Knjiga Danila Kiša “Iz prepiske”, koju je priredila piščeva bivša partnerka Mirjana Miočinović, pre nekoliko dana je objavljena u izdanju Arhipelaga, a portal Nova.rs uz dozvolu izdavača objavljuje određene delove iz prepiski našeg velikog književnika.
Iz književne i lične zaostavštine Danila Kiša pred čitaoce je stigla velika knjiga prepiske od dečačkih i mladićkih dana do perioda uoči piščeve smrti. U ovoj knjizi na preko 630 strana nalaze se Kišova pisma prijateljima, velikim srpskim, jugoslovenskim i svetskim piscima, prevodiocima, saradnicima, urednicima i izdavačima. Naravno, tu su i pisma koja su upućena Kišu.
U ovom nastavku predstavićemo vam dva pisma Kišovog velikog prijatelja pisca Mirka Kovača. Ova pisma su posebno zanimljiva jer su puna pikantnih detalja i kolokvijalnih izraza koji pokazuju da su i veliki književnici obični ljudi sa svojim strastima.
(Astoria Hotel Italia)
„Dragi Danilo, pišem ti s nadom da je ovo jedini način da budem prisutan u vašoj srpskoj književnosti. Iskreno ti mogu reći da sam u Zagrebu potpuno staromodan, jer nemam talenta za nacionalizam. Bulatović je ovde briljirao. Ja sam u odnosu na sve te nacionaliste amater. Oni jedan drugog – grlo za prožderalo – sve argumentovano. Kada pošteno razmislim meni ostaje jedna jedina tema – pička. Otkrio sam jedan novi fenomen kod sebe, kad vidim dobru pičku meni se diže jezik u ustima. Kada sam sa Sabljakom ta je tema moguća. Ali s Danijelom Dragojevićem nije ništa moguće. Jučer mi je rekao: „A ćuj, gospe ti, pisat ću se kao Dalmatinac, ali onaj pas Dalmatinac!“ On tvrdi za sebe da je jedini u Zagrebu lucidan i da je jedini umna glava. Veli da ga Glavurtić bombarduje pismima da se podupre organizacija Opus Dei. Danijel kaže ne samo da je lud nego nema smisla za realnost, morao bi da me poznaje, da ja imam jedan zdrav humor.
Inače u Zagrebu sam imao i prijatnih susreta. Znaš onaj mali grbavac na parkingu. On sve bolje i bolje čuje od kad ide na vežbe. Ali on je stvarno fenomen, a evo u čemu. Odveo je mene i Sabljaka u jednu jazbinu u Gornjem gradu. Sabljak mu je dao jednu pornografsku sveščicu i on je nama pokazao svoju tačku drkanja. […] Iza toga prijatan susret s Vladom Gotovcem. Na pitanje: „Vi hoćete jednu novu NDH na naučnim osnovama“, odgovaraju: „Ne na naučnim, već na znanstvenim“.
Čuj, stari, tek ću se vratiti u travnju kad mi Jadran film uplati lovu za Lisice. Onda ću doći da te pare sjebem, o, i da ti vratim dug. Javi nam se na Sabljakovu adresu. Valjda se nešto događa u Beogradu. Mnogo pozdrava za našu zajedničku simpatiju Miru Miočinović koja ljubi Adamova.
Srdačno tvoj Mirko“
Zagreb, 1. marta 1971.
„Dragi Danilo,
Pišem ti na žutoj hartiji na kojoj uglavnom pišem pičkama, to navodno izražava moju ljubomoru i mislim da im godi jedan ovakav bezvezan i patetičan ljubavnik koji se puše svojom impotentnošću. Nagrada mi nije dodeljena tako da sam uzaludno nosio odelo i mašnu. Dobar Srbin sada bi mrzeo Hrvate, međutim ja ih volim kao braću i što je najgore, ja ih razumem. Imali su potrebu da nagradu dodele samo hrvatskim piscima što je opet shvatljivo, nakon dvadesetpetogodišnjeg pritiska srpske Udbe. Budući da sam ja loš Srbin i loš Hrvat, loš Jugosloven i loš čovek, sve je to mimo mene prošlo kao lanjski sneg. Prisustvovao sam otvaranju JAZAVCA, a već oko ponoći jebao svoju sobaricu, staru pičku koja željno i verno čeka taj minut koliko moja jebačina s njom traje.
Setio sam se tebe kada sam ušao u ovaj grad. Više života ima na jednoj beogradskoj stanici nego u čitavoj Hrvatskoj. Sinoć smo Sabljak i ja na autobuskom kolodvoru, naravno iz mercedesa, posmatrali jednu strahovitu tuču. Osam mladića tukli su jednog. Svi smo to posmatrali s blagim gnušanjem. Kada je mladić pao onesvešćen, ovi su se razbežali. Da sam dobar Crnogorac izašao bih i kazao: nije pošteno osmorica na jednog! Vraga! A za kaj bih ja bio dobar Crnogorac kad nemam ljubavi nizajedan narod. A grad koji najviše mrzim to je grad u kome mi žive roditelji (mislim da imam samo majku). 10. ožujka u JAZAVCU naš prijatelj, nekadašnja nada, Bule ima duel s Mandićem. Dođi!
Ostajem još tu negde, Zagreb i okolica, dok neke jebene tekstove ne završim. Zar je i u tvoj život ušla reč: tritment! Žalosna naša sudbina. (Dok ti ovo pišem posmatram moju pičku Nimicu kako nosi metlu, kantu od plastike i vuče crevo od usisivača.) Samo da znaš koliko ti zavidim što si u Beogradu. Jednom ću i ja tamo živeti. Sabljak i ja pisali smo Buletu. Naš je san proglasiti ga peškirom ili kako Zagrebčani kažu: pežoom! Molim te uruči moje podrške srpskim nacionalistima i srpskim specijalitetima. Voleo bih da se javiš, ali ja zaista nemam adrese. Mnogo pozdrava za Miru. S Makedonijom slabo stojim. Što reče jedna pička na Bledu: ne trošim nacionalne manjine. Osećam kako propadam i veruj mi prijatno mi je!
Tvoj Kovač“
„Iz Kišovih pisama i pisama njegovih prijatelja, saradnika i savremenika sklapa se najbolja i najpotpunija piščeva biografija. Nastajala sporadično, konkretnim povodima, ta nehotična biografija odaje utisak spontanosti i odsustva naknadne pameti, životnosti i autentičnosti. U tome je naročita draž i značaj ove prepiske. Ispisana iz prve ruke, i u dahu i u trenutku, ova biografija iz pisama nosi obeležje povoda i vremena u kome je nastala, bez naknadnih racionalizacija“, kaže Gojko Božović u predgovoru knjizi „Iz prepiske“.
Bonus video – Luna park: Pouke i naravoučenija neobičnog Džonija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare