0
Prvi obrisi posebnosti nekog časopisa ocrtavaju se tek kada se na njegovim stranicama može pročitati ono čega nema ni u jednom drugom - davnašnje su reči reditelja Živojina Pavlovića. Ali, nije slučajno što baš one otvaraju katalog posvećen pedesetogodišnjici jednog posebnog časopisa - "Gradac".
Uskoro se navršava 50 godina od izlaska prvog broja časopisa „Gradac“. A povodom značajnog jubileja časopisa za književnost, umetnost i kulturu 24. novembra u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ u Čačku biće otvorena izložba čija je autorka Tijana Bežanić. Uz izložbu, koja će trajati do 30. januara naredne godine, objavljen je i katalog izložbe, iste autorke, u kom se mogu naći dragoceni tekstovi iz pera Branka Kukića, Miljenka Jergovića, Davida Albaharija, Marjana Čakarevića, Milana Vlajčića, Ljube Popovića, Jovice Aćina…
Nisu se mogle predvideti vremenske i idejne razmere petodecenijskih dosega i opsega časopisa „Gradac“, kad je početkom oktobra 1974. godine objavljen tekst u „Čačanskom glasu“ u kome se najavljuje pokretanje novog časopisa za književnost, umetnost i kulturu, čiji zadatak je isprva bio, podseća Tijana Bežanić, podsticanje stvaralaca na razvijanje književno umetničkog rada. Objavljivanje novopokrenutog glasila povereno je najmlađoj čačanskoj ustanovi, Domu kulture. Taj izbor se ispostavio kao dobra odluka, jer su izdavači časopisa „Gradac“ ostali nepromenjeni do danas (Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac). I prvi broj je objavljen u novembru 1974. godine, a planirano je da izlazi šest puta godišnje u dvomesečnim sveskama. Tokom prethodnih decenija, sastav redakcije se, navodi autorka kataloga i izložbe, menjao, a sadašnji članovi su Milosav Marinović, Vladan Matijević i Savo Stijepović, dok je urednik Branko Kukić.
– Pristupiti „Gradcu“ kao jedinstvenom kulturološkom fenomenu kod nas, neodvojivo je povezano sa podvižničkom ulogom Branka Kukića, glavnog urednika časopisa, u stvaranju i očuvanju ovog fenomena. Kukićeva britka reč i smelost da iznese kritičke stavove o realnom stanju u društvu i kulturi nisu uvek primani sa blagonaklonošću onih kojima su primedbe bile upućene. Iako povremeno oštri, tekstovi Branka Kukića nisu bili cenzurisani ili sputavani neobjavljivanjem u dnevnim novinama i nedeljnicima, te danas možemo pročitati brojna lucidna, nekad sumorna i upozoravajuća, ali neophodno otrežnjujuća viđenja sveta u kome živimo – piše Bežanićeva i pominje reči Milana Vlajčića, koje opisuju suštinu časopisa – „Gradac“ je časopis koji ne uređuje poštar.
Želeo je time da kaže da je ovaj časopis sa idejom, koncepcijom i pogledom istovremeno i nazad i napred – sugeriše Bežanićeva.
A taj čovek, sklon podvizima – Branko Kukić priznaje da, opredelivši se da postane izdavač za mali deo čitalačke populacije, uglavnom visokoobrazovanih i mlađih čitalaca (koji, najčešće, nisu ekonomski situirani) bio je svestan da time preuzima i određeni rizik.
– U isto vreme, u svesti mi je bila rečenica slavnog francuskog izdavača Hosea Kortija, čija izdavačka kuća i knjižara i danas postoji u Parizu, na mestu gde je nekada bila Paskalova kuća. Taj čiča Korti je jednom rekao: „Svaka knjiga se proda: neka za 25 dana, a neka za 25 godina“….
I dok je Kukićevo opredeljenje značilo finansijski rizik, nosilo je jedno drugo, još bitnije značenje:
– Da se mladim ljudima ukaže na ideje koje su bile važne za formiranje savremene kulture, za razvoj kritičkog i kreativnog mišljenja i formiranje visokog i prefinjenog ukusa. Bila mi je namera, jednostavno rečeno, da čitaocima probudim duhovnu glad. Jedino tako se može formirati duh koji će u jednom trenutku preuzeti ulogu pokretača jednog zapuštenog, zaostalog, otuđenog i sluđenog društva kao što je naše. Možda će se neko nasmejati nad ovom mojom izdavačkom utopijom. Ali će se barem gorko nasmejati.
Davno je Kukić govorio da mu je „san bio da ‘Gradac’ bude časopis koji će čitati slobodni ljudi, dakle ličnosti“. Na pitanje Nova.rs da li je posle toliko decenija na umetničkom čelu časopisa ostvario taj san, ukazao je da „nema ostvarenog sanjarenja“:
– Ali, uticaj koji je kroz decenije širio i produbljivao posao kojim smo se moji saradnici i ja bavili je značajan. Imali smo smelosti da javnosti prikažemo ono što do tada ovde nije bilo poznato a visilo je u vazduhu, i moralo je da kad-tad da negde odozgo padne. A nešto kad padne – izazove potres! „Gradac“ je naprosto „Gradac“, ma šta ko mislio. Zbog toga je najčitaniji časopis kod nas…
Hrvatski pisac Miljenko Jergović u tekstu naslovljenom „Prosvetiteljska misija jednog časopisa“ konstatuje kako je Branko Kukić jedna od najneobičnijih pojava južnoslovenskih kultura i književnosti.
– Od 1974. do današnjih dana u Čačku uređuje časopis „Gradac”, koji u posljednjih tridesetak godina izlazi isključivo u tematskim brojevima, malim antologijama umjetnika i mislilaca, umjetničkih i društvenih pravaca, usmjerenja i kretanja. Od broja posvećenog Borhesu koji je izišao sredinom sedamdesetih, slijedio je niz o beogradskoj Mediali, Suvremenoj svjetskoj priči, Apokalipsi, Paracelzusu, Brunu Šulcu, Vilijamu Blejku, Danilu Kišu, Harmsu, Mistici, Ernstu Jingeru, sve do brojeva posvećenih Vasku Popi, Davidu Albahariju, Mladoj Bosni. Osim iznimne i nesvodive kulturološke i književne važnosti projekta „Gradac“, važno je, vjerojatno i mnogo važnije, nešto drugo. Naraštajima čitatelja u bivšoj Jugoslaviji Branko Kukić bio je smjernica u obrazovanju, navjestitelj trendova i običaja, arbitar stila i elegancije. Tako je i danas: znam ljude – a među njima, ipak, najbolje znam sebe – u Ljubljani, Zagrebu, Travniku, koji se i danas, i u svojim srednjim godinama, ubiše tražeći „Gradac“, da im nešto otkrije, da ih uputi, da ih obrazuje – navodi Jergović.
Branka Kukića naziva „teškim radnikom, rudarom, onaj koji sve važno nosi iznutra, pa će mu svaki ozbiljniji vunbacitelj sumnjičavo zatražiti pozivnicu kada pokuša ući na priredbu koja se održava njemu u čast“.
– Ali, u svim izdanjima koja urednički potpisuje ima nečega što je, opet paradoksalno, snobovsko u najplemenitijem smislu riječi. Njegove knjige i brojevi časopisa donose velike čitateljske užitke, jednako su zabavne koliko i pametne, pa ih se iz hedonizma i čita, i drži na policama i traži po antikvarijatima. Toliko mi se puta dogodilo da kupujem „Gradac“ s nekom od tema koje me baš nimalo ne zanimaju… U tome se prepoznaju veliki novinski i knjiški urednici: čitatelja uvjere da ga zanima baš sve što zanima i njih – iskren je Jergović.
Svetislav Basara u tekstu pod nazivom „Institucija“ konstatuje da je u vremenima opadanja svih kvaliteta i kriterijuma „Gradac“, uprkos brojnim teškoćama, postojano održavao visok nivo i da ravnopravno stoji u rangu časopisa slične uređivačke i programske orijentacije u Evropi i svetu.
– U našoj kulturi jedinstvena uređivačka koncepcija, obuhvata širok spektar najbitnijih fenomena, kako evropske tako i nacionalne tradicije. Serija tematskih brojeva, po kojima je ovaj časopis nadaleko poznat, a od kojih su neki postali kultni objekti i bibliofilski rariteti, tokom proteklih decenija upoznali su domaću publiku sa pojavama, mišljenjima, poetikama, autorima i duhovnim avanturama kod nas do tada nepoznatim.
Kulturna misija časopisa „Gradac“, kako napominje, može se kratko sažeti kao širenje duhovnih horizonata i sakupljanje rasutog.
– Nije preterivanje ako kažemo da je „Gradac“ časopis za elitu u najboljem značenju te reči. Čitave generacije pisaca, esejista, slikara i prevodilaca, sada već srednje generacije, gradile su (i grade) svoj identitet čitanjem „Gradca“ i saradnjom u njemu. Mnogo bitne stvari bi sasvim sigurno bile prećutane ili zaboravljene da ih „Gradac“ nije izneo na svetlo dana.
Povezivanje duhovnosti i umetnosti istoka i zapada, Balkana i Evrope, vizantijske i zapadnoevropske tradicije, misija je „Gradca“, koja je zahvaljujući skrupuloznosti urednika Branka Kukića, navodi Basara, lišena svake tendencioznosti i ideologizacije:
– U vremenu uskoumnosti, uskogrudosti i ksenofobije koje sprečavaju svaki napredak, „Gradac“ kao deo lektire sadašnjih i budućih elita puno doprinosi širenju duhovnih horizonata, sticanju neophodnih znanja i stvaranju evropskog duhovnog identiteta koji nije u koliziji sa nacionalnim – zaključuje Svetislav Basara.
Pisac David Albahari, koji je preminuo letos, davno, tačnije 1986. priredio je „Savremenu američku književnost“ tematski broj „Gradca“, a ovako je jednom prilikom pisao o časopisu:
– Kada se „Gradac“ pojavio na tadašnjoj bogatoj časopisnoj sceni u Srbiji, teško je bilo pretpostaviti da će u roku od nekoliko godina postati (i ostati) jedan od glavnih stožera naše kulture. Zamišljen u početku kao relativno tradicionalno organizovan književni časopis, „Gradac“ je, zahvaljujući dobroj uređivačkoj koncepciji, ubrzo zauzeo specifično mesto u našoj časopisnoj produkciji, odlučivši se za objavljivanje posebnih tematskih brojeva. Ti brojevi su gotovo uvek – bez obzira na to da li su bili posvećeni nekom autoru, temi ili antologijskom izboru – predstavljali prava otkrića za čitaoce, jer su sveobuhvatno prikazivali stvaraoce i teme kojima do tada nije poklanjano dovoljno pažnje u našoj kulturnoj javnosti – smatrao je Albahari.
Književnik je ocenio i kako tematski brojevi časopisa „Gradac“ tvore zadivljujuću biblioteku:
– I mogu se videti na policama pravih ljubitelja književnosti, ali i onih koji se zanimaju za likovne umetnosti, filozofiju, misticizam i alternativna znanja. Osim toga, „Gradac“ je upravo takvom uređivačkom politikom pokazao da prave vrednosti mogu da dođu iz tzv. provincije, te da uspešni izdavački potezi ne moraju nužno da budu vezani za velike kulturne centre.
Slikar Ljuba Popović ukazivao je svojevremeno na to da kad se ovaj časopis uzme u ruke, zbog neobičnog preloma „Gradca“, odmah se ima utisak da se radi o odabranom, retkom štivu, o nečemu zagonetnom, što budi želju za spoznajom…
– Ekipa koju je oko sebe okupio Branko Kukić, posebno njegovi urednici i prevodioci sa savršenim poznavanjem srpskog jezika, služi na čast našoj kulturi. Njihov kreativni entuzijazam izvor je neprestanih iznenađenja. Svaki novi broj iščekuje se sa nestrpljenjem, kao svojevrstan kulturni događaj!
Novinar, kritičar i književnik Milan Vlajčić podsećao je još 2005. da se avet sirotinje i siromaštva od početka nadvijala nad kulturni pokret koji označava „Gradac“, ali da Branko Kukić sa svojim saradnicima nije nikad pristao da hiljadu razloga za nestanak časopisa primi kao neumitnu činjenicu.
– Uostalom, još jednom se pokazalo da u našoj kulturi, nikad poduprtoj konceptom čvrste kulturne politike, od Vuka Karadžića naovamo, mnogi poduhvati počivaju na misionarskoj upornosti i podvižništvu pojedinaca. Na drugoj, pak, strani, posle Drugog svetskog rata dugo se kod nas sa javnih tribina vodio praznoslovni rat protiv metropolizacije naše kulture. Poduhvati kao što je „Gradac“ pokazuju da je dilema lažna. Tako je i u ostalom delu sveta, zašto bi kod nas bilo drugačije?
Pisac Marjan Čakarević s namerom piše o „Pola veka tajne“ i citira jednog od velikih poštovalaca kako časopisa tako i celokupnog Kukićevog uredničkog i umetničkog opusa:
– A rekao je, parafrazirajući naslov jednog broja, da su „Gradac“ i Kukić iscrtali tajnu vertikalu (naše) kulture, onu vrstu pouzdanog uporišta, na koje će ne samo sadašnji nego još više budući umetnici i intelektualci moći da se oslone s mirom i poverenjem. Ovoj lako proverljivoj opasci moglo bi se dodati još nešto: ispisujući tajnu ili skrivenu istoriju naše kulture, koja, uzgred, jeste, i ostaće, skrivena samo za one koji ne čitaju, „Gradac“ i Kukić su na jedan dalekosežan način preusmeravali i oblikovalii ono što je glavni kulturni tok, diskretno uređivali epohnu i epohalnu vrednosnu zbrku. To se može potvrditi jednostavnim ogledom: vredi sve ono što je zamislivo u „Gradcu“, svako i sve o kome/čemu se može posvetiti neki budući broj, a sumnjivo i upitno je ono ostalo, što je nezamislivo da se tu pojavi.
Bonus video: Komemoracija Davidu Albahariju
