1
Mogli bi da kažemo da Alice Winocour nastavlja svoja interesovanja za ženu u neobičnim i intenzivnim okolnostima.
FAF28: REVOIR PARIS (2022, r. Alice Winocour)
U njenom debiju „Augustine“ gledali smo primenu eksperimentalnih metoda lečenja na jednu mladu ženu paralizovanu moždanim udarom, u „Disorder“ žena je bila ugrožena fizički od političkih neprijatelja, u „Proximi“ ona se spremala za put i boravak u svemiru, a u „Revoir Paris“ (sledi spojlerčić!) ona se nosi sa posledicama terorističkog napada.
I, kao i u svima njima, i ovde je problem što Winocourova ne ume da se odupre svom melodramskom senzibilitetu i malo se oštrije dohvati sa temom koju je odabrala.
Virginie Efira igra Miu, prevoditeljku sa ruskog i novinarku, koja se slučajno zatekne u jednom restoranu koji biva meta teroriste ili „ludog pucača“ (film ne ulazi u bavljenje time), nakon čega, očekivano, ima problema da nastavi normalan život. A kao jedini put napred savetuje joj se put nazad – da do što sitnijih detalja rekonstruiše sve što se desilo, kako bi potom sve to mogla da zaboravi. U tom cilju organizovane su i grupe podrške koje se nalaze nedeljama kasnije u istom restoranu gde preživeli i rođaci pobijenih zajednički vidaju rane „prisećanjem“. I već na svom prvom boravku Mia će biti optužena od jedne preživele da se tokom napada zaključala u vece i nije htela nikoga da pusti što je dovelo do većeg broja žrtava. Sada Mia oseća moralnu potrebu da i sebi i drugima dokaže da nije bilo tako.
Ovaj zanimljivi tvist koji bi se u nekim (ehm, „muškim“) rukama izmetnuo u triler koji će i nama i junakinji doneti sve što nismo želeli da saznamo, ovde biva samo relativno mlak povod da ona ozbiljnije krene da konstruiše to veče i traga za ljudima koji bi joj pomogli. Usput, „Revoir Paris“ postaje još jedan od filmova koji afirmiše „viktimistički“ narativ i demonstrira nam koliko je „komplikovano“ nastaviti dalje posle jednog takvog događaja. A u cilju objektivnijeg iznošenja takve poruke, film će iskoračiti iz postavljenog (realističkog, dramskog) stila povremenim „ekonomsko-propagandnim“ momentima u kojima i druge žrtve ovog napada (pretpostavljam na bazi „istinitih“ priča) testemonijalno iznose svoja iskustva i svoje muke, doprinoseći utisku da nam Winocourova kroz Miu donosi samo jedno od brojnih iskustava. Što automatski njenu priču čini manje unikatnom i umetnički vrednom praćenja.
I dok su neki momenti (poput samog napada, gde je potencijalno kontroverzni identitet napadača ostao skriven) urađeni efektno, preveliki komad Winocourinog filma služi za usputna levičarenja (na temu izbeglica i nihovog statusa u Francuskoj) i nepresušnu, ali predvidljivu, raspoloženost „Francuza“ da u svim okolnostima iskoriste priliku za ljubavnu aferu. Sa iskustvom brojnih filmova i serija na slične („terorističke“) teme, „Revoir Paris“ odabira zanimljiv pristup, ali ga ne koristi kao studiju karaktera, već kao povod za rasplinuto političarenje i konvencionalni poziv na empatiju i „fraternite“.
OCENA: 5/10
Bonus video: Darko Bajić o „Filmu davne budućnosti“