Muzički festival "Isidori u čast", posvećen kompozitorki Isidori Žebeljan (1967- 2020), sinoć je obeležila promocija knjige "Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna" (Akademska knjiga) u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Festival će biti zatvoren večeras koncertom koji nosi naziv "Isidora moćno".
Intervjui, eseji i zapisi Isidore Žebeljan otkrivaju kako je ona stvarala i mislila, o čemu je sanjala, šta je analizirala i kritikovala. Isidora je bežala od konvencionalnih fraza ali i od indiskretnog ispovedanja, osećajući da su te dve krajnosti umetniku nedopustive: umetnik ne sme da koristi opšta mesta, ali ne sme ni da razotkrije baš svaki tračak intime. Borislav Čičovački pominje da je Isidora „o svojim uspesima, o svojim nadama, strahovanjima i verovanju otvoreno i hrabro govorila, iznoseći svoje briljantne stavove prema vremenu i društvu u kojem je živela“.
Isidoru je činila posebnom jedna fina, delikatna skepsa koja je pazila da nikog ne povredi, a ipak se morala objaviti svetu. Iako sama Isidora to osećanje naziva skepsom, ono je pre spoj strepnje i sumnje koju svaki umetnik oseća kada je prinuđen da neke samospoznaje prosleđuje iz svog malog intimnog sveta u onaj veliki svet oko nas. Ta Isidorina skepsa ticala se mogućnosti autobiografije: „Priznajem da sa skepsom zamišljam mogućnost autobiografske retrospektive svog dosadašnjeg života. Verovatno zato što mislim da čovek koji pokušava da sagleda i opiše sopstveni život to uglavnom čini uz određeni procenat finog falsifikovanja događaja i doživljaja – lepe stvari želi da učini još lepšim, ružne potiskuje…“. I sam izraz „fino falsifikovanje“ ukazuje da se zapravo radi o filigranskoj obradi sećanja. Ispovedanje, naime, nije rekonstrukcija, ekspertiza ni forenzika, ispovedanje je duboko spekulativan čin, proširivanje granica saznavanja, nijansiranje psihološkog profila, marljiv rad na sećanju: sećanje je deo umetnosti jer se ono bira i gradi, neretko na duboko zatomljenom platou svesti.
U tri i po decenije komunikacije sa masovnim medijima Isidora Žebeljan je uvek imala da kaže nešto novo, mnogo toga nad čim se vredi zamisliti i apsolutno sve o svojoj posvećenosti muzici. Priređivač je pedantno pobrojao novine i časopise u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Italiji, Holandiji, Austriji, Nemačkoj i Velikoj Britaniji, gde se pojavilo preko 160 intervjua, a svi ovi napisi ticali su se, ukazuje Borislav Čičovački, širokog spoja tema od uspomena iz detinjstva, preko građenja umetničkog dela, pa do dnevnopolitičkih tema koje su znale da budu i stresne i konfliktne. Isidora Žebeljan je strasno i posvećeno govorila o književnosti i filmu, o pop i andergraund kulturi, kao i drugim savremenim oblicima umetničkog izražavanja.
Ona nije svoj umetnički poziv posmatrala kao superioran, ali je umela uverljivo da objasni, recimo, zbog čega je opera delikatna i kompleksna kao dramski, muzički i scenski događaj, i koliko je opera neponovljiva upravo u efektu saglasja teksta, zapleta i pevanja.
„Opera je najuzvišenija pozorišna forma zato što zahteva da svi elementi koji je čine budu visoko estetizovani i poetizovani, a to je smisao svakog vrhunskog umetničkog gesta“.
U ovoj uzbudljivoj knjizi koja je spoj monografije i memoara, eseja i spomenara, otkrivamo i šta je Isidora Žebeljan mislila o pop-muzici novog talasa, i kako reaguje na prozu koju piše Vilijam Fokner, i zbog čega je Bili Piton u njenoj verziji „Maratonaca“ postao Ružica, „jedan dubok ženski glas“. Za nju je Vilijam Fokner „jedan od veličanstvenih, pisac koji je sposoban da boravi u mnogo različitih stanja; uspeva da me uvuče u mrak, u svetlost, u sasvim raznolike atmosfere, a sve kroz drugačije uglove posmatranja“. Moram da priznam da mi je smešak izmamilo čitanje jednog prigodnog azbučnika za jedan revijalni list u kom Isidora kao asocijaciju na slovo LJ pominje – Ljupku Dimitrovsku, nazvavši je „duhovita pojava iz moje mladosti“. Mislim da je Isidora dobro procenjivala fenomene popularne kulture, prepoznavala je dirljivu neposrednost koja se skrivala iza klišea u lakim notama i još lakšim stihovima, prepoznavala je da blizina trivijalnog može da bude i mogućnost da naslutimo kako se nešto iskonsko pretače u prepoznatljivo. A šta je svojstvenije klišeima od prepoznatljivosti? Isidora je prepoznavala kako masovna kultura barata prepoznatljivošću i ti mehanizmi su je interesovali, onako kako bi nas zainteresovao proces pravljenja šećerne vune.
Isidora Žebeljan nije pristajala na podelu na rodne uloge i identitete, ali je s pravom osetila da se patrijarhalnoj moći neumrlih Topalovića mora suprotstaviti čisto ženska moć:
„Želela sam da imam više ženskih glasova, jer da to nisam učinila, Kristina bi bila jedini. A onda mi se dopala ideja da protivteža muškoj porodici Topalović bude ženska porodica. Ružica Piton je jedan dubok ženski glas. Sve je bilo još zanimljivije kada sam videla kako strani umetnici, a potom i publika, reaguju.“
Kada je upitana da muzičkim jezikom opiše trenutak u kome živimo, Isidora se setila jedne oznake tempa, largo desolato – očajno sporo.
„Ovo ‘očajno’ prilično tačno definiše neke elemente našeg života“, napomenula je.
U očajanju saznanja da smo izgubili osobu izuzetnog talenta, znanja i zalaganja, teško je naći utehu. Utehu je često i neprilično tražiti. Ipak, ostaje tiho uverenje i rešenost da će zaborav biti spor, da zaborava neće i ne sme biti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar