0
Endi Vorhol je zvezda vodilja a najuzbudljivije poglavlje je o Dejvidu Bouviju u delu nekadašnjeg muzičkog novinara koje obuhvata period od 1955. do 1978. godine.
Sa kaleidoskopskim detaljima, Džon Sevidž je ispisao stranice knjige “Tajna javnost” (The Secret Public), transatlantsku priču o popu i borbi za LGBTQ+ emancipaciju. Štivo se proteže od 1955. godine i pojave Litl Ričarda, pionira rokenrola koji je od detinjstva bio poznat kao „mačkica, panker, nakaza i gej“ do 1978, vreme uspona Silvestera, disko zvezde koja zamagljuje pol, čiju himnu “You Make Me Feel (Mighti Real)”, Sevidž opisuje kao „glavnu izjavu o oslobođenju homoseksualaca“, piše „Gardian„.
Sevidž je bivši muzički novinar, autor nekoliko knjiga, među kojima su najpopularnije – “Engleski snovi” o istoriji panka, kao i “Teenage: The Creation of Youth” o pojavi tinejdžera kao društvene i kulturne kategorije. Njegovo novo delo, “Tajna javnost”, čiji naslov uzima iz fanzina koji je napravio u pank mladosti, govori o tabuu oko homoseksualizma koji su rušile samo najhrabrije pop zvezde.
U 24 godine, period koji knjiga pokriva, opisao je turbulentno vreme transformacije pop muzike – od sirovog rokenrola, preko soula, psihodelije, glamura i panka, do futurističkog elektronskog diska – LGBTQ+ muškarci i žene su otišli od života u senci, ugroženi nasiljem i ucenama, do vidljivosti, ako ne baš opšte prihvaćenosti.
Ta vidljivost došla je zahvaljujući glamuroznim ličnostima kao što su Dejvid Bouvi i Džejms Din, kao i gej ikonama Grejs Džons i Doni Samer, koje su uprkos tome što su strejt, izražavale i otelotvorile snove i želje gej zajednice. Neke kvir pop zvezde sakrile su se od očiju javnosti, kao što je Džoni Rej, čije je „potpuno odsustvo emocionalne suzdržanosti“ bilo duboko šokantno ranih 50-ih, kada „pravi muškarci nisu plakali“, piše Sevidž, Drugi, kao što je Dasti Springfild, beskrajno ogovarali zato što nemaju partnere suprotnog pola i što beže od pronicljivosti štampe u podzemnim gej klubovima. Ipak, bilo je i drugih, a najpoznatiji je Dejvid Bouvi, koji je odlučio da se ne krije već da se razmeće svojom čudnošću, što je verovatno oslobodilo generaciju.
Poglavlje o Bouviju je posebno uzbudljivo, jer baca potpuno novo svetlo na teme koje su ranije možda izgledale previše poznate. Kroz pedantna istraživanja, Sevidž pokazuje da, iako je Bouvi svakako shvatio da bi izlazak kao gej u Melody Maker bio dobra kopija, on je takođe bio deo seksualno fluidnog, pozorišnog miljea kojeg nije želeo da se odrekne, čak ni u 1972. godini.
„Moji drugari su veoma pozitivni homoseksualci, ali ja nisam mogao da vodim takvu vrstu postojanja u novinama govoreći da sam sinoć imao Sofiju Loren i da će to večeras verovatno biti Rakel Velč“, objasnio je Bouvi “Sandej tajmsu”, iste godine.
„Shvatio sam da nova decenija zahteva novu otvorenost i iskrenost u vezi sa životom koji su bili skriveni … I u tome je bio deo šireg kulturnog i političkog pokreta. Taj pokret je bio očajnički potreban: prva polovina ‘Tajne javnosti’ prikazuje kvir ljude koji pokušavaju da se prilagode brutalno represivnom svetu. Kreativnost, stil i duhovitost gej modela koji su bili toliko uticajni na britansku modu; preduzetnički menadžer Lari Parnes sa svojom štalom čudno nazvanih kao što je Bili Fjuri; Pop ploče producenta Telstara Džoa Meka iz svemirskog doba, bili su vizionari, ali se nisu mogli meriti sa nemilosrdnim neodobravanjem društva, koji su bili podržani represivnim zakonima. Bilo je i dragoceno to malo gej reprezentacije“, prokomentarisao je Sevidž povodom ove knjige.
Zvezda vodilja ovog izdanja je Endi Vorhol, zbog svoje umetnosti, ali i kao producent bend aVelvet Underground, od kojih su većina bili gej i trans osoba, i kao učesnik disko scene, redovan posetilac čuvenog Studija 54. Godine 1967, Sevidž sugeriše da je Vorhol bio „najpoznatiji homoseksualac u Americi“, koji je nastavio u potpunosti da prikazuje sve aspekte gej života u filmovima kao što su “Flesh and Trash”, kao i u pesmama benda Velvet Underground, inspirišući Bouvija, koji je nastavio da vodi klasični, izuzetno kvir album Lu Rida “Transformer” iz 1972. godine. Naravno, ovo je izazvalo negativnu reakciju. Kada je Dejvid Bejli snimio dokumentarac o Vorholu 1973, desničar Ros Mekvirter je pokušao da ga zabrani na britanskoj televiziji. Bio je to neuspešan pokušaj, a skandal mu je doneo neverovatnih 14 miliona gledalaca.
Dubine Sevidžovog istraživanja ovu knjigu čine izuzetno dokumentovnom i zanimlijivom. Pored skrivenih B-strana i andergraund filmova, on je iskopao davno izgubljene gej artefakte i ličnosti.
Knjiga “Tajna javnost” pokazuje način na koji su prava homoseksualaca napredovala nizom skokova napred praćenih brutalnim vraćanjem nazad. Fenomenalni završni delovi živopisno vode čitaoca kroz njujorške gej klubove koji su se pretvorili u diskoteke, globalnu ludnicu, dostižući svoj komercijalni zenit u obliku “Bi džiza”, kojima je upravljao Robert Stigvud, jedan od gej menadžera koji vuku konce pop muzike iza iza kulisa. Međutim, mreža belih, pravih rok di-džejeva odgovorila je na dominaciju diskoteke sa sve većom žestinom, što je kulminiralo u Noći rušenja diskoteka u Comiskey Park-u u Čikagu, u julu 1979, kada su spaljene disko ploče. Sevidž detaljno raspravlja o ovom zlokobnom incidentu, ali završava svoju priču neposredno pre nego što je sida u groblja pretvorila gej enklave poput San Franciska, koje su pulsirale uz zvuke elektronske diskoteke lokalnih zvezda.
Tako je Sevidž svojim brdima materijala otkrio način na koji je pop muzika mogla ne samo da ukaže put ka slobodnijoj egzistenciji, već i da ostvari snove koji su se ranije činili nedostižnim. Kako piše u uvodnom poglavlju, „prava popa je bila ta da je imao sposobnost da oslobodi svakoga; ne samo gej muškarci, lezbejke i trans osobe, već i mladi heteroseksualni muškarci i žene koji nisu prihvatali standardne definicije koje je ponudila, zaista nametnuta, dominantna kultura”.
Bonus video: Endi Vorhol – najizrazitiji predstavnik pop-arta
