Ko je bila Isidora: O majčinim uspavankama, sinu, suprugu...

U jednoj od retkih intimnih ispovesti datoj svojevremeno poznatoj Radmili Stanković ispričala je da su joj mati Bosiljaka i otac Petar podarili tipično vojvođansko porodično vaspitanje koje podrazumeva i to da svoju pravu prirodu pokazuje samo pred najbližima. Pričala je i o svojim najmilijima sinu Petru Kosijeru, suprugu Borisu Čičovačkom i sestri Milici.Njeno prvo sećanje odnosi se na ulicu Gospodara Vučića, na kuću gde su roditelji živeli kao podstanari. Potom su dobili stan na Petlovom brdu i Isidora je tamo provela najveći deo života. A 27. seprembra 2020. napunila je 53. godinu života.Roditelji Isidorini, Petar i Bosiljka, završili su studije književnosti u Beogradu. Petar Žebeljan, ugledni novinar Radio Beograda i pisac, nije presudno uticao na to da je Isidora obožavala Radio Beograd:- Volela sam ne samo radio kao medij, već i samu zgradu Radio Beograda. Bila mi je lepa spolja i unutra. Neki od najlepših trenutaka koje pamtim, bili su kada sam nedeljom slušala radio drame. Toliko sam bila fascinirana, da sam kasnije, kada sam neke od tih radio drama gledala kao filmove, bila razočarana. Jer, slušajući ih na radiju, u mojoj mašti je sve to izgledalo mnogo luđe i bogatije - rekla je svojevremeno za “Bazar” u jednoj od retkih intimnih ispovesti.

Mati Bosiljka, profesor srpskog jezika i književnosti, uspavljivala je Isidoru:- To je nadivniji, najnežniji lirski ženski glas, koji sam kasnije prepoznavala kada sam slušala Lolu Novaković u emisiji za decu "Na slovo, na slovo". A danas ga prepoznajem u glasu prijateljice Anete Ilić koja peva moju muziku. Mama mi je pevala vojvođanske pesme, stare gradske, a i bake su veoma lepo pevale.Otac i mati su vaspitavali svoje kćeri da su ljubav, moral, pravda, poštenje, rad, humanost i solidarnost jedino zbog čega vredi živeti. Epitet ozbiljne mlade žene koji je pratio, ona nije znala kako to da razume, kao komliment, ili vrstu prekora, ali nudi objašnjenje:- Moje kućno vaspitanje bilo je tipično vojvođansko. Ono, između ostalog, podrazumeva da svoju pravu prirodu ne pokazujem mnogo u javnosti, u kontaktu sa ljudima koje je poznajem dovoljno dobro. Prijatalji znaju kakva sam stvarno. Zapravo, moja muzika najbolje govori o meni. Moje vaspitanje podrazumeva i to da čovek mora da bude veoma pošten kada radi bilo koji posao, da pruži najviše, pa i ako mu ponekad nije ni do čega. Kada čovek radi sa puno ljubavi, ta mu se ljubav i vraća. Možda ne baš kada on želi, ali mu se ipak vrati.Sestra Milica, dramaturg, mlađa je od Isidore četiri godine i kako to obično biva, Isidora je morala da brine o njoj:- U mladosti je to, ponekad, za mene predstavljalo balast. To je tako kad su deca mala. Odavno je ona moj najbolji prijatelj koga imam u životu i apsolutno je obožavam.Tokom leta, o raspustu, Isidora i Milica su išle sa roditeljima na more, naročito je volela odlazak na Korčulu. Deo njene muzičke ljubavi je vezan i za Istru, gde je takođe uživala. Međutim, sve je to malo u poređenju sa odlaskom kod maminih i tatinih roditelja. Jedni su živeli u Zrenjaninu, a drugi u Perlezu:- Svako od tih mesta je imalo poseban šarm, skoro bajkovitost, što je za dugo vremena ostavilo pečat na moj život. To su ostrva zauvek obasjana suncem koja mi mnogo pomažu da i danas funkcionišem.Imala je 12 godina kada je sa Petlovog brda krenula u Muzičku školu "Josip Slavenski" koja je bila na Crvenom krstu:- Jedno vreme sam išla u Trinaestu beogradsku gimnaziju na Banovom brdu, i to je bio veoma komplikovan logistički potez - Petlovo brdo, Crveni krst, Banovo brdo. Međutim, u toj gimnaziji sam upoznala neke drugare koji su mi ostali prijatelji do danas, što je važno. Nisam bila posebno vezana za Petlovo brdo, osim što sam volela kuću u kojoj smo živeli, gde su i danas moji roditelji. Ta kuća ima divnu baštu na koju se nastavlja šuma. Čovek može da se izoluje, da se oseća dobro, i ja sam zahvaljujući tom dobrom ambijentu komponovala mnoga svoja dela. Naročito u potkrovlju kuće.Prve kompozicije Isidore Žebeljan nastale su, kako sama objašnjava, kao njen ljubavni pokušaj imitiranja muzike koju je u to vreme otkrila, a imala 13-14 godina:- Bila sam učenik vokalno instrumentalnog i teoretskog odseka i svirala sam klavir. Tačnije, spremala sam se za budućeg pijanistu. Sa 12-13 godina prvi put sam svirala muziku 20. veka, Vizije Sergeja Prokofjeva, i ona me je potpuno očarala. Tada sam i otkrila komponovanje kao svoj divni usud. A ta se muzika u našim školama mnogo ređe izvodi. Obično se u srednjoj muzičkoj školi sviraju Betoven, Bah… Za mene je to bio eho jako udaljenog, rekla bih muzejskog vremena, i potrebno je mnogo znanja da bi se ta muzika razumela. Deca to, uglavnom, nisu u stanju. Ja tu muziku tada nisam shvatila, niti sam je mnogo volela. Nisam je organski osećala, kao što sam kasnije.Na pitanje da li je već tada izabrala svoj životni put, Isidora je rekla da to nije tako pravolinijski smer, ali jedno je izvesno:- Muzika je, zapravo, izabrala mene. Nisam mnogo mislila o tome i tako je, očigledno, moralo biti.

Diplomirala je i magistrirala kompoziciju na Fakultetu muzičkih umetnosti u klasi profesora Vlastimira Trajkovića, gde je kasnije predavala.Čaršija, ma kako ona bila velika i moćna, za nju nije postojala:- Uopšte ne učestvujem u tome i držim to za jednu provincijsku zabavu koja se ovde odvija 24 sata i koja ima neki šarm, samo kada se gleda sa strane. Ljudima koji su akteri te priče, verovatno, nije tako lepo kao meni koja to gledam iz iskošenog ugla. Loša strana te provincijske zabave je u tome što nema nikakave svesti ko smo, koliki smo, gde smo. Mi, zapravo, to nikada u istoriji našeg naroda nismo prevazišli. U tom smislu smo izgubljeni u prostoru i vremenu. Kao da ne znamo koliko ljudi ima na svetu, kako funkcionišu neke druge sredine, šta sve postoji. Inače, postojanje u javnosti nije potrebno mojoj ličnosti, već mojoj muzici. S te strane sam prihvatila činjenicu da moram da se pojavljujem i kad ne bih želela, ali se trudim da govorim kada imam šta da kažem.O uspehu, koji je je pratio, razmišljala je samo kada mora.- Na studijama, i kasnije, posle koncerata bi mi prilazili nepoznati ljudi sa pitanjem da li imam snimak svog dela, jer bi oni to voleli da slušaju kod kuće. I od tada najviše volim susrete sa ljudima koji slušaju muziku i koji žele da razgovaramo o onome što sam uradila. Za mene je to priznanje, i ovde i u inostranstvu. U početku sam, emotivno, veoma loše regovala na loše kritike u javnosti. Nisam znala kako sa tim da se nosim. A bilo je i toga. Tek sada shvatam da postoje različiti ljudi koji različito vide to što ja radim, i počela sam to da primam bez otpora. Sada to vežbam, mada mi u poslednje vreme nije bilo potrebno, jer su Maratonci, recimo, veoma dobro prošli. Mada, kada uradim nešto dobro, uvek mi se čini da taj uspeh nije moj, već da sam bila medijum kroz koji je prošla muzika. Kada sam to pomenula svom prijatelju, dirigentu Premilu Petroviću, on mi je postavio pitanje: “A da li bi se tako osećala da su kritike bile negativne?!”https://www.youtube.com/watch?v=sJ6Hi47IyBoIsidora je imala 27 godina kada se udala, u 28. je rodila sina Petra Kosijera:- Oduševljena sam njegovim pisanjem. Ima nalete inspiracije i ta njegova pesma je nešto sasvim drugačije od dečijih pesama koje se pišu u tom uzrastu - govorila je o njemu kad je bio dečak.Drugi put se Isidora udala za pisca i oboistu, predavača na FMU Borislava Čičovačkog:- Životna organizacija je u mom slučaju prilično komplikovana, ali ja imam najdivnijeg muža na svetu. On je najzaslužniji što ja dobro funkcionišem, i za sjajan odnos koji ima sa mojim sinom koji živi sa nama. Borislav je odlično organizovan i sa puno ljubavi se posvećuje porodici.