0
Očigledno je racionalno da se nove predstave rade imajući u vidu telesnu distancu, ali i dalje ostajem pri tome da to jeste jedna vrsta medicinske, zdravstvene cenzure koja utiče na estetiku, kaže za Nova.rs Ivan Medenica, pozorišni kritičar i umetnički direktor Bitefa.
Organizatorski tim Bitefa uložio je svaki napor da 54. izdanje jednog od najuticajnijuh pozorišnih festivala u regionu, pa u i Evropi, bude održano u septembru. Odabrano je sedam predstava, festival je najavljen i u Sloveniji, svi izvođači bili su voljni da dođu i odigraju predstave, ali je na kraju odlučeno da smotra bude odložena zbog rizika od širenja koronavirusa i da se sledeće jeseni odigraju predstave i sa 54. i 55. Bitefa. Ljubitelji pozorišta i festivala ipak će ove godine pogledati Bitef – prolog, sa predstavom „Dolina jeze“ Štefana Kegija, u kojoj glavnu i jedinu ulogu igra „humanizovani“ robot, a plan je da bude odigrana i predstava „Biti Arijela F“ teatra iz Lozane koja spaja živog glumca i tehnologiju na sceni jer govori o ljubavi mladića prema – hologramu devojke.
Sva ova borba da se „probije led i održi plamen“, kako je to rečeno na predstavljanju programa Bitef – prologa, dešava se u trenutku kada se upravnici beogradskih pozorišta dogovaraju o predlogu preporučenih mera za igranje u zatvorenim salama na jesen, a mnogi glumci, pored toga što izražavaju veliku želju da igraju prvi put posle marta, traže i da budu bezbedni na sceni. O svemu tome razgovaramo sa Ivanom Medenicom, umetničkim direktorom Bitefa i pozorišnim kritičarem.
Da li je izvodljivo preneti predstave predviđene za 54. izdanje Bitefa za sledeću godinu?
– To je odlično pitanje. Mi na tome radimo, i za sada su reakcije povoljne. Sve kompanije su to prihvatile. Problem je sa nezavisnim kompanijama. Dogovori sa repertoarskim pozorištima su stabilni, ali nezavisne kompanije, kao što je i nezavisna scena ovde, same nemaju garancije da li će opstati, pod kojim uslovima će opstati i održati se… Dakle, tu jedna mala ograda postoji, ima tih objektivnih okolnosti.
Za slučaj da neka od njih bude otkazana, da li to znači novu predstavu u selekciji za sledeću godinu, u 54. izdanju?
– Sedam predstava je potvrđeno, da li će svih sedam biti sledeće godine, to ne možemo da garantujemo. Ali, u svakom slučaju, to je jedan korpus od 13 do 15 predstava (zajedno sa planiranim za 55. Bitef, prim. nov.) i to očekujemo da se sledeće godine dogodi.
Kako vam izgleda predlog mera za rad pozorišta od jeseni?
– To deluje usklađeno sa svetskom praksom. To su modeli koje smo mogli da vidimo i u drugim zemljama, tako da mi se čini da je to, nažalost, jedino što je realnost za izvođenje u zatvorenom prostoru, u smislu ostvarivanja te neophodne fizičke distance u gledalištu. Što se tiče samih glumaca, mislim da je to najveći izazov. Ja, kao umetnički direktor Bitefa, na to nisam bio toliko skoncentrisan, jer sam znao da su predstave koje planiramo za Bitef – prolog sa robotom ili sa jednim izvođačem, tako da se nama ti problemi nisu javljali, ali sam itekako zabrinut i zapitan kako će to biti moguće da se ostvari na redovnom repertoaru. Da li će moći da se igraju samo manji formati, što jeste zvanična preporuka, kako će se regulisati pitanje slobodne volje glumaca, da li se osećaju bezbedno da izvode predstave, to su neki izazovi kojima tek treba da se bave u komunikaciji sa pozorištima, jer mislim da je to najveći problem i da se o tome nije dovoljno razmišljalo.
Proletos ste govorili i da je prilično čudno praviti probe sa distancom većom od metar i po među glumcima na sceni, da će to uticati na estetiku…
– To je sad pitanje šta će biti sa novim predstavama, onima koje se rade. Jedan je problem kako igrati već postojeće predstave na repertoaru. Tu uvek može da se pravi izbor da se igraju manji formati, da se igraju one predstave gde nema masovki… Ali opet, to će biti izazov za sve izvođačke umetnosti, za operu, za balet. Ne znam kako će oni moći tome da se prilagode. A što se tiče novih predstava, koje će se tek stvarati, to je sad dodatni nivo problema. Očigledno je racionalno da se nove predstave rade imajući u vidu tu telesnu distancu, ali i dalje ostajem pri tome da to jeste jedna vrsta medicinske, zdravstvene cenzure koja utiče na estetiku. Može da se napravi jedna, dve predstave u kojima će se kreativno i konceptualno iskoristiti ta telesna distanca, ali kad se taj štos jednom potroši, to više nisu koncept i štos, to onda postaje norma koja je potpuno spolja nametnuta i to jeste veoma veliki problem. A možda se, nažalost, sa tim problemom nećemo ni suočavati ako se desi neki novi talas korone na jesen. Zato smo se mi i potrudili da se Prolog desi i drago mi je što su druga pozorišta spremna za svoj septembarski start, jer mislim da će što uspemo da uhvatimo u septembru i oktobru to biti to, a nisam optimista za posle.
Bili ste jedan od sedmoro gledalaca premijere predstave „Lounli plenet“ ovog leta u Ateljeu 212. Kako vam se čini ta predstava i da li je možda to model po kom mogu da se igraju i drugi komadi?
– Ta predstava je veoma pametna, veoma značajno je to što se desila u ovim uslovima. Tekstovi koje su pisali autori te predstave direktno referišu na ovu situaciju koju živimo i to je sigurno jedan od mogućih modela kako se pozorište može desiti. Mislim da je, zapravo, važno da se promišlja i da se kroz praksu nude različiti modeli: od predstava rađenih za određeni broj gledalaca, do predstava u alternativnim prostorima, na otvorenom… Cilj je što više mogućih modela kako bismo na adekvatan, optimalan način prebrodili krizu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
