1
Dok su Denis Hoper, Milena Dravić i Jagoda Kaloper na prijemu, povodom prvog Festa, razgovarali sedeći na parketu Skupštine grada, aktuelni umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić bio je na istoj visini - na putu od jaslica ka vrtiću. Piter Fonda je svaki slobodan trenutak, prema svedočenju Pece Popovića, poklanjao Mama Mišel (Filips). Sa njima je razgovarao u Bezistanu, ispred bioskopa "Kozara"...
Mišel Filips je u tom trenutku bila na oko 300 metara od bivšeg supruga, glumca i reditelja filma „Goli u sedlu“. Članica poznatog sastava „Mamas&Papas“ bila je u braku s Hoperom krajem sedamdesetih i to celih osam dana.
Ali, na prvom Festu 1971. nije bila samo bivša već i buduća Hoperova supruga – Darija Halprin, po mnogima jedna od najlepših gošći ovog festivala. Antonioni joj je poverio glavnu ulogu u „Koti Zabriski“, pa su se oboje pojavili na Festu. Da li se ljubav rodila u Beogradu ili ne zna se tačno, tek ćerka Darije Halprin i Denisa Hopera mlađa je godinu dana od Festa. Rodila se 1972.
Premijernog izdanja FEST-a seća se i Nikola Lorencin, poznati TV i filmski reditelj. Posebno susreta sa Frenkom Kaprom. Poznati američki reditelj primio je tada u ime Džona Forda Titovo odlikovanje. Lorencin je bio i izveštač riječkog „Novog lista“, kojem nije slao samo pregled, prikaze filmova već i tzv. problemske tekstove poput, recimo: „Beogradski festival ne ugrožava pulski“. Kada mi je ove nedelje pomenuo da su sa Kaprom tada razgovarali i Lazar Stojanović, Tom Gotovac, Jovan Jovanović, znao sam da je bilo uzbudljivo.
– Sa nama su, pored kolega Huana Karlosa Fera i Dragomira Zupanca, bile i koleginice sa režije: Mirjana Živković i Tanja Šuput. Susret i ručak studenata režije beogradske Akademije za pozorište i film sa Kaprom i njegovom suprugom organizovala je američka ambasada u Klubu novinara. Taj kolegijalni čin viđenja otvoren je našim radoznalim pogledima, a nastavljen mnogobrojnim pitanjima: od filma do politike, radu reditelja sa glumcima Vajlera, Lubiča čak do Lea Mek Kerija, koji je svirao na klaviru dok je režirao. Taj naš razgovor sa Kaprom bio je veličanstveni praznik filma, dorastao FEST-u i „Hrabrom novom svetu“ – smatra Lorencin. Iste ‘71. razgovor i sa švedskim rediteljem, koji je s „Elvirom Madigan“ postigao svetsku slavu. Bo Viderberg u Beogarad dolazi s „Pobunom u Adalenu“, koga Lorencin intervjuiše u holu hotela „Jugoslavija“.
Jedan od najzahtevnijih poslova u prvoj dekadi FEST-a vodila je Vera Konjović.
– Dužnost mi je bila realizacija programa filmova. Sve što je tadašnji umetnički direktor Milutin Čolić zamislio da jedne godine prohuji beogradskim ekranima, pokušavala sam, trudila se da ostvarim. Za mog vakta s dva-tri izuzetka to nisam uspela. Težak zadatak, ali uz rad, napor, znanje i mnogo ljubavi, ostvariv – objašnjava Vera Konjović.
Mnogobrojni programi, sale, filmovi, gosti, novinari iz cele Jugoslavije, Evrope, sveta… I neopisiva gužva. Imati set ulaznica bila je stvar prestiža.
– U retkim prilikama kada ne bih obezbedila planirano – i pored upornosti, lukavstva i čega ne drugoga – bila bih razočarana u samu sebe. No, jednom prilikom kada sam bila na ivici snage, razočarana i pomalo ljuta, Sloba Novaković mi je rekao: „Blago vama, ovaj posao je vaš hobi“. Danas mi se čini da je bio u pravu – seća se naša sagovornica.
I sve bi bilo jednostavnije da nije bilo i onog „ali“.
– U to vreme svaka manifestacija je imala savet, izvršni odbor, razna veća, podveća, nadveća, u koja su pored manjeg broja stručnjaka birane takozvane drugarice i drugovi iz struktura: ministarstava, sindikata, saveza… Dakle, ljudi koji su sve znali o filmu, a pogotovo o organizaciji festivala, jer su odlazili u bioskop. Kažu da je tako i s fudbalom – pojašnjava Vera Konjović.
Delegati su se prema njenim rečima razlikovali. Oni najnametljiviji i najarogantniji podmetali su noge, najčešće umetničkom direktoru, valjda, u nadi da će doći na njegovo mesto, jer su od Festa videli samo sjaj, slavu i putovanja. Rad koji se krio iza glamura nisu primećivali, a nije ih ni zanimao.
Tako se jedna šetajuća osoba iz strukture u strukturu, došetala do predsednice IO i počela sa „zavođenjem reda“. I pored velikog truda nije postala direktor Festa.
– Sedimo tako na Izvršnom odboru, ja po službenoj dužnosti, kad ona poče da udara o sto i saopšti nam da ima da se prestane s praksom objavljivanja citata stranih kritičara o filmovima u Katalogu. Imamo mi naše kritičare, reče. Nastade muk, niko da pisne. Progovorih: „Naši novinari te filmove još nisu videli, pisaće o njima za vreme ili posle Fest-s-a – kad ih pogledaju.“ Osoba se, kao što je red, obrecnu na mene: „Ti da ćutiš, znamo mi ko si.“ Mislila sam da to znam, ali sam se posle toga malo pokolebala – priča Vera i nastavlja:
– Na mom spisku gostiju bila su imena predsednika i direktora velikih firmi, producenata, Pored imena bio je naveden naziv firme, na primer, Columbia Pictures, 20th Century Fox, Gaumont… i naziv filmova čije je prikazivanje te godine od njih zavisilo – objašnjava Vera Konjović. – Predsednica IO vrati mi papir bacivši ga preko stola. Strogo mi se obratila: „Obrazloži!“
Ljudi na spisku bili su joj iz nekog razloga izgleda sumnjivi. Istim, samo, čini mi se, elegantnijim pokretom, vratim list i ležerno odgovorim: „Obrazloženo“. Pozivi koje sam već napisala i koji su čekali odobrenje Izvršnog odbora, nisu poslati mesec dana, na užas Milutina Čolića. Tvrdoglavo sam insistirala na svom „obrazloženo“. U poslednjem trenutku, čini se, Čolić je otišao nekuda, nekome, ko je „urazumio“ osobu predsedavajuću našeg IO, te ona potpisa listu. Istog trenutka poslata su sva pisma – pozivi. Srećom moji prijatelji u svetu odmah su reagovali i poslali kopije filmova. Stradali su samo prevodioci, jer je rok za predaju liste titlova bio nešto kraći.
Izmorena radom sa ovakvim „strukturama“, Vera Konjović krajem 70-tih napustila je Fest i prešla u Bitef.
U direkciju Festa je pak stigla njena imenjakinja Vera Marjanović.
– Čula sam da je neko ušao u Plavi salon Doma sindikata i seo pored mene. Završavajući pismo, rekla sam, ne gledajući ko je ušao, da može da se posluži, ako je žedan. Shvativši da me nije razumeo podigla sam pogled. Mislila sam da je „skrivena kamera“. Pored mene Robert de Niro. U jednoj sasvim običnoj braon jakni i još običnijim pantalonama od rebrastog somota – posle mnogo godina seća se Vera Marjanović, koja je 1978. i 1979. radila u Direkciji FEST-a.
Holivudska zvezda došao je drugi put na Fest (1978.). Trebalo je da se pokloni publici sedmog Festa posle filma „Njujork, Njujork“.
„Nisam žedan. Gladan sam. Gde bismo mogli nešto brzo da pojedemo?“, pitao je.
– Za restoran nije bilo vremena. Otišli smo do dragstora, koji se nalazio u podzemnom prolazu Nušićeve. Kupili smo neku pitu, burek, šta li već. Bilo je davno. Seo je na stepenik podzemnog prolaza bez ikakvih predrasuda da će ga neko prepoznati. Bio je srdačan, prijatan, pravi kavaljer, a bio je baš i gladan – seća se Vera i dodaje da je tu meru pristojnosti, korektnosti osetila sledeće godine u susretu i sa Klaudijom Kardinale.
Vera Marjanović je, inače, naučila da čita sa titlova platna zemunskog bioskopa „Sloboda”, koji je doživeo sudbinu mnogobrojnih „uspešnih privatizacija“. FEST, ipak, održava jednu retku naslednu, festivalsku tradiciju da filmove gledaju sve porodične generacije. Tijana Marjanović je jedna od desetine volonterki 52. Festa, u istoj dvorani u kojoj je sestra njenog oca razgovarala sa Robertom de Nirom.
Bonus video: Žilnik na otvaranju Festa
