0
Kauboj Holivuda otišao je u penziju. Ovo su proteklih dana bili najčešći napisi u američkim medijima i na društvenim mrežama na vest da je muzička zvezda sa pozamašnim iskustvom na velikom ekranu Kris Kristoferson odlučio da se u 84. godini povuče sa scene.
Samo godinu dana nakon svirke održane uoči rasplamsavanja pandemije koronavirusa za koju će se ispostaviti da je bila poslednja u karijeri i tačno šest meseci pred 85. rođendan Kris Kristoferson je stavio mikrofon i gitaru „ad akta“.
Iako poslednjih godina nije bio toliko aktivan, za mnoge je ova vest bila iznenađenje. Pogotovo što je kauboj Holivuda, kako su muzičara i glumca mediji odavno prozvali, pre ravno pola veka objavio drugi album „The Silver Tongued Devil and I“.
Ta ploča, na kojoj su se našle pesme po kojima je i danas poznat „Lovin’ Her Was Easier (Than Anything I’ll Ever Do)“ i „The Pilgrim, Chapter 33“, bila je prva koja mu je donela zlatan tiraž. Poštovaoci njegovog opusa očekivali su nešto specijalno, no vanredne okolnosti u kojima planeta živi više od godinu dana i nemogućnost izlaska na scenu naterali su kantri legendu da se povuče.
Ali, nije samo Kovid-19 krivac za Kristofersonovo „spuštanje zavese“ posle više od pola veka, već i zdravstveno stanje. I to zdravstveni problem koga se straši svaki čovek kome je scena najdraže mesto – demencija.
A sa gubitkom pamćenja Kristoferson se bori gotovo desetak godina. U intervjuu za Foks njuz 2013. godine muzičar i glumac je istakao da ima karijeru kakva se samo poželeti može, ali se i požalio:
– Voleo bih da me pamćenje ne izdaje. Lekari mi govore da me je to snašlo od godina i godina igranja fudbala i boksa, i svih kontuzija koje sam pretrpeo. Pre dve godine moje pamćenje je samo počelo da čili… Ali, još uvek pamtim stihove svih svojih pesama, pa nemam problem da izađem na scenu, a ostalo… – setno je tada priznao Kristoferson.
Rođen 22. juna 1936. godine u Teksasu ništa nije ukazivalo da će sin generala američkog vazuhoplovstva jednoga dana stati na scenu. Ali, Nešvil mu je, kako je jednom priznao, „spasao život“.
Detinjstvo je proveo seleći se iz jedne u drugu vojnu bazu. Upisao je 1954. kalifornijski koledž Pomona, misleći da će život provesti ili u armiji ili na fudbalskom terenu i u boks ringu.
Ali, na koledžu, kao izvrstan student dobija stipendiju za čuveni engleski univerzitet Oksford. Tokom boravka u Engleskoj sanja da postane pisac i pokušava amaterski da se bavi muzikom pod pseudonimom Kris Karson. Završava Oksford, a uprkos diplomi engleske književnosti otac ga primorava da se pridruži vojsci. Počinje kao pilot i dobija čak i čin kapetana. Ali, stacioniran tokom šezdesetih u Zapadnoj Nemačkoj, klinačka ljubav prema muzici postaje opsesija.
Rođaka kolege iz Osme vojne divizije bila je poznata nešvilska kantautorka Maridžon Vilkin, pa je rešio da joj pošalje neke od pesama koje je pisao u slobodno vreme u bazi. Oduševljena, ona ga hrabri da se posveti muzici.
I 1965. godine Kris Kristoferson prvi put odlazi u Nešvil, grad koji mu je pružio „intimni i profesionalni spas“:
– Da nije bilo Nešvila, verovatno bih završio u Vijetnamskom ratu, a ostatak života proveo opijajući se kako bih zaboravio sve užase – prokomentarisao je jednom.
Umesto vojsci, posvetio se muzici i postao jedan od najplodnijih kantautora u istoriji američke popularne muzike. A tokom sedamdesetih važio je i za seks simbola. Jer tada je, paralelno sa muzičkom, započeo i karijeru na filmu. I tokom te decenije samo su se u životu Krisa Kristofersona ređali albumi i filmovi.
– Muzika – to je ono što sam ja. Kada sam bio klinac počeo sam da pišem pesme, a kasnije je došla i gluma. Ali, nikada se nisam obrazovao ni za muziku, niti za glumu. Sve je došlo spontano – prisećao se u jednom razgovoru pre pet godina.
Debi album „Kristofferson“ objavio je 1970, sa klasicima kakvi su „Me and Bobby McGee“, „Help Me Make It Through the Night“, „For the Good Times“ ili „Sunday Mornin’ Comin’ Down“.
Iza njega je dvadesetak solo albuma, brojna živa i kompilacijska izdanja, na desetine dugometražnih i TV filmova („Pet Geret i Bili Kid „, „Konvoj“, „Osvetnička sila“, „Ulice straha“…), saradnje sa Doli Parton, Ritom Kulidž, Vilijem Nelsonom, Džonijem Kešom…
Za rolu u filmu Frenka Pirsona „Zvezda je rođena“, gde je igrao glavnu ulogu uz Barbru Strejsend, dobio je nagradu Zlatni globus 1977. godine.
Autor je pesama, koje su sasvim slučajno postale hitovi Dženis Džoplin („Me and Bobby McGee“) i Džonija Keša („Sunday Morning Coming Down“).
A jednu od svojih najpoznatijih pesama „Me and Bobby McGee“ napisao je dok je bio u vojci, u Meksičkom zalivu.
– Leteo sam nad Baton ružom, zato ga i pominjem u pesmi. Ali, Fred Foster mi je dao ideju. Kada je trebalo da se vratim u Zaliv na još jednu vežbu, pozvao me je i rekao mi da ima naslov za jednu pesmu – „Me and Bobby McGee“ – kazivao je jednom.
Foster je inače držao izdavačku kuću „Monument Records and Columbine“. Jedan od najtraženijih kantautorskih tandema u to vreme – bračni par Felis i Budle Brajant imali su kancelariju u istoj zgradi. Kao i sekretaricu koji se zvala Bobi Meki. Prečuvši prezime, ali i pol, misleći da ono glasi Mekgi i da je u pitanju muškarac, Kristoferson je na „naredbu“ Fostera morao da napiše pesmu.
Ali, desilo se ono čega se plaši svaki kantautor – blokada. Nikako mu nije išlo da napiše pesmu, razvlačio je čitav proces nekoliko meseci. Zaputivši se jednoga dana put Nju Orleansa, dok je vozio, ugledao je brisače na šoferšajbni. I sinuo mu je stih o „brisačima koji pljeskaju ritam i Bobi koji pljeska rukama“.
Pesma je bila gotova. Čak je uradio i demo snimak. Jedini problem, zamerili su mu „nadređeni“, bio je što je Bobi u njegovom tumačenju muškarac…
Nije hteo da menja ponovo kontekst cele pesme i setio se filma „Ulica“ sa Entonijem Kvinom i Đulijetom Mesinom i poruke slobode, ali i gubitka u Felinijevom ostvarenju.
– I to je osećanje koje sam hteo da nosi pesma. Sloboda je možda još jedna reč ni za šta. Možda ne preostaje ništa što bi moglo da se izgubi – govorio je.
I sam je priznao da je Dženis Džoplin prva asocijacija na tu njegovu pesmu, iako su je „dobro izvodili i Džeri Li Luis, Vili Nelson, Džek Eliot…“
– Ali, Dženis ju je posedovala. Družio sam se sa njom nekoliko meseci pre nego što sam počeo da nastupam u „Trubaduru“. Ona je „eksplodirala“ na tom rokenrol vozu. Otišao sam u Englesku, da nastupim na festivalu „Isle of Wight“, a kada sam se vratio čekala me je svirka na „Monterej pop“ festivalu. I dan nakon toga saznali smo da je Dženis umrla. Odleteo sam za Los Anđeles i otišao u motel u kome je pronađena mrtva… A onda i u studio „Sanset saund“. Kada mi je Pol Rotšild, producent ploče „Pearl“ na kojoj su radili do njene smrti, pustio Dženisinu izvedbu pesme „Bobby McGee“ bio sam zapanjen. Nisam mogao da dođem do daha…
Nakon zlatne dekade, Kris Kristoferson je tokom osamdesetih bio deo kantri supergrupe „The Highway Men“, uz Džonija Keša, Vilija Nelsona i Vejlona Dženingsa. Dobitnik je brojnih muzičkih priznanja, kao i Gremija za životno delo.
Poslednji Kristofersonov album sa originalnim pesmama „Feeling Mortal“ izašao je 2013. godine. A na velikom platnu pojavio se zadnji put pre tri godine u filmu Itana Hoka „Blaze“.
Istakao je kako sebe nikada nije primoravao da bude najbolji, a ispostavilo se da je uspeo da uradi najviše što se može u svetu industrije zabave:
– Ne znam ni da li bih još nešto mogao da uradim. Možda da napišem scenario ili režiram film, ali mislim da se to neće ostvariti. Od trenutka kada sam izašao iz vojske rešio sam da se bavim kreativnim poslom. I imao sam sreću da radim ono što želim i to sa velikanima. Više od 30 godina sam u srećnom braku, imam osmoro dece i svi su povukli na mene. To je zaista blagoslov!
A više puta je naglasio da ima samo jednu želju – da na njegovom nadgrobnom spomeniku budu ugravirana prva tri stiha iz pesme „Bird on the Wire“ Leonarda Koena:
„Kao ptica na žici,
Kao pijanac u ponoćnom horu,
Trudio sam se na svoj način da budem slobodan“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
