Podeli:
Probe predstave "Intimnost", Foto:Promo/Hartefakt

U društvu u kom živimo dominantni su otuđenost, nasilje, nepostojeća solidarnost, slomljeni pojedinci, glad, beda...  Sa koronom su postali još ranjiviji svi oni inače krhki i samim tim neprihvatljiviji snažnoj većini koja može sve da izdrži i da živi sa svim i svačim. Ne bih da zvučim pesimistično, ali mi smo već mrtvi, ako se ne rode neke nove ideje koje će spasiti svet za buduće generacije, kaže Andrej Nosov, reditelj predstave "Intimnost" po tekstu Biljane Srbljanović. Ova predstava će biti premijerno odigrana 13. avgusta na Dubrovačkim letnjim igrama.

Glumici Leon Lučev i Jelena Graovac akteri su komada dramaturškinje Biljane Srbljanović, koji se bavi aktuelnom temom današnjice – novim i nepoznatim virusom.

“Novi, nepoznati i zastrašujući virus, iako dugo očekivan, zatekao je svet potpuno nespreman. Karantin, izolacija, zaraza, umiranje nije ništa novo u istoriji dramske literature, ali je, u savremenom svetu koji je nesposoban na samoću, postalo gotovo jednako teško biti bolestan ili zaštititi se. Dva dramska umetnika i dva muzička izvođača, kroz kratke priče, labavo povezane anegdote, pletu u veću sliku promene sveta kojoj prisustvujemo, stvaranje nove paradigme društvenih odnosa, a da toga nismo ni svesni”, navela je Biljana Srbljanović, govoreći o predstavi.

O načinu rada na predstavi u doba epidemije i posledicama virusa korona po međuljudske odnose za Nova.rs govori reditelj Andrej Nosov.

Čime se bavite u predstavi “Intimnost”?

– Bavimo se drugim i životom sa drugim u najširem smislu tih reči. Osuđeni smo u procesima izolacije, sklanjanja, čuvanja i sakrivanja od virusa da se krijemo i od drugih, koji su možda prenosioci tog virusa. To dođe kao neka najekstremnija inscenacija svega onoga što (ne)mislimo o drugom, onom koga volimo ili onog kome prepuštamo da donosi odluke umesto nas. “Intimnost”, što je još uvek radni naslov ovog našeg scenskog istraživanja, preispituje strah, krivicu, želje i nežnosti koje su nam potrebne da bismo bili živi. Sve je toliko distancirano, odvojeno, usamljeno da smo poželeli da ovaj čin iskoristimo da vidimo kako izgleda ta potrebna nežnost sa publikom, među izvođačima, nežan odnos prema svim ovim pitanjima koja nas uznemiravaju. Onda je to otvorilo toliko toga – ljutnju, tugu, krivicu i veliko pitanje šta svako od nas može da uradi. U društvu u kome živimo dominantna su otuđenost, nasilje, nepostojeća solidarnost, slomljeni pojedinci, glad, beda…  Sa koronom su postali još ranjiviji svi oni inače krhki i samim tim neprihvatljiviji snažnoj većini koja može sve da izdrži i da živi sa svim i svačim. Ne bih da zvučim pesimistično, ali mi smo već mrtvi, ako se ne rode neke nove ideje koje će spasiti svet za buduće generacije.

Na koji način obrađujete temu novog virusa i aktuelne situacije?

– Kroz ovu dramu, koja je nastajala na našim probama, u razgovorima i iz iskustva celog tima, pratimo dvoje glumaca. Njihove priče postaju naše zajedničke, a publika postaje deo te naše intime i donosi svoje iskustvo. Ovo je bukvalno jedna karantinska sedeljka sa pevanjem, plakanjem i nekoliko važnih trenutaka kada pozorište postane najvažnije mesto u našim životima, kada se dogodi ta razmena i kada ljudi misle, reaguju, osećaju. Užasno je stvarati predstavu pod tim stalnim merama i stalno razmišljati da će te gledati ljudi sa maskama, da nećeš ili ne znaš kakvu ćeš razmenu imati, da će možda neko da se razboli, da smo se možda svi razboleli. Taj pritisak, sa kojim kažu da moramo da naučimo da živimo, postaje uobičajena datost. Za pozorište ta datost je vrlo komplikovana.

Andrej Nosov, Foto:N1

Koje su, prema vašem mišljenju, najdrastičnije promene koje je korona iznedrila u našim životima?

– Svi smo ušli svima u kuće, u spavaće sobe, sve je postalo dostupno. Video poziv je postao uobičajen – kompenzacija za susret, dodir, miris. Onda je sve posledica tog nedostatka drugog oko tebe. Čini se ponekad da ćemo zaboraviti da hodamo, da se lepo obučemo – ali od glave do pete – da se spremimo za dejt, jer sve je nekako instant i samo da je produktivno. Nikad nisam bio produktivniji, ali i nikad usamljeniji kao u periodu korone. Sve će to imati posledice i sve će to naše uobičajene svakodnevne stvari učiniti još komplikovanijim. Veliki sam pobornik digitalizacije, ali ubija ova prinudna supstitucija svega što nas okružuje. O koroni znam jako malo – samo ono što čujem i što nam govore. Užasno je se plašim, ali se plašim i svake druge bolesti. Često sam najveći hipohondar u ekipi. I ovde na Zlarinu, gde smo radili, stalno sam zanovetao, od aparata za pritisak do potrebe da vodim računa o hrani. Tako od početka korone. Ta borba deluje zabavno, ali je nepodnošljiva.

Kakve će posledice toga biti?

– Navika da živiš koliko toliko bezbrižan i bez tegoba i stalni strah da će neko tvoj, najbliži, ili neko pored tebe jednostavno umreti stravična je stvar. Ona je tu sa koronom i bez nje.  Korona samo stavlja u prvi plan, tu ispred nas, tu veliku opasnost i gubitak. Anksioznost je nepodnošljivija od mnogo većih zala, tako da je za mene korona samo pojačani, užasni i veliki zgusnuti prostor samoće i suočavanja sa sopstvenim demonima i demonima drugih koje uspem da vidim – i naravno ta objektivna pretnja za sve one stvarno ranjive ljude u svakom tom smislu. Kako se ponašamo prema ranjivima, prema drugima? Rekao bih grozno. Kao društvo i kao zajednica, grozni smo. Morali bi da naučimo da je mera kvaliteta našeg društva osećaj koji oni najranjiviji imaju. Biti stalno izložen realnoj opasnosti te vrste i živeti sa ljudima koji negiraju tu opasnost, to mu dođe definicija pakla. Naravno da se većina pridržava pravila i da je većina uvek u pravu i da većina ne bi trebalo da ispašta zbog manjine i slične teze koje se čuju, ali i dalje ostaje taj veliki bauk naše neosetljivosti na one najslabije i najranjivije, jer mi smo jaki. To je jedna od tema kojom se bavimo u predstavi. Važno je i ako si u pravu i ako si tom malom pobedom dobio nešto, da se okreneš oko sebe, vidiš posledice i koga možeš da sačuvaš. Ljudi su važni i nekako sa ovim merama čini se da smo shvatili koliko nam ljudi nedostaju i život sa drugima. Sve vreme govorim iz ličnog osećanja, a zapravo se pitam gde smo mi i kada ćemo postati mi. Ostaje i pitanje šta je sa pozorištem pod maskama. Maske su deo teatra i nekako imaju svoje istorijsko, znakovno i svako drugo mesto. Čini se da ove medicinske i zaštitne danas dobijaju jednu novu ulogu u teatru. Da li možemo da ih iskoristimo, kako sa njima da uspemo da stvorimo taj odnos bliskosti i povezanosti, a da ne ličimo na bolnicu?

Na koji način je pripremana predstava?

– Probali smo da sve korona datosti, od distance do zaštite, od higijene do čuvenih dva metra, iskoristimo da rade za nas. Videćemo koliko smo uspeli, ali je svakako zabavno u toj nekoj novoj konvenciji raditi. Sam proces je najpre bio onlajn, pa kroz razna pisma, dopisivanja, razmene. Onda smo se sreli na Zlarinu i nekako postali gosti kod divnih domaćina od kojih smo tako puno dobili i trudili se da damo. Zapravo život malog otoka je neki stalni život u izolaciji – čekaš da neko pozove i da dođe vreme da doputuje. Rad na ovom otoku je kao neki najbolji dar i takva privilegija.

Zašto ste odabrali Dubrovačke letnje igre za premijeru predstave?

– “Hartefakt” sa Dubrovačkim letnjim igrama i još dva evropska partnera sprovodi projekat “Future Epic” koji je podržala Kreativna Evropa i na igrama ove godine je planirano da nastanu tri predstave. Korona nas je umalo zaustavila, menjali smo planove i nekako smo na kraju odlučili da je ipak važno uprkos svemu nešto završiti na vreme. Cela ekipa sa Leonom Lučevim, Jelenom Graovac, Draškom Adžićem, Selenom Orb, Aleksandrom Lozanović, Selenom Pleskonjić, Ognjenom Aksentijevićem i Biljanom Srbljanović uplovila je u ovaj mali eksperiment.

Kakvi su dalji planovi nakon premijere? Ima li mogućnosti za nastavak života predstave “Intimnost”?

– Planiramo da na jesen, u septembru i oktobru, ako se steknu uslovi, predstavu odigramo u Beogradu. Potom idemo na malu evropsku turneju kod partnera projekta i onda ćemo videti kako se stvari budu odvijale. Ovo je predstava za koju je potrebna samo publika. Mi naše pozorište nosimo sa sobom i onda se stvori ta mala izolacija koja čuda čini. Nije kao korona.

Komentari

Vaš komentar