0
Vašington post je, recimo, devedesetih nazvao Balaševića "srpskim Dilanom". U Jugoslaviji ga je Bajaga poredio sa Dilanom još sredinom osamdesetih, podseća Ivan Ivačković u knjizi o Đorđu Balaševiću "Panonski admiral".
Stvarana pune tri godine knjiga „Panonski admiral“ prvo je delo u nas o Đorđu Balaševiću, koje kroz celokupnu kantautorovu karijeru, sve do smrti februara 2021. objašnjava društvene i političke okolnosti u kojima su nastajale pesme „panonskog mornara“. Međutim, „Panonski admiral“ pun je ličnih i generacijskih uspomena na Đorđa Balaševića iz pera Ivana Ivačkovića, cenjenog novinara i kritičara koji je poslednjih četrdesetak godina pisao za gotovo sve naše važne listove, ali je objavio i sedam publicističkih knjiga, jedan roman i jednu pesničku zbirku, a za knjigu „Kako smo propevali“, o muzici bivše Jugoslavije, dobio je nagradu „Desimir Tošić“.
Ljubaznošću autora i izdavačke kuće „Laguna“ donosimo odlomke iz knjige „Panonski admiral“:
Pošto se do juče zajednička otadžbina pretvorila u zajedničku paljevinu, hiljade ljudi ju je napustilo. Mnogi su ostali bez zemlje, doma, u posebno strašnim slučajevima bez najvoljenijih. Mnogi, naprosto, nisu hteli da traće živote u ratnoj i poratnoj agoniji. I jedni i drugi razmileli su se po globusu. U širokom svijetu, kako bi kazao Darko Rundek, lečili su tugu i pokušavali da stvore novi život. Sredinom devedesetih rat je bio gotov, ali velika seoba nije bila završena. Naročito su mladi i obrazovani nastavili da odlaze, osećajući se sapeto u državicama stvorenim na jugoslovenskom zgarištu. Tokom rata i posle njega, more ljudi razlilo se prostranim svetom, od Finske do Novog Zelanda, od Kanade do Južne Afrike.
Vesna Stanišić otišla je iz Srbije 1991. godine. Ona i njen muž Zoran rešili su da novi život započnu u Švedskoj. Prva stanica bio im je Malme, da bi, posle gotovo cele decenije i nekoliko preseljenja, stigli u Stokholm, gde i sada žive. Tamošnji život odavno vode u uzornom građanskom stilu. Ali, naravno da nije odmah moglo tako. Počeli su višegodišnjim boravkom u jednom od izbegličkih kampova, među otprilike sto pedeset drugih ljudi, pristiglih iz svih krajeva Jugoslavije, najviše iz Bosne i Hercegovine. Bio je to mlad, dobronameran svet. Ipak, jugoslovenski sukob, a posebno rat u Bosni, postao je tako strašan da su i među njima, unutar kampa, buktale svađe. Svako je imao svoju istinu, svako je imao svoj pogled na uzroke rata i na krivicu za njegov početak.
Nekakvim prećutnim dogovorom, reč Jugoslavija bila je u kampu zabranjena. Mrtvi i unesrećeni, rušenje kulturnih spomenika i uništavanje civilizacijskih vrednosti, mučne televizijske reportaže – eto prvih asocijacija koje su se javljale uz tu reč, makar sama zemlja već bila pokojna.
Đorđe Balašević došao je u Stokholm dok se u Jugoslaviji još dimilo od rata. Stigao je čistog obraza, kao protivnik politike Slobodana Miloševića, predsednika i najmoćnijeg čoveka Srbije, često proglašavanog glavnim krivcem za jugoslovensku nesreću. Balašević nije odustao od suprotstavljanja Miloševićevoj ratobornoj politici ni kad je opasnost zapretila njemu lično. Događalo se da dugo ne može da izađe iz kuće, jer ga ispred nje čeka policija. Krio se, izbegavao je da primi vojni poziv. Bilo mu je nezamislivo da puca na dojučerašnje sunarodnike i prijatelje.
U Stokholm je stigao i kao pesnik kojem je odavno dat mandat da bude zastupnik generacijskih želja i snova. Imao je zakazan koncert u dvorani o kojoj maštaju muzičari, ali ne samo oni; onoj dvorani u kojoj je svirao Kit Džeret i u kojoj je Ivo Andrić 1961. primio Nobelovu nagradu za književnost. Pedeset pet godina posle Andrića, tu će – bez prisustva nagrađenog – biti održana ceremonija povodom dodeljivanja Nobelove nagrade Bobu Dilanu. Đorđe Balašević će pak, nekoliko minuta pre izlaska na scenu, biti najavljen kao „balkanski Bob Dilan“. Tako ga je predstavio Karl Bilt, u prvoj polovini devedesetih švedski premijer, a od sredine te decenije jedan od najvažnijih međunarodnih izaslanika za Balkan. Nije se to poređenje čulo prvi put. The Washington Post je, recimo, devedesetih nazvao Balaševića „srpskim Dilanom“. U Jugoslaviji ga je Bajaga poredio sa Dilanom još sredinom osamdesetih.
Balaševićevo veče u Stokholmu bilo je mnogo više od uobičajenog koncerta. Ne zbog Bilta ili poređenja sa Dilanom, nego zato što su zavađeni jugoslovenski narodi – Srbi, Hrvati, Bošnjaci – sa istim entuzijazmom pohrlili da vide i čuju čoveka kod kojeg su podjednako voleli pesničko umeće i cenili ljudsku odvažnost. Dvorana koja prima oko dve i po hiljade posetilaca bila je ispunjena do poslednjeg mesta, igla više nije mogla da padne. Svi su se obukli najsvečanije što su mogli, nije se videla izbeglička beda. Ali se u vazduhu zgusnula „povijest koja oduvijek lomi kosti mnogih prijateljstava“, kako bi rekao Mirko Kovač. Dok su ulazili u dvoranu i dok su čekali koncert, mladi ljudi, izbegli iz pakla u neizvesnost, gledali su se ispod oka ili se nisu gledali uopšte. Kroz salu je prostrujao kratki, jedva čujni žagor, a onda je i to zamrlo. Kao da je sve bilo okovano ledom. U takvoj atmosferi, u potpunoj tišini, na binu je izašao Đorđe Balašević. Raširio je ruke, činilo se da hoće da zagrli sve koji su tu. Pružajući ruke ka nemoj publici, rekao je: „Dobro veče, moja Jugoslavijo!“
Posle još nekoliko trenutaka muka, dvoranom se prolomilo nešto što Vesna Stanišić, a sigurno ni bilo ko drugi u sali, nije čuo ni pre ni kasnije. Više od dve hiljade ljudi ispustilo je nekakav neodrediv zvuk, delom jauk, delom vrisak. Svi su se slomili u istom času. Najednom su grunule suze. Plakalo se glasno, bez stida, sa dna predugo stisnutog srca. Balašević nije mogao da počne s koncertom, jer taj jauk trajao je bez prestanka dva, možda tri minuta. Kao da se cela sala porađala, kaže Vesna. Nije se znalo ko je više potresen, publika ili njen pesnik-pomiritelj.
Balašević je bio duboko uzdrman. Mnogo toga je doživeo, ali ovakvo iskustvo nije imao. Raširenih ruku, preplavljen uzbuđenjem, stajao je pred dugim jaukom i uplakanim licima u publici. Sama njegova pojava učinila je da ljudi priznaju kako je zajednička prošlost mnogo više od poslednjeg, nesrećnog poglavlja, mnogo više od ratnog pepela. U trenutku je nestalo pretvaranja da je ceo život pre rata beznačajno sećanje koje ništa ne govori. Ne postoji dovoljno veliko spremište zaborava u koje taj zajednički život može da stane. Jedna razoružavajuća Balaševićeva rečenica, četiri reči kojima je pozdravio publiku, učinile su da Jugoslavija te večeri ne bude poistovećena sa strahotama Sarajeva ili Srebrenice.
Naš prtljag sećanja ipak je mnogo stariji od rata. Jugoslavija je mitski prostor i sigurna kuća naših uspomena.
Za moju generaciju, pomenuti nju znači pomenuti – osim samog Balaševića – i Kiša i Pekića, Bregovića i Bebeka, Boru i Bajagu, Milana i Magi, Gileta i Čavketa, Džuboks i Rock, Polet i NON, Glavana i Vrdoljaka, Divljana i Šapera, Juru i Houru, Koju, Džonija, Rundeka, Vlatka Stefanovskog, Zorana Predina, Batu Stojkovića i Taška Načića, Miću Markovića i Stjepka Guta, Parlova i Beneša, Olju Petrovića, Envera Marića, Ratka Svilara, Rizaha Meškovića i Petra Borotu, Start i Zum Reporter, Krešu Ćosića, Kiću i Moku, Praju i Mirzu, Bogdana Diklića i Miru Furlan, Moniku Seleš i Mimu Jaušovec, Iliju Jorgu, Kustu i Sidrana, Mikija Manojlovića i Boru Todorovića, Šurbeka i Stipančića, Tadiju i Slobodana Kačara, Novosela i Žeravicu, Bojana Križaja i Borisa Strela, Paju i Jareta, Rođu („Boga mu poljubim“) i Olgu, Baneta Bumbara, Šerbedžiju, Šijana, Zorana Radmilovića, Bogdana Tirnanića, Nebojšu Đukelića, Slobu Konjovića i Zorana Modlija, SKC i Kulušić, Miku Oklopa i Gorana Tribusona, Davida Albaharija i Igora Mandića, Svetozara Gligorića i Ljubomira Ljubojevića, Pižona i Šestića, Safeta i Seada Sušića, Neleta Karajlića i Elvisa J. Kurtovića, Alana Forda, Miću Orlovića i Olivera Mlakara, Šurjaka i Žungula, Katalinskog, Džaju, Kranjčara i Zajeca, Duleta Savića i Zorana Filipovića, Dražena Petrovića i Vlada Divca, Bobu Živojinovića i Gorana Ivaniševića, Nedu Arnerić i Slavka Štimca, Batu Živojinovića i Borisa Dvornika, Makavejeva i Žilnika, Mladena Delića i Dragana Nikitovića, Petkom u 22 i Hit meseca, Sašu Zalepugina i Željku Fatorini, Milku Babović, Dunju Lango, Bogdana Norčiča, Nenada Stekića…
I mnoge druge.
Nekih ljudi-ikona više nema. Pojedini su otišli tragično, na dramatičan način, pojedini mirno. Neki su izgubili obraz, drugi su sačuvali dostojanstvo. Neke nije interesovalo da unovče ugled, drugi su se u tome pokazali veštima. Ali sva ova imena i nazivi čine da nam bude toplo oko srca.
Nemoguće je razdvojiti ih od jugoslovenskih uspomena. Svi sa ovog spiska, kao i mnogostruko više nepomenutih, jesu zlatni komadići naših života u toj zemlji. To je Đorđe Balašević želeo da kaže svojim pozdravom u Stokholmu, mada ni sam nije očekivao tako snažan odjek. Jugoslavija je bila ugašena zvezda, ali njena svetlost još je grejala.
Koncert je trajao četiri sata. Nizale su se pesme zbog kojih su ljudi postajali manje sumnjičavi, manje uplašeni. Đoletove pesme, naše zajedničko i pojedinačno dobro, često su znale da obodre. Da podstaknu, čak, na čudo. Uz njega, pesnika koji je bio klasa, koji je bio kriterijum i po, i mi smo bivali bolji. Tako je bilo i u Stokholmu. Po izlasku s koncerta, kaže Vesna, ljudi su gledali jedni druge slobodno, a ne ispod oka kao dotad. Bili su rasterećeni neprirodne potrebe da se štite od onih s kojima su delili zao udes i izbegličku nevolju. Bilo je čak ponekog osmeha, makar ćutke. Niko od njih, uostalom, nije želeo rat i raspad zemlje. Zato su se i obreli tu, u tuđini, na novom početku.
Razume se, ne može jedan koncert da sve učini bajkovitim. Naredni dani donosili su neke nove podozrivosti, nove opreze. Ali, kora je bila napukla. Zahvaljujući Balaševiću, solidarnost i osećaj zajedništva ponovo su počeli da se useljavaju u ljudska srca. To semenje humanosti on je sejao godinama. Otud posle njegovog odlaska onaj „emotivni državni udar“, kako je to nazvao nedeljnik Novosti, u svim bivšim jugoslovenskim republikama i na raznim mestima Kugle na kojima su naši.
A Dragoljub? U vreme stokholmskog koncerta, više nije svirao sa Đoletom. Da je bio tamo, imao bi – kao i uvek, kao i svuda – najširi, najtopliji osmeh u dvorani. Uživao sam gledajući Dragoljuba i Đoleta zajedno u danima Jednog od onih života. Nadam se da opet nešto petljaju jedan s drugim.
Ne manjka im muzičara za ostala mesta u orkestru. Mnogo njih ispunilo je svoju sudbinu i preselilo se gore. O publici da i ne govorim. Više nas je iznad oblaka nego ispod njih. Sve u svemu, sjajni koncerti se tamo mogu praviti. Zamišljam, tako, Đoleta kako najavljuje bubnjara na način na koji je to činio 1993. i 1994, jednom rečenicom tačnom u karakteru i pritom duhovitom, ukratko u lucidnom i zabavnom stilu, onako kako je stvarno samo on mogao da smisli i pogodi:
„Dragoljub Đuričić, leb i souuul.“
I zamišljam, još, kako mnogi dragi ljudi koji su otišli slomljeni ovozemaljskim nesrećama, ljudi čije su živote progutali bolest, rat, beda i patnja, ljudi koje nosimo u srcu, koji nam tako strašno nedostaju, pozdravljaju Đoleta i Dragoljuba pljeskom, ovacijama, kao što smo činili svi zajedno dok je sudbina bila šire ruke, dok nas je kosmička lutrija sve držala ovde, na okupu, na ovom svetu punom zebnje i sreće, zla i nade.
Kraj
Bonus video: Premijera neobjavljene Balaševićeve pesme
