0
Nedelja, podne, vreme je za ručak u Antverpenu. Svi u Belgiji hrle da jedu, a za jedan par vreme je za krađu. Stefan Brajtvajzer i njegova devojka En-Ketrin Klajnklaus ulaze tog februara 1997. godine u Kuću Rubens. Nekadašnji dom čuvenog flamanskog slikara Pitera Pola Rubensa pretvoren je u muzej, a par ima naum da se dokopa dela koje se čuva u zadnjem delu galerije u prizemlju. U pitanju je skulptura Adama i Eve načinjena od slonovače. Čuva se u kutiji od pleksiglasa.
Brajtvajzer je nekoliko nedelja ranije, prilikom posete muzeju, ugledao to delo, staro četiri veka i bio opčinjen. Nije mogao da prestane da razmišlja o ovoj skulpturi, čak mu se javljala i u snovima i vratio se u Kuću Rubens. Ovoga puta s devojkom…
Ovo je delić ispovesti Stefana Brajtvajzera, lopova džentlmena kako je okarakterisan u novoj knjizi „Art Thief“, Mišela Finkela koju je nedavno objavio „Rendom haus“. A segment te ispovesti Francuza, koji se nakrao za života, a nikada nije „pao“, doneo je novi broj magazina „Forbs„.
Svako obezbeđenje ima, znao je Brajtvajzer, svoje slabosti. A slabost te kutije od pleksiglasa, precizira u ispovesti, jeste što se gornji deo, kako je primetio prilikom prve posete, može odšrafiti s dva šrafcigera. S druge strane, slabost pripadnika obezbeđenja jeste što su ljudi. Dakle, ogladne. I iskusni lopov je uočio da svaka prostorija ima svog čuvara, ali da su tokom pauze za ručak te njihove stolice prazne. Bar na trenutak dok se članovi obezbeđenja izrotiraju kako bi jedan od njih mogao da ruča.
Ali, turisti su problem. Čak i u podne mnogo ih je. U dok u posećenijim odajama muzeja stoje Rubensova dela, ono na koje je bacio oko Brajtvajzer sa svojom devojkom nalazi se u prostoji posvećenoj artefaktima koje je flamanski slikar skupljao tokom svog života, među kojima su mermerna bista rimskih filozofa i remek-dela holandskog i italijanskog slikarstva. A ono koje su pošto-poto hteli da odnesu kući delo je velikog nemačkog skulptora Petela.
Dok se turisti šetaju, Brajtvajzer staje ispred jednog ulja na platnu i pravi se da razgleda sliku. I dok mu srce lupa, što od uzbuđenja, što od straha, trudi se iz sve snage da izigrava običnog ljubitelja umetnosti i posetioca muzeja. Devojka En-Ketrin čuva mu stražu. Pošto u njegovoj blizini nema sigurnosnih kamera, Brajtvajzer vadi nož iz džepa i otvara kutijicu s šrafcigerima. Zna da je potrebno da odvrne samo četiri šrafa, možda pet.
Kako bi odšrafio jedan trebalo mu je desetak minuta. Ništa brže ne ide mu ni s drugim…
Tokom „procesa“ pripadnik obezbeđenja pojavio se tri puta i Brajtvajzer je već pod stresom. Radio je svojevremeno i sam kao obezbeđenje i zna da se čuvari uglavnom usredsređuju na ljude. I zna da ako ga neko zatekne na istom mestu četiri puta zaredom, biće sumnjiv. Zato mora ili da dela ili da odustane od svega. Odlučuje se za prvo. Prilazi do kutije, podiže pleksiglas i pažljivo ga sklanja u stranu. Uzima skulpturu, vezuje je za leđa i prekriva sebe ogromnim kaputom. Svestan je da bi nekom ko se zagleda izgledalo kao da ima izraslinu na leđima, ali nada se da se niko neće baš zagledati.
I, ne beži. Kreće se polako ka vratima koja su rezervisana za zaposlene i koja niti se zaključavaju, niti imaju alarm. Stiže do glavnog ulaza u muzej, spaja se s devojkom, koja je koristila drugi put do izlaza i zajedno kreću ka automobilu koji je na parkingu.
Otvara gepek svog automobila, male „opel tigre i stavlja skulpturu. Ulazi u auto s devojkom, ali umesto da nagazi po gasu, vozi sporo. Tek kad se domogao auto-puta ubrzao je.
Umetnine iz muzeja su bile predmet krađa još od 18. veka. Ali, Stefan Brajtvajzer, međutim, nije običan lopov. Ovaj 52-godišnji Francuz ukrao je od kraja devedesetih do prvih godina novog milenijuma artefakte iz oko dvestotinak muzeja i crkava širom Evrope. Ekstrem je u svakom smislu u odnosu na sve ostale kradljivce umetnina. Jako je malo onih koji su kroz istoriju uspeli da pokradu više od deset muzeja. Osim toga, većina kradljivaca umetnina, čak i ako uspeju da se „izvuku“ s krađom, uglavnom samo jednom počine muzejsku krađu.
Razlozi su jednostavni – čak i kad se „prevare“ muzejski bezbednosni sistem, samo obezbeđenje, i kad se iznese umetnina, tek onda nastupaju problemi. Jer, ono što je poharano uglavnom je vrlo prepoznatljivo. O nestanku dela oglasiće se mediji. I ono za kradljivca postaje teret. Često je mnogo teže prodati ga, nego ukrasti. I šta da kraljivac uradi sa delom? Postoje samo tri mogućnosti. Najpre da „plen“ proda „pokvarenom“ kolekcionaru ili trgovcu umetninama. A ima ih posvuda. Studija Univerziteta Oslo pokazala je da se transakcije s ilegalnim umetninama i antikvitetima odvijaju u 43 zemlje.
Cifra za koju se uzimaju ukradena dela obično iznosi tri do deset procenata od prodajne cene. Što je poznatija slika, to je manja cifra. Primera radi, delo od milion dolara „donosi“ prodavcu, odnosno lopovu oko 30 hiljada dolara. I to, s obzirom na rizik kojem je izložen da bi došao do umetnine, nije baš povelika suma. Neka dela počesto menjaju vlasnike i zemlje, i prodaju se na raznim mestima, od zalagaonica, preko prodavnica antikviteta do privatnih galerija. I pokušaji da se proda ukradeno delo mogu trajati godinama.
A drugo, može se doći do novca iznudom od privatnih vlasnika ili osiguravajućih kompanija. Ali, to najbolje funkcioniše kad su posredi prepoznatljiva dela. Plaćanje otkupnine za ukradena dela zabranjeno je u mnogim zemljama, pa se „transakcija“ odvija pod sloganom „nagrada za informaciju“. Desilo se tako nešto prvi put daleke 1688. godine kada je u „Londonskoj gazeti“ objavljen oglas u kojem gospodin Edvard Lojd nudi oko 1,5 dolara onome ko mu vrati pet džepnih satova. A taj gospodin kasnije će osnovati kompaniju „Lloyd’s of London“, koja je ponudila osiguranje celom svetu, pa i ono koje se odnosi na umetnička dela.
Kada se desila jedna od najvećih pljački ikada u Muzeju Izabela Stjuart Gardner 1990. ovaj muzej je najpre ponudio milion, pa pet miliona, a na kraju deset miliona za povraćaj 13 ukradenih umetničkih dela.
A treće – ukradene umetnine mogu se koristiti kao valuta u podzemlju. Ako se uporede s koferima ili akt-tašnama punim novca mnogo je lakše prenositi umetnička dela preko granica. Ruske obaveštajne službe su svojevremeno utvrdile da četrdesetak organizovanih kriminalnih grupa rado prima umetnička dela umesto novca. Primera radi, slika s potpisom Pikasa, koja je 1999. godine ukradena s jahte saudijskog princa, promenila je deset vlasnika, koji su svi bili „članovi“ podzemlja, a dolazili su do nje trampeći je uz oružje i narkotike.
Sve tri „strategije“ prodaje umetnina podrazumevaju trampu. A upravo je to najpipavija stvar u čitavoj operaciji i ona tačka kada pokušavaju da se infiltriraju pripadnici policijskih snaga. Postoje specijalizovane policijske jedinice za umetnine u dvadesetak zemalja, s tim što je ona u Italiji najveća i broji čak 300 detektiva. U Americi tim FBI-ja ima 20 specijalnih agenata.
Svi oni imaju kontakte u podzemlju, svi prisluškuju, svi istražuju baze s listom ukradenih umetnina. Za dela ukradena u muzejima povraćaj istih je garantovan u 50 odsto slučajeva.
Kada je 1994. godine, prvog dana Zimskih olimpijskih igara u Norveškoj ukraden Munkov „Vrisak“ iz Nacionalne galerije u Oslu u trag mu je ušao detektiv koji se predstavljao kao diler umetnina. Tokom tri meseca detektiv je došao do lopova, zadobio njihovo poverenje i zasipao ih kešom. Čuveno delo pronađeno je u zabačenoj kolibi a četiri lopova uhapšena.
Na stotine dela ukrao je Brajtvajzer. Policija je procenila da je vrednost ukradenih artefakata oko dve milijarde dolara. Među njima su Direrovo delo iz jednog švajcarskoj muzeja, ili retka skulptura iz muzeja u Briselu. Ali, pitanje je kako se uz tolike krađe izvukao? Pa, uradio je nešto što malo koji kradljivac umetnina radi – krao je iz ljubavi prema umetnosti, ne za novac. Sve što je pokrao izložio je u svojoj spavaćoj, ali i ostalim sobama, i divio se svim tim umetničkim delima, istovremeno ne dozvoljavajući nikom, pa ni članovima porodice ili prijateljima da zavire u te odaje. Ako zaista želiš da se izvučeš nakon pljačke, da nikada ne budeš uhapšen, najbolje je, kako je objasnio Stefan Brajtvajzer, da samo uživaš u umetničkim delima i nikad ih ne prodaš.
Bonus video: Krađa veka
