznajem. I svi do jednog smo odustali kad smo stavili troškove na papir. Počevši od suludo velike cene za prava, štampu, prevod… I ja kao čitalac sam patila zbog toga, jer su meni sve njene knjige remek-dela. I „Dereta“ se okuraži i preuzme rizik i odradi sve i izda knjigu. Cena meni kao čitaocu jeste ogromna, jer za te pare kupim negde drugde tri knjige, ali kao izdavaču mi je jasna i potpuno opravdana, zato niko nije hteo da je izda. Ali to je Dona Tart! I ja sam je kupila! Dona Tart vredi i više ako se ja pitam – poručila je ona u ovoj raspravi.
Na cenu knjige u knjižarama, objašnjavaju izdavači, utiče i rabat koji dostiže celih 50 odsto od one ispisane na poslednjoj stranici primerka novog izdanja, kao i još 10 odsto PDV-a. Izdavač je tako, kada formira cenu, u situaciji da računa da od onih 40 odsto plati i autorskih honorar, odosno autorska prava i honorar prevodiocu, kao i honorare ili platu uredniku, lektoru, korektoru i na sve to štampanje. A i da nešto zaradi. Drugim rečima, knjige bi možda mogle da budu jeftinije, ali ako se zaobiđe neka od tih karika. Ili da se izdavač odrekne prihoda ili da računa na podršku države u vidu otkupa. U Hrvatskoj, navode oni, sistem otkupa je uhodan i izdavači mogu da se oslone na to da će država, kako to kaže pisac Miljenko Jergović, otkupiti svaku važniju i zapaženiju knjigu bar u 100 do 200 primeraka za biblioteke.
U raspravu o ceni „Češljugara“ na društvenim mrežama uključila se i spisateljica Lana Bastašić uz reči: „Pitam se zašto nemam ni dinara na kraju mjeseca, onda pročitam ove komentare i shvatim“.
„Kao prevedena autorka sa 17 različitih izdanja znam kako funkcionišu razna tržista, znam koliko mi knjiga gdje kosta i znam da je u Srbiji i dalje najjeftinija. Ne radi se o mojoj zaradi već o tome koliko kolektivno mislimo da knjige vrijede. A budući da autori svuda dobijaju izmedju 5-12 odsto (češće 5 nego 12), cijena knjige jeste bitna. To su činjenice. A ako neko odluči da ne kupi moju knjigu jer sam neko ko želi da jede, ni ne mora. Ima biblioteka“, poručila je ona objašnjavajući svoj stav jednom od korisnika Instagrama u istoj raspravi.
Njen roman „Uhvati zeca“ hit je u celom regionu, a već letimičnim pregledom sajtova knjižara potvrđuje se to što kaže: ta knjiga u Srbiji sada košta 600 dinara, u Bosni i Hercegovini 20 KM (1.200 dinara), a u Hrvatskoj 72 kune (1.117 dinara).
„Češljugar“ je samo sveži primer oko kog se povela rasprava. Postoje i knjige znatno skuplje od ovog romana. Primera radi, „Estetički spisi“ Hozea Ortege i Gazeta, objavljeni krajem oktobra i „Filozofski spisi“ u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, obe sa oko 640 stranica, mogu da se kupe po cenama od 3.500 dinara, ali na sajtu izdavača i uz uračunati popust od 20 odsto.
Na izdavaču je da odredi cenu i proceni koliko eventualno može da zaradi, kalkuliše se i sa ukusom čitalačke publike i njihovom obaveštenošću, a na čitaocu je da knjigu kupi ili ne i to je tako.
– Izdavačka kuća „Lom“ je uvek vodila računa, što naši čitaoci znaju, da cena naših izdanja bude prihvatljiva ljubiteljima knjige. Cena knjige „Dnevnik 2013 – 2018“ Bore Ćosića sa više od 400 strana nikad nije bila veća od 1.360 dinara, plus PDV. Sada se na našem sajtu može kupiti za 1.210 dinara. Objavljivanje „Dnevnika“ Bore Ćosića je izdavački poduhvat, a ne lov na profit, jer kad se obračunaju svi troškovi koji su nužni da bi knjiga bila objavljena, zarada je minimalna. „Lom“ postoji 30 godina i njena kulturna misija je bila i ostala: najnižom mogućom cenom knjige do čitalaca. Objavljujemo isključivo vrhunsku literaturu, klasike i savremene pisce, domaće i strane. Retka smo izdavačka kuća koja objavljuje poeziju savremenih pisaca i prve zbirke… Krug naših čitalaca je veliki; posebno nam je stalo da naša izdanja čitaju mladi. Na sajtu svako može da vide koliko koštaju romani Selindžera, Hamsuna, Dovlatova, Bernharda, Fantea, Bukovskog, knjige poezije Marka Tomaša, Zvonka Karanovića, Milene Marković… Prosečna cena naših knjiga je oko 700 dinara. Mali i srednji izdavači koji nemaju svoje knjižare, koji drže do odličnih prevoda, štampe, poveza, dizajna, kvalitetne opreme knjige, svakako nisu oni koji stoje na putu između umetničkog dela i čitalačke publike visokom cenom knjige, već više liče na prekarne radnike u kulturi. Knjižarski rabati su veliki, pa je objavljivanje knjiga više strast, kulturna potreba i misija nego put do profita. Upravo dostupna cena naših izdanja omogućila nam je da tri decenije opstanemo. Te cene su i mogle da budu niske i zbog toga što je veliki broj naših izdanja preveo i uredio Flavio Rigonat, koji je i vlasnik izdavačke kuće – navodi ovaj izdavač.
A šta o cenama knjiga u Srbiji misle posrednici u tom lancu, knjižari?
– Kad se gleda iz pozicije prosečnog građanina Srbije, sve je skupo, pa i knjige. Sa druge strane, ako se pogleda šta je i koliko potrebno za dobru knjigu, neke stvari moraju i da se plate. Izdavači često plaćaju prevodioce manje ili uzimaju studente sa fakulteta, a ako hoćete stvarno dobar prevod, to mora da se dobro plati. Pored toga, tu je i plaćanje autorskih prava, što bi trebalo da se podrazumeva. Mnogi izdavači prešli su na digitalnu štampu, pa doštampavaju potreban broj primeraka, ali se odmah vidi šta je ofset štampa, a šta digitalna. Osim toga, postoji razlika i u tome da li je knjiga sa šivenim povezom ili broširanim. Biblioteke, recimo, ne bi trebalo ni da uzimaju broširane poveze. Kad se sve to nabrojano sagleda, knjige u Srbiji nisu skupe – kaže Aleksandar Nikolić, vlasnik nezavisne knjižare „Beopolis“.
Knjige, naravno, mogu da budu i jeftinije, da koštaju i 250 ili 300 dinara, ali često nauštrb kvaliteta, u papiru, povezu, nelektorisane ili „prevedene na guglu“.
– Udruženje prevodilaca ima cenovnik i mislim da ga obračunavaju po tabaku, a poznati izdavači plaćaju prevodioce tri evra po strani. Imate i neke izdavače na glasu čiji su prevodi katastrofalni, prosto nečitljivi – ocenjuje on.
Na pitanje o rabatu, Nikolić navodi da je „nasleđeni rabat iz vremena Jugoslavije bio 40 odsto“ i potvrđuje da neke od knjižara na glasu traže i 50 odsto.
– Visina rabata je komplikovana priča i podrazumeva nekoliko povezanih stvari. To je jednostavno novac od kog knjižare plaćaju zakup, ostale troškove i zaposlene. To je zarada knjižare i kada se odbiju svi ti troškovi pitanje je šta ostaje. I ja kad prodajem knjige uračunavam još 10 odsto PDV-a i to ide državi. Ja imam knjiižaru koja nije deo nekog velikog lanca, kod nas čitaoci dođu, pogledaju šta ih zanima i onda odu i kupe knjigu na sajtu izdavača. A ja im objašnjavam da mi od rabata plaćamo sve troškove – navodi Nikolić i ocenjuje da je i taj procenat, kao i pitanje pod kojim uslovima izdavači mogu da imaju svoje knjižare. deo šire priče o tržištu knjiga kod nas koje je „zakonski potpuno neuređeno i ne postoji“.
– Nisu skupe. Problem je u tome što mi ne zarađujemo dovoljno, a štampari drže evropske cene. Pravo izdavača je da sami odrede cene, pa ako pogreše – pogrešili su. Evo, sad čitam knjigu koju sam svojevremeno u Nemačkoj platio 18 maraka. Prvobitna njena cena bila je 40 maraka. To je još jedan problem, to što naši izdavači retko pomeraju cene, to što kod nas nije razvijena takva praksa da se posle nekog vremena cene pomere za onu publiku koja jeste za određenu knjigu, čezne da je ima, ali možda za nju nema dovoljno novca. To knjižare u svetu rade sa onom porukom „specijalno za vas“ – ocenjuje Milan Vlajčić, filmski i književni kritičar.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare