"Gledaj da sledeća devojka ne sluša Stonse, šaraj malo, moli te tata": Ivan Lalić u "Saundtreku za moj život"

Ivan Lalić (Beograd, 1965) je autor većeg broja izvedenih i nagrađivanih radio, pozorišnih i tv drama, kao i TV serija. Poslednji izvedeni komadi (za koje je dobio nagradu “Zlatni ćuran”) su mu “Ljubav u Savamali” (Zvezdara teatar) i “Heroj nacije” (Narodno pozorište, Niš). Poznat je i kao osnivač i nosilac projekta „Mikser hausa“. S nestrpljenjem se očekuje emitovanje serije „Miholjsko leto“ za koju je pisao scenario. Njegov izbor od tri pesme za „Saundtrek za moj život“ je vezan za tri razdoblja njegovog života:

Rolingstonsi - „Angie“

https://www.youtube.com/watch?v=RcZn2-bGXqQ

Prva važna, životna pesma koju smatram presudnom za svoje odrastanje, je vezana za moju prvu simpatiju u osnovnoj školi. Zvala se Ines, bila je godinu dana starija od mene - ona sedmi, ja šesti - i nije imala problem da preuzme inicijativu. Kada je čula da volim Stonse, a pogotovu pesmu „Angie“, izjavila je da slučajno ima taj singl i da će mi ga rado pokloniti. Nisam imao izbora. Primopredaja je ubrzo izvršena, a ja sam je u znak zahvalnosti pitao da „furamo“ što je u moje vreme bilo obavezno pitanje za početak jedne veze. Ona je rekla da, te sam ja, zahvaljujući „Angie“, prvi put u životu došao do devojke.

Otac je sav srećan narednog dana častio preduzeće i vratio se s posla s velikim poklonom u rukama. U pitanju je bila „Toska 20“. Novi, moćni gramofon koji je zamenio moj već izmučeni „Toska 10“. Verovatno je ubrzo zažalio jer je cela moja porodica morala da sluša Stonse do besvesti, s obzirom da sam „Angie“ vrteo kad god sam mislio na Ines. A mislio sam na nju non-stop. Nakon cela tri dana iznenadne tišine u kući, tata je ušao kod mene u sobu i rekao: „Slušaj sine. Raskinuli ste, pa šta. Biće još devojaka u životu. Gledaj samo da ova sledeća ne sluša Stonse. Šaraj malo, moli te tata.“

Dejvid Bouvi - „Rock and Roll Suicide“

https://www.youtube.com/watch?v=lJQf-gcG-g4

Druga veoma važna pesma u mom životu je bila „Rock and Roll Suicide“, Dejvida Bouvija. Bio sam brucoš na FDU, oblačio se u crno i vozio „stojadina“. Ali ne bilo kakvog. U pitanju je bio crni „stojadin“, verovatno i danas jedan jedini takav u njegovoj istoriji. Da objasnim. Kada sam položio vozački, odmah sa devetnaest godina, otac mi je dao svoj stari, žuti „stojadin“, a on je kupio novi zeleni. Bio sam opčinjen svojim prvim autom. Umesto da idem na faks, po ceo dan sam prčkao oko njega. Kačio sam mu neke bedne spojlere sa buvljaka i lepio crne trake preko haube, kako bi izgledao „opasnije“. Ubrzo, ceo kraj je počeo da mi se smeje kada bih projurio reli žutim „stojadinom“ sa crnim trakama do diskoteke „Luv“, koja se nalazila 600 metara od stana u kome sam živeo sa roditeljima u naselju Braća Jerković. I na faksu, kada su me videli u tom šarenom kanarincu od auta, su me proglasili jadnikom iz predgrađa.

Teško sam podnosio uvrede i podsmeh. Onako iznerviran, nekako sam skupio kintu i ofarbao auto u crno. Ali to nije bilo sve. Pošto sam tada upao u „Bouvi“ fazu, na šajbni sam dodao sitan natpis u donjem levom ćošku. „Rock and Roll Suicide.“ Nisam baš hteo da se roknem, ali je pesma bila u skladu sa bojom kola. Parkiram kod Akademije, izađem, na grudima nosim veliki roze bedž Gang of Four - uz Kleš i Igija Popa, i naravno Bouvija, moja omiljena grupa - i krenem ka zgradi faksa. Ko je jadnik iz Braće Jerkovića, da čujem?

Kud Idijoti - „Bella ciao“

https://www.youtube.com/watch?v=W07NKe3dxx8

Treću pesmu koju danas smatram presudnom u svojoj zreloj dobi, vezujem za „Kud Idijote“. Iako „Bella ciao“ nije njihova originalna pesma, ja je smatram Tustinom. Tako sam odlučio, ne marim za fakte. Sećam se tog koncerta u SKC-u, jednom, davno, ne sećam se više ni kada. Tusta nas je katarzično bušio onim njegovim hrapavim glasom, gitare su cvilele, sve je mirisalo na Jugoslaviju i nadolazeću propast. Bilo je to svirka pre raspada voljene zemlje, jasno. „Bella ciao“ je pesma koju sam kasnije čuo mnogo puta u raznim interpretacijama, i svaki put bih se naježio. Zbog Tuste je vezujem za istarski antifašizam, ulicu Maršala Tita koja i dan danas postoji u Opatiji, Labinu, Puli, Vodnjanu, Motovunu, Pazinu, svim tim mitskim gradovima koje su svojevremeno „oslobađali“ partizani sve do Trsta.

A pošto sam vojsku služio u Puli i zapravo prošpartao celu Istru od Učke do Sežane tim istim putevima kojima su hodili slavni Titovi ratnici, onda je sasvim logično što „Bella ciao“ smatram himnom svog života. Nijedna druga ne može da je smeni. U stvari - možda samo neka pesma Šabana Bajramovića. Ali da malo razmislim. Previše je dobrih da bih se odlučio samo za jednu. Odoh da ih preslušam pa se javljam u nekoj sledećoj anketi.

Bonus video: Džimi Hendriks - Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu