0
Nije im uopšte bilo dozvoljeno da izađu zbog rigoroznih restrikcija koje su ustanove socijalne zaštite imale, kaže za Nova.rs reditelj Ivan Ikić, autor, po mnogima, najboljeg srpskog filma u protekloj godini - "Oaza".
Toliko je nagrada iza reditelja Ivana Ikića za film „Oaza“ da im više ni ne zna broj. I stizale su i stižu odasvud, od Venecije, preko Kine, do Zagreba, Beograda… Poslednju u nizu dobio je na Festivalu evropskog filma Palić, a nakon dodele za Nova.rs najpre se osvrnuo na naš najznačajniji festival Fest, gde je „Oaza“ proglašena najboljim ostvarenjem i ovenčana i priznanjem filmskih kritičara „Nebojša Đukelić“. No, nije mu nagrada u glavnom takmičarskom programu na Festu bila najznačajnija, već nešto drugo…
– Najznačajnije mi je što su glavni junaci mog filma, štićenici Institucije za mlade sa posebnim potrebama mogli konačno da izađu iz jednog zatvorenog prostora u kome su proveli čitavu pandemiju. Nije im uopšte bilo dozvoljeno da izađu zbog rigoroznih restrikcija koje su ustanove socijalne zaštite imale. I glavni utisak sa Festa bio mi je njihov prvi susret sa publikom koji se poklopio i sa prvim susretom sa svetom van doma u kojem žive. To je bio dvostruki emotivni doživljaj za sve nas, a onda se priznanje desilo na kraju kao neki znak da su se kockice poklopile i kao nagrada za čitavo to iščekivanje – priča Ikić.
Iako priznaje da nagrade ne broji, na Paliću su organizatori filmske smotre podsetili da je najnovija u nizu 12. po redu za ostvarenje premijerno prikazano na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu. Stigla je od Asocijacije filmskih festivala Srbije i Udruženja kritičara Fipresci Srbija, a ustanovljena je sa ciljem promocije domaćeg stvaralaštva i kinematografije.
– Kao što nam fali više filmske kritike i promišljanja o filmu fali nam i neka vrsta popularizacije filmova kroz nagrade struke, reč kritike. Jer, to samo podiže ugled filma i ljudi koji se bave kinematografijom u javnoj sferi. A naša javna sfera je prepuna banalnosti i jako se teško dolazi do prostora u medijima. Možda su danas nagrade ostale jedini povod da vas pomenu ili objave o vama vest u medijima. Jer, kritika kao da je nestala u bespućima interneta, nemamo više relevantne časopise o filmu, knjige o filmu… A mislim da je film nešto vredno i da treba pronaći način kako da uspostavimo vezu između filmova koje stvaramo i novih generacija publike koje dolaze – kaže reditelj.
Ne samo što su mediji nezainteresovani za ozbiljno izveštavanje o sedmoj umetnosti, već su tako postavljeni da je teško ubediti nekoga da dođe i pogleda film, smatra naš sagovornik, a pogotovo nakon zatvaranja zbog pandemije.
– Još ako se bavite temama koje su naizgled teške i nisu nešto što je zabavno i što bi publiku razonodilo, slabe su vam šanse. Teško je motivisati ljude da dođu u bioskop, a mislim da će biti sve teže. Jer, publika je navikla na dominantni holivudski narativni kod. Mozak publike je pun klišea holivudskog filma koji se nameće kao jedina referenca – naglašava Ikić.
No, ima i drugačije publike, a „Oaza“ je možda najbolji pokazatelj toga. Iako film donosi priču o ljubavnom trouglu Marije, Dragane i Roberta, troje štićenika Institucije za mlade sa posebnim potrebama (igraju ih naturščici i osobe sa posebnim potrebama Marijana Novakov, Tijana Marković i Valentino Zenuni), gde god se prikazivao reakcije su bile divne i kontakt sa publikom izvanredan, daleko prevazilazeći rediteljeve nade.
„Oazu“ očekuje letnja turneja po različitim domaćim i regionalnim filmskim smotrama, između ostalog i na Sarajevo film festivalu u avgustu, najavljuje Ikić, dodajući kako će konačno „prodisati“.
– Ceo svet je u situaciji kakvoj jeste i svi festivali su sada ostavljeni za leto i period kada se svi osećaju sigurno pred novi talas tamnice u kojoj ćemo biti. Zato taj prostor moramo da iskoristimo što više možemo i da prikažemo film svuda gde nas zovu – iskren je Ivan Ikić, koji u svojoj glavi ima bezbroj ideja za nove filmove, ali još uvek nije, kako kaže, završio sa „Oazom“.
