Jugoslavija je decenijama bila zemlja međunarodno priznatih pisaca, slikara i sportista, zemlja koja je gostila najveća svetska imena iz svih oblasti, zemlja koja je prva izvan Zapada imala mjuzikl Kosa ili Beketovog Godoa. Više od svega, lepotu joj je davao osećaj nade, kojeg nigde na Balkanu više nema, beleži Ivan Ivačković u prvoj knjizi o Đorđu Balaševiću "Panonski admiral".
Stvarana pune tri godine knjiga „Panonski admiral“ prvo je delo u nas o Đorđu Balaševiću. Kroz kantautorovu diskografiju i karijeru, od kraja sedamdesetih godina, kada se pojavio na jugoslovenskoj muzičkoj sceni, pa sve do 2021, kada je tragično preminuo od posledica koronavirusa, knjiga objašnjava društvene i političke okolnosti u kojima su Balaševićeve pesme nastajale.
Takođe, „Panonski admiral“ pun je ličnih i generacijskih uspomena na Đorđa Balaševića iz pera Ivana Ivačkovića, cenjenog novinara i kritičara koji je poslednjih četrdesetak godina pisao za gotovo sve važne listove u nas, ali je objavio i sedam publicističkih knjiga, jedan roman i jednu pesničku zbirku, a za knjigu „Kako smo propevali“, o muzici bivše Jugoslavije, dobio je nagradu „Desimir Tošić“.
Ljubaznošću autora i izdavačke kuće „Laguna“ donosimo odlomke iz knjige „Panonski admiral“:
Jugoslavija, međutim, jeste bila lepa zemlja. Bila je lepa bez manikirskih i pedikirskih zahvata koje, misleći o njoj, preduzimamo u našoj mašti; bez ljudske sklonosti da se prošlost veliča. Istina je, doduše, da su se osamdesetih vozili rđavi automobili, da su gradovi bili sivi, sljušteni, oronuli, da je zemlja izgledala musavo. Ali ta se dekada u sećanju moje generacije s pravom drži zlatnom.
Jer, tada smo imali – uzeću samo jedan primer – treću rokenrol scenu na planeti, iza engleske i američke. Jugoslavija je decenijama bila zemlja međunarodno priznatih pisaca, slikara i sportista, zemlja koja je gostila najveća svetska imena iz svih oblasti, zemlja koja je prva izvan Zapada imala mjuzikl Kosa ili Beketovog Godoa. Više od svega, lepotu joj je davao osećaj nade, kojeg nigde na Balkanu više nema.
Završili smo stešnjeni u državicama nastalim na tlu nekad prostrane zemlje, poslate u razularenoj, nerazumnoj žurbi na bunjište politike i istorije. Balašević je otišao u godini u kojoj je obeleženo ravno tri decenije otkad je njegova domovina nestala s karata i iz atlasa. Časnim držanjem, antiratnim, humanističkim angažmanom, on je, baš kao glumica Mira Furlan, koja je preminula samo dvadeset devet dana pre njega, postao simbol nastojanja da se i u najcrnjim iskušenjima očuva čovekoljublje. Otud je zaslužio ono što se dogodilo: da hiljade ljudi zastanu i naklone se ne samo jednom velikom pesničkom opusu nego i ideji o toleranciji, o razumevanju.
Prizori masovnog žaljenja za Balaševićem pokazali su sav besmisao nasilnog jugoslovenskog rastanka. Pokazali su uzaludnost prolivanja krvi među narodima koji su bezmalo pola veka živeli zajedno, a onda bili akteri ili lutke na koncima najtragičnijih događaja u Evropi od Drugog svetskog rata. „Narod“ Đorđa Balaševića, pesnika koji će ostati važan od Bitole do Kranja, ni sada ne pristaje da odbaci svoje uspomene, niti da potisne zajedničko kulturno nasleđe. Ili da ga razdeli, kao da se to može raseći nožem. Ako Balaševićev narod liči na brojnu porodicu, onda se može kazati da je otišla glava porodice. Utoliko su razumljivije reči mnogih kako su izgubili „nekog svog“, „nekog najrođenijeg“.
I ranije su, naravno, umirali umetnici omiljeni na svim stranama Jugoslavije. Ima ih još koji su otišli prerano. Mira Furlan u šezdeset petoj godini. Smrt tih ljudi bila je praćena velikim žaljenjem. Kajanjem takođe, jer društvo je umelo da se grubo ogreši o njih. U časovima u kojima su nas napuštali, jače nego dotad bivali smo svesni njihove ljubavi i naše krivice. Ali, zaista, nikada nijedan umetnik nije bio ispraćen tako masovno, niti uz tako snažnu zajedničku tugu kao Đorđe Balašević. Pa ni izvan sveta umetnosti, na teritoriji njegove i naše nekadašnje domovine nije bilo viđeno ništa slično – izuzimajući ispraćaj Josipa Broza Tita, o kojem je Balašević pevao nekoliko puta i na različite načine.
Odlazak Đorđa Balaševića nije poslednja tuga Jugoslavije. Ali jeste, uz Titovu smrt, najveća, i jeste neponovljiva. Ostalo je još velikih, svuda važnih ljudi, pa ipak je sigurno da više nikad hiljade popaljenih sveća neće simbolično razgoreti šest buktinja iz nekadašnjeg grba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao što se dogodilo kad smo ispraćali Balaševića. Midhat Kapetanović, arhitekta i konceptualni umetnik iz Sarajeva, prikazao je taj trenutak ilustracijom na kojoj Zagi, maskota zagrebačke Univerzijade, Vučko, maskota sarajevske Olimpijade, i Pobednik, simbol Beograda, sva trojica u sivim tonovima, tuguju pognutih glava.
Na toj ilustraciji Vučko grli malog belog zeca pored kojeg je par mandarina; zec i mandarine rođendanski su pokloni u Đorđevoj baladi „Neki novi klinci“. Danas svijet ima malo manje boje, tako je Kapetanović parafrazirao Balaševića uz svoj zanatski perfektan i ljudski emotivan crtež.
Balaševićev odlazak odjeknuo je i u svetu. Američka agencija AP, jedna od najvećih, emitovala je vest koju su preuzeli uticajni mediji, uključujući The Washington Post ili ABC News. U vesti je stajalo da se Balašević otvoreno suprotstavljao nacionalizmu koji je razgorevao sukobe u Jugoslaviji. Đorđev internacionalni ugled poticao je i otud što je bio ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija, mada ga to, dodajmo odmah, nije sprečavalo da ih kudi kad treba.
Odbio je, čak, njihov „plavi“ pasoš i poručio da svoje ujedinjene nacije već ima u Vojvodini. Osim toga, 1999. godine, dok je NATO, zapadni vojni savez, bombardovao Srbiju, Balašević je u novinama govorio kako Ujedinjene nacije nisu uradile ništa da to spreče.
Ni nama koji smo ostali ovde ni ljudima koji su napustili teritoriju Jugoslavije i rasuli se po svim kontinentima nije važna njegova titula. Važne su njegove pesme. Uz njih, u danima žaljenja, na društvenim mrežama bilo je postavljeno na hiljade fotografija i bilo je ispisano bezbroj reči oproštaja.
Nisu mnogo pominjane Ujedinjene nacije ali se, na primer, mogla videti fotografija na kojoj su beli plišani zec, upaljene sveće i, u pozadini, londonski Tauer bridž.
Konačno, umetničkom snagom i moralnom čistotom svojih najvećih stihova, Đorđe Balašević je učinio da mu se, još za njegovog života, poklone današnje mlade generacije.
Njih uglavnom ne interesuje priča o Jugoslaviji, zemlji koja je sva bila u ožiljcima istorije. Balašević im je pak bitan. To što njegove pesme uspevaju da osvoje svaku narednu generaciju posebno je značajno, jer na Balkanu je neizvesna i prošlost, a ne samo budućnost. Proći će još mnogo vremena dok se jugoslovenski narodi sporazumeju šta je bilo i kako je bilo.
Naše vreme da to učinimo je isteklo. Dobro je što je tako, nismo se baš pokazali. Dalje će se dogovarati neki novi klinci, valjda najbolji među njima. Bilo bi lepo da ti klinci uzmu poruke iz Balaševićevih pesama-džinova za zvezde vodilje.
Petnaestog marta 2021, dakle ni mesec dana nakon odlaska Đorđa Balaševića, ista pošast odnela je Dragoljuba Đuričića, najpopularnijeg i zasigurno jednog od najboljih bubnjara Jugoslavije, a kasnije i zemalja koje su nastale njenim raspadom. Imala je Jugoslavija i strast Ipeta Ivandića i umeće Gare Tavitjana, ali ni kod koga se te dve vrline nisu nalazile u tako finoj ravnoteži kao kod Dragoljuba. Među četrdeset albuma na kojima je Dragoljub potpisan nalazi se i izvanredni Balaševićev Jedan od onih života iz devedesetih godina.
Dragoljub je bio besprekornog karaktera, nepokolebljiv u načelima i moralu, čestito ljudsko biće za primer svima. U mnoštvu reakcija na njegov preuranjeni odlazak izdvojila se rečenica Vlatka Stefanovskog: „Bio je junak iz partizanskih filmova, iz Bitke na Neretvi – jedan od onih što se vraćaju po ranjenike.“ Takve reči smo mi, ostali, u pokušaju da opišemo Dragoljubovu dobrotu uzalud tražili. Ali Vlatko – u čijoj je grupi Leb i sol Dragoljub svirao tokom prve polovine osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka – našao ih je u ime svih nas.
Dragoljuba i mene spajalo je prijateljstvo dugo skoro četiri decenije. U profesionalnom smislu poštovao sam ga kao malo koga drugog, u ljudskom smislu voleo sam ga toliko da mi je bio kum na venčanju. Želeo sam, prirodno, da tog časa pored mene stoji najbolja osoba koju poznajem.
Kao u Balaševićevom slučaju – ili u slučaju Miše Aleksića, basiste Riblje čorbe, koji je takođe stradao od korone – kada je objavljeno da je Dragoljuba savladala bolest protiv koje se, stalo mi je da kažem, muški borio, telefon mi je na svakih minut ili dva signalizirao da je stigla nova poruka. Reči podrške, izrazi saučešća. Nadasve – opet – neverica. Dragoljub je imao nesvakidašnju energiju, silnu ljubav prema životu.
I bio je, da se još jednom pozovem na Vlatka, kao isklesan od granita. Ali, ništa nije moglo da pomogne. Bolest ga je odnela brzo, na prepad.
Posle njegovog odlaska, zvala me je Vesna Stanišić, prijateljica iz srednjoškolskih dana, dugi niz godina dramaturg u Stokholmu. Pričali smo o Dragoljubu i, naravno, Đoletu.
Trnci su mi prolazili od ganutosti dok sam slušao Vesnu kako se, povremeno zagrcnuta, priseća Đoletovog stokholmskog koncerta iz devedesetih. Priča nije samo dirljiva, ona ima široko značenje i snažnu simboliku. Vesna ju je poverila meni, a ja je poveravam hartiji. Takve priče ne smeju da završe u zaboravu. Kroz njih se moramo obraćati narednim generacijama.
Na prelazu osamdesetih u devedesete godine dvadesetog veka, Jugoslavija je krenula ka svojoj crnoj slavi. Godine 1991, ta zemlja dotad velikog međunarodnog ugleda, decenijama jedna od predvodnica u stvaranju i učvršćivanju svetskog mira, postala je poprište rata. Iz mraka njene prošlosti stigli su glasovi koji su, prvenstveno Srbima, Hrvatima i Slovencima, govorili da su obe Jugoslavije – prva, Kraljevina, a naročito druga, „velika“, „Titova“, socijalistička – istorijski promašaji. Da je bilo dosta jugoslovenstva. Na gotovo svim stranama, političke vođe, najčešće bivši komunisti presvučeni u nacionalnu nošnju, uveravali su svoje narode da je došlo vreme za odvajanje od ostalih. Vođe su neumorno ponavljale kako je kucnuo čas da se vrati ponos, navodno izgubljen u zajedničkoj državi. Svaki od njih penio je o naciji i njenim istorijskim snovima.
Bilo je to doba u kojem je padao Berlinski zid, simbol podele sveta na komunistički i kapitalistički blok. Na vidiku je bilo osnivanje Evropske unije. Činilo se da u takvom vremenu pozivi na balkansko razjedinjavanje ne mogu proći ni kod jednog naroda. I zaista, većina ljudi u početku nije prihvatala priče o nužnosti etničkih podela. Ali konzervativne nacionalne elite, koje su pretvorile najmoćnije medije u trovačnice duha i uma, nastavile su s propagandom u kojoj je bilo ne samo sve više veličanja sopstvene nacije nego i sve više unižavanja drugih. Propaganda je trajala dovoljno dugo i bila je dovoljno jaka. Mnogima je, tako, postalo važno ko pripada kojem narodu. I još, da li se krsti i kako se krsti.
Đorđe Balašević se tih dana izrugivao novopečenim vernicima, ali uzalud. Musliman, pravoslavac ili katolik, to je prekonoć postalo pitanje od najvećeg značaja. Djeva Marija, Isus Hrist i Alah postali su idoli onih koji su ih najmanje razumeli. Sveci su se klatili okačeni o retrovizore u šoferskim kabinama. Visili su po zidovima, na posterima, poput rok zvezda i filmskih glumaca. Najgore od svega, služili su kao opravdanje za svakakve gluposti koje su vodile ka ratu.
Nabeđene intelektualne elite takođe su podsticale ovu histeriju, a istinski intelektualci, umetnici i, uopšte, čestit i razuman svet pokušavao je da joj se odupre. Momčilo Bajagić je na izmaku osamdesetih pričao kako ne zna čak ni nacionalnost ljudi iz svoje grupe. „To me ne interesuje“, govorio je. „Mislim da mi u rok muzici imamo posebnu obavezu da budemo iznad onoga što se trenutno događa.“
Ali ništa se tu nije događalo trenutno. Nacionalisti i šovinisti uspeli su da dovedu do prvih puškaranja. Potom su ta puškaranja iskoristili da dodatno ojačaju propagandu, a sve jača propaganda dovodila je do sve većih sukoba. I ne samo što je rat postao neizbežan, nego eho tog doba još uvek odjekuje nekadašnjim jugoslovenskim republikama, a danas samostalnim – ili naizgled samostalnim – državama. Pored svega ostalog, ispostavilo se da ni duh rok i pop muzike nije imun na virus nacionalizma, u nekim slučajevima, čak, šovinizma. Nisu svi mislili kao Bajaga. Ili kao Đorđe Balašević, čije ime je tokom najtamnijeg doba novije balkanske istorije izraslo u simbol mira i ljubavi.
On je odbijao da učestvuje u nacionalnom pregrupisavanju. Još februara 1986, u hrvatskom omladinskom listu Polet, koji je bio rado čitan i u Beogradu, govorio je da u sebi ima srpske i hrvatske krvi, kao uostalom i mađarske, pa malo i slovačke. Nije ni mogao ni želeo da bude protiv bilo koje nacije. U oktobru, pričao je u saveznom listu Mladost da se u višenacionalnoj sredini kao što je Novi Sad naučio poštovanju svih jezika, običaja i religija. Jer, Novosađani su previše etnički prljavi da bi ih bilo ko mogao očistiti. Tako i treba da bude, zaključivao je.
Nije vredelo. Početkom devedesetih, tenzije su dostigle usijanje. Tada je već bilo toliko ljudi omamljenih šovinizmom da je Jugoslavija morala propasti. Njeni narodi digli su se jedni protiv drugih i poveli zverski rat. Naknadno će se, ni prvi ni poslednji put u istoriji, pokazati da su priče o nacionalnom ponosu imale naličje u hajdučiji bez velikih ciljeva. To se uvidelo kasno, kad je Jugoslavija već umrla u krvi i sramoti.
Sutra: Kako je Balašević raširenih ruku stajao pred uplakanim licima (3)
Bonus video: Zašto je izgradnja muzeja Đorđa Balaševića podelila Novi Sad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar