INTERVJU Katarina Pejak: Volela bih da studenti uzdrmaju poredak koji smo nasledili

Beogradska publika Katarinu Pejak dobro poznaje, ali već dve godine nije imala prilike da je gleda uživo. Njen aktuelni album „Pearls on a String“ (objavljen za nemačku izdavačku kuću Ruf Records) prepoznatljiva je mešavina bluza, kantrija i rokenrola. U fokusu su uvek emocije, ali i pogled na život iz ugla „devojke sa ruba sveta“. Ploča predstavlja prirodan nastavak njenog muzičkog razvoja, a prethodni album „Roads that Cross“ (2019, isto Ruf Records) uvršćen je na listu najboljih bluz albuma godine prestižnog portala All Music. Kada ti All Music oda takvo priznanje, onda znaš da si nešto dobro uradio.

Katarina je autorka koja i te kako zna šta radi i u kom pravcu bi trebalo da razvija svoj zvuk i kakav stav da zauzme prema svetu koji je okružuje. Kako sve to zvuči uživo ćemo moći da proverimo u Beogradu, 15. maja, na njenom koncertu u Central Hallu MTS dvorane (20.30h), a pre toga u Centru kulture u Raškoj 13. maja (20h). Studenti dobijaju poseban popust za ulaznice.

Katarina, ovo će, ako se ne varam, biti tvoj dosad najveći koncert. Ti imaš ozbiljnu kilometražu iza sebe na više kontinenata, ali pitanje se nameće samo od sebe: Imaš li tremu?

Domaći teren je uvek i dodatna trema i dodatna radost, emocije su pojačane. Sada već više od dve godine nisam svirala u Beogradu, a ni predstavila trenutni bend, tako da me raduje što će to, posle mnogo planiranja i odlaganja konačno da se desi, i to u prostoru koji će omogućiti publici kvalitetno slušalačko iskustvo.

Koncert će biti prilika da se beogradskoj publici predstavi tvoj aktuelni album "Pearls on a String". Rekla si da ti si na albumu htela čist, "old school" džezerski pristup. Da li je to zvuk koji možemo očekivati i na koncertu?

Zvuk jeste organski: instrumenti, pojačala i glasovi. U žanrovskom smislu, biće prisutan jak prizvuk kantri muzike zbog pedal stil gitare koja je obojila i sam album. Muzičari koji dolaze sa mnom u Beograd su isti oni koji su snimili album, tako da će publika čuti te pesme u njihovom "pravom" ruhu...

Trojica Francuza koji nastupaju s tobom majstori su džeza i improvizovane muzike. Da li je ovo konačno bend o kakvom si maštala ranije?

Ja sam uvek imala privilegiju da sa mnom sviraju odlični muzičari sa raznih scena, i u svakoj toj iteraciji sam uživala. Međutim, trenutni sastav čine trojica muzičara koji, svaki na svoj način, donosi veoma prirodnu nadogradnju mog zvuka i ideja. Sa svakim od njih imam mnogo toga zajedničkog u pogledu muzičkog ukusa i drugih afiniteta. Zvuk benda ne čine samo odsvirani tonovi nego i nešto "između redova", neko kapiranje, koje se čuje, a ne može da se definiše tačno. Mislim da ovo izdanje mog benda to ima.

Svedoci smo velikih promena u srpskom društvu u poslednjih godinu dana. Često se čuje kako od Gen Z klinaca niko nije očekivao ovakvo znanje, sposobnost, ozbiljnost. Kakvo je tvoje iskustvo s mlađom publikom i šta ti očekuješ od njih? Tu mislim i na muziku, ali i na "pumpanje".

Čini mi se da je iluzija svake generacije da se sa njom završava istorija i da je neko "zlatno doba", odnosno doba kada su oni bili mladi, prošlo. Drago mi je što su studenti u Srbiji ućutkali i zbunili, pa onda razoružali i pridobili takve kritičare.

Ako pričamo o muzici, čini mi se da je neki, u najširem smislu, rokenrol izraz popularniji među mladima nego što je bio u mojoj generaciji koja je mnogo više vezana za elektronsku muziku. Dobar primer je popularnost Hozijera, grupe Paramor, pobeda rokenrol benda na Evroviziji pre par godina, kao i sve veći broj autorskih bendova u Srbiji.

Situacija u muzičkom biznisu nije povoljna za autore ali to nema nikakve veze sa samom publikom, posebno ne sa mladima, nego sa načinom plasiranja muzike koji stvara sve veći jaz između nekoliko najuspešnijih imena, i svih ostalih.

Studenti su nedavno biciklima išli do Strazbura. Ti već dugo živiš u Francuskoj, pa me zanima kako se sve ovo što se dešava kod nas tumači tamo? Tumači li se uopšte?

U francuskim levičarskim krugovima postoji tendencija da se ljudi solidarišu sa borbama malih naroda protiv interesa koji se mogu označiti kao imperijalistički. Takvi mediji prate situaciju, koliko-toliko i podržavaju borbu u Srbiji. To svakako nije dovoljna podrška, a ja bih volela da je ovo u Srbiji samo početak mnogo šireg pokreta koji će uzdrmati centre moći i promeniti društveno-ekonomski poredak koji smo nasledili.

Ni Francuska nije zemlja kojoj su protesti nepoznati. Svi se još sećamo žutih prsluka. Kako ti iznutra deluje to društvo danas? Šta je ono što bi Francuze moglo masovno da izvede na ulice?

Odgovor na ovo pitanje bi mogao da zauzme ceo intervju... Postoji revolucionarno nasleđe, koje pada u drugi plan zbog uticaja korporacija i najbogatijih slojeva... Najskoriji primer je penziona reforma koja je izazvala masovne proteste, zatim nove mere vlade koje ukidaju budžete za kulturu u nekim regijama i po sto odsto (zbog toga još niko nije izašao na ulice). To je vladavina privilegovanih koji gube iz vida da i oni sami uživaju slobode za koje su se davali životi, koje nisu tek tako došle.

Što se tiče svakodnevnog života, ima onaj stih Džoni Mičel o Francuskoj u pesmi "California": "It's too old and set in its ways here". Mislim da su sve velike zemlje takve - sigurne u svoje načine. Ali, pozitivan stereotip o Francuskoj koji jeste tačan je da se tamo ipak još uvek život ceni više nego rad i ljudi su spremni da se za to bore. To mi se sviđa, to želim svima na svetu.

Da li ćemo na koncertu čuti i neke dosad nepoznate pesme? Šta te okupira ovih dana i kada sedneš da pišeš - koje su to teme i koji je zvuk u pitanju?

Na koncertu će pažnja biti na poslednjem albumu, kao i na repertoaru koji izvodim sa ovim bendom. Spremam i jednu premijeru, ali ne mogu da vam otkrijem kakvu... Što se tiče novog materijala, on postoji i radimo na njemu aktivno, pripremam se za neko novo poglavlje.
Teme su uvek dosta lične, ali u poslednje vreme to je želja, ali i odsustvo nje, želja za željom samom... Što više sužavam fokus u pesmama, to više imam osećaj da bi one mogle da budu bitne i nekom drugom. Sada je dosta moderno pitanje autentičnosti - za mene ona znači to da pratiš svoj instinkt bez nekih grandioznih namera.

Hrabrost i radoznalost (i Bob Dilan)

Ovih dana u Londonu je aktuelna izložba slika Boba Dilana. Dilan je da kao slikar teži ne samo ka tome da "posmatra ljudsku egzistenciju, nego i da se baci na nju velikom silinom". Saznao sam da i ti slikaš. Čemu ti težiš kao slikarka?

Uh... težim da uronim u život. Hrabrost i radoznalost - to su neke stvari koje cenim. A inače, nisam slikarka, nego samo vaga u horoskopu. (smeh)

Bend: Majstori džeza i improvizacije

Na ovom nastupu, uz Katarinu će na sceni biti troje izuzetnih muzičara iz Francuske Žoan Barer (bubnjevi), Silvan Didu (bas) i Boris Rozenfeld (gitara) – sa kojima donosi originalan spoj bluza, džeza i kantautorske muzike. Žoan Barer je bubnjar i perkusionista, kao i bendžoista, posebno fokusiran na muziku Nju Orleansa, kao i sve vrste gruv muzike. Studirao je i diplomirao na džez institutu Jazz à Tours, a na studijama je postao član benda Groove Catchers koji je pobedio na takmičenju Concours National de Jazz de la Defense 2013. godine. Član je brojnih muzičkih projekata u Francuskoj: Groove Catchers, NOLA French Connection, BAYOU!, Qombo, Joyful Noise... su neki od njih. Silvan Didu je basista, kompozitor i vlasnik izdavačke kuće Ormo records. Završio je konzervatorijum u Renu (Francuska) i Esbjerg konzervatorujum u Danskoj. Takođe učestvuje u projektima: Rouge, Derbz derby, Mixcity. Bavi se džez i improvizovanom muzikom, kao i filmskom i pozorišnom muzikom. Boris Rozenfeld je gitarista, kantautor i pevač koji živi i radi u Turu (Francuska). Studije je završio na institutu Jazz à Tours, gde je stekao MIMA i DEM diplome. Muzikom se aktivno bavi od 2005. godine u okviru različitih sastava u kojima učestvuje kao instrumentalista, pevač i aranžer. Osim sastava RANK-O u kome komponuje, učestvuje i u brojnim drugim projektima: Joyful Noise, Eric Lareine, Katarina Pejak, Waramour, Shunt…