3
Moj oficir Pfajfer je monstrum. Ovim rečima glumac Slobodan Beštić za Nova.rs opisuje svoju ulogu u TV seriji "Vreme zla", koja se emituje na Nova S.
Serija, rađena po adaptaciji romana Dobrice Ćosića dotiče se bolne teme kroz koju je ovo tle prošlo ne tako davno, na početku Drugog svetskog rata.
Ali, taj period je, kako ističe Slobodan Beštić u razgovoru za Nova.rs, još jedna od „mnogih naših tema kroz istoriju koje su bolne za mnoge“.
– Sve te teme iz prošlosti, od Kosovskog boja, pa do Drugog svetskog rata, pa onda iz devedesetih i dvehiljaditih su nama iz nekog razloga bolne. Nema više te teme koje naše društvo ne može da uzbudi i pokrene neke dileme i diskusije. Ali, to je dobro. I nadam se da će serija „Vreme zla“ naterati ljude da preispituju neke svoje stavove ili ih potvrđuju. To vreme je veoma bitno i za ovaj današnji trenutak u smislu onoga što svaki čovek, kao pojedinac, proživljava u tim „vremenima zla“. Ona se ponavljaju kod nas, i u svakoj generaciji bude poneko „vreme zla“ – stav je našeg sagovornika.
Slobodan Beštić čak ima utisak da u ovom društvu non-stop živimo u nekom zlehudom vremenu:
– Jedino što to zlo menja svoje oblike i vidove. Od gušenja sloboda na ovaj ili onaj način, čak i fizičkog nasilja, do ratova… Mi sada nemamo rat, ali vreme je puno nepravdi i društvenih problema. Naravno, nije to samo slučaj u Srbiji, već i na globalnom planu. Živimo u jednoj drugoj vrsti „vremena zla“. Ako smo ovom serijom uspeli da uradimo stvar kako treba, onda će svi shvatiti da je to nešto univerzalno što se prepoznaje u svakom iskustvu i svakoj generaciji.
U seriji igra oficira Pfajfera, a opisujući svoj lik upotrebljava ovaj izraz:
– On je monstrum! U sceni saslušanja i mučenja, Pfajfer je zaista monstruozan. Nema to veze s tim da li je Nemac, već je takva vrsta karaktera. I kroz tu scenu se vidi sva dubina tog „vremena zla“, odnosno šta čovek čoveku može da uradi u ime neke ideje ili filozofije, stavova, ličnih ubeđenja.
Tako nešto mogao je, prema rečima našeg sagovornika, da napiše samo neko ko je „dubok pisac“, poput Dobrice Ćosića.
– Ćosić je pisac koji postavlja problem. Znam da ima mnogo ljudi koji se ne slažu sa njegovim idejama ili slikom sveta, ali ta vrsta argumentovane diskusije da li smo za ili protiv Ćosića, ili da li je nacionalista je blagotvorna. Neka svako donese svoj sud, ali njegovo književno delo nesumnjivo je vredno i značajno. Ćosićev trag u istoriji književnosti je ogroman, i trebalo bi da se „tretira“ njegovo delo, jer je živo – ocenjuje Beštić priznajući kako, primera radi, „Korene“ nije mogao da zamisli na filmu, u teatru ili na televiziji:
– Ta knjiga je introvertno pisana. „Vreme zla“ je malo bliže dramskoj strukturi, postoji neka vrsta napetih akcija, nije sve bazirano samo na unutrašnjim monolozima likova. Postoji jasna dramska priča sukoba i to je lakše pretočiti u pozorište i u film – reči su prvaka drame Narodnog pozorišta koji je letos na 46. Festivalu monodrame i pantomime dobio dvostruku nagradu – i žirija i publike za predstavu „Noćni pisac“ Jana Fabra.
Pre nekoliko dana imao je u svom matičnom pozorištu premijeru baleta „Alisa“. Sabirajući utiske posle prvog izvođenja komada u koreografiji Dejana Kolarova, u kome su se zajedno našli i glumci i baletski igrači, Slobodan Beštić ističe kako se, u ovom zrelom dobu karijere, usudio da napravi eksperiment.
– U ovim godinama sam se vratio onome što je bila moja ljubav-fizički teatar, kojim sam se bavio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u predstavama kao što su bile „Nižinski“, „Plava ptica“ ili „Magbet“ sa Sonjom Vukićević. Onda sam se povukao iz te priče i prešao na malo verbalnije uloge. Ovaj projekat u Narodnom pozorištu me je jako radovao. U ekipi smo napravili atmosferu da se radi veoma kreativno i opušteno, uz dosta igre i radosti. Svima nam je bilo uživanje da igramo na sceni. I to uživanje će sigurno rasti. Ta predstava je postavljena tako da će publiku sigurno radovati da je gleda, i nas da je igramo – priča Beštić.
No, koliko god da mu je bilo drago što se vratio svojoj ljubavi, istovremeno je bilo i više nego izazovno, prevashodno zbog glumčevog zdravstvenog stanja:
– Bilo je mnogo teško, pogotovo što sad imam terapije zbog problema sa kičmom. I prinuđen sam da, u suštini, idem sa štapom. Redovno idem na terapije u Sokobanjsku, i iz nekih predstava sam čak morao da izađem, na primer iz „Ožalošćene porodice“, jer je kosina na sceni velika i treba da plešem. Moji kukovi to više ne mogu da podnesu. Ali, u „Alisi“ Dejan je prilagodio sve mojim kukovima i kičmi. Stalno sam u „zaštitnom položaju“, iako se sve to opravdava mojim scenskim pokretom i plesom. Ali, u suštini je bezbedno, inače se ne bih usudio da to radim.
Već dvadesetak godina Slobodan Beštić član je Narodnog pozorišta u Beogradu, koje odnedavno ima novog v.d. upravnika, Svetislava Goncića. I kao što mu nije bio problem da napusti prethodni teatar, JDP, Beštić se otvoreno sukobljavao i sa ranijim upravama nacionalnog teatra. Zato i kaže:
– Evo, dobiću zlatnu značku (smeh)… Narodno je problem, jer su tu tri velike kuće, tri velika ansambla u jednoj instituciji, tri administracije, mnoštvo zaposlenih, ogromna mašinerija. Narodno pozorište je kao institucija, na neki način, ogledalo stanja u Narodnoj skupštini, pošto se uprava postavlja od strane Vlade. I uvek je povezano iz koje će stranke da bude upravnik, ili kojoj stranci je blizak. I ta vrsta mešanja politike u vođenje kuće nije dobra, i nikada ne može da donese pozitivan rezultat i reši probleme, zato što se ne biraju stručni kadrovi, ljudi koji zaista imaju ingerencije i moć da kao umetnici i dobri menadžeri reše probleme kuće. Umesto toga, stalno se igraju neke igre, i pod moranje je da budeš blizak ovoj ili onoj partiji na vlasti. A to niti je zdravo, niti je dobro. Šta će biti dalje, ko zna. Ali, problema u kući zaista ima. Došlo je do nekog zakočenja, neke stvari u komunikaciji nisu bile jasne i sve to je dovelo do konfuzije…
Jednoga dana konfuzija se možda i razreši, a u međuvremenu Slobodana Beštića već čeka novi angažman u matičnom teatru, u komadu koji će režirati doskorašnja upravnica Ivana Vujić:
– Ovih dana trebalo bi da počne da se radi novi komad Viripajeva. Pročitao sam tekst i veoma je zanimljiv, malo filozofski, ali pokreće duboka pitanja!
Bonus video:
Šargin: Kako smo snimali „Vreme zla“
