"Hrvatska mentalno nije na nivou Evrope, stalno iskaču novi koruptivni skandali": Reditelj "Bosanskog lonca" Pavo Marinković priča za Nova.rs

Faruk Šego je neuspešni bosanski pisac kojem preti deportacija iz Austrije, ukoliko ne dokaže da je na neki način doprineo austrijskom kulturnom društvu. I poslednja šansa za spas mu je da pozorišna trupa odigra predstavu koju je napisao kao mladić. Farukov neradi povratak u teatar prisiliće ga da shvati šta je zaista važno u životu. Bio bi ovo sinopsis ostvarenja "Bosanski lonac", koji je svoj život započeo na prošlom Sarajevo film festivalu, a gotovo jednogodišnji pohod po raznim filmskim manifestacijama trijumfalno okončao na nedavno završenom 31. Festivalu evropskog filma Palić. Naime, film koji potpisuje scenarista i reditelj Pavo Marinković ovenčan je specijalnim priznanjem za scenario u palićkoj selekciji Paralele i sudari.

S Marinkovićem smo se susreli baš na tom Paliću, koji dan pre proglašenja laureata, a hrvatski reditelj, scenarista i dramski pisac u Vojvodinu je stigao s Pulskog filmskog festivala, gde je "Bosanski lonac" s uspehom prikazan.

Zanimljivo je da se Marinković, kako kroz smeh kaže za Nova.rs, na neki način, pre Palića vratio na "mesto zločina" s obzirom je bio direktor Pule, festivala s najvećom reputacijom u bivšoj Jugoslaviji:

- Znate, dve godine bio sam direktor Pule, 2021. i 2022. I sad vidite bivše saradnike koji rade za novog šefa i čudan je to osećaj. Prošle godine smo preskočili Pulu da bismo imali svetsku premijeru na Sarajevo film festivalu. Bojao sam se  nedavne projekcije u Pulskom kazalištu, ali reakcija publike je bila izvrsna - sumira utiske sineasta i pominje da je "Bosanski lonac", njegov prvi film posle sedam godina i hvaljenog "Ministarstva ljubavi", za 11 meseci prikazan na čak 17 festivala:

https://www.youtube.com/watch?v=5XbSxsq_7GM

- Film je imao i dobru distribuciju u Austriji. Sve najvažnije tamošnje novine su pisale o filmu - priča reditelj koji živi u Beču.

U Sarajevu se pije puno i jeftino, a raja gleda filmove

Kao nekadašnjem direktoru Pulskog festivala, koji vrlo dobro pamti vreme bivše Jugoslavije kad su Pula, a potom i beogradski Fest bile najvažnije tačke za ovdašnje filmadžije, pitam ga kako se desilo da je taj primat preuzeo Sarajevo film festival, koji je danas najvidljiviji, ne samo u regionu, već i u svetu?

- Pa, zato što Sarajevo film festival ima pravo, međunarodno vođstvo i država je mu je dala kart blanš. U Hrvatskoj se, navodno, živi kao u slobodnom svetu, ali Pula je pod kontrolom. Nisam imao za vreme svog mandata odrešene ruke i svaku, pa i najmanju odluku morao sam da iznosim pred veće. Sarajevo je festival koji je menadžerski vođen, i za koji ima novca. Bosna i Hercegovina više ulaže u Sarajevo film festival nego u svoju filmsku industriju. I naučili su puno toga. S obzirom da živim u Austriji, znam zašto Austrijanci vole da dođu u Sarajevo - tamo se pije puno i jeftino, ima mnogo žurki, a filmove ne gledaju toliko profesionalci koliko obična raja. Mi smo prošle godine u sarajevskom Open Air bioskopu imali osam rasprodatih projekcija. Nakon "Čuvara formule", koji su obeležili festival, mi smo bili najtraženiji film iz Open Air programa. I mali broj profesionalaca je gledao moj film. Ali zato jesu obični ljudi, koji su i kupovali karte za "Bosanski lonac". A, na primer na Paliću je to bar trećina ljudi iz posla. I u tome je glavna razlika. Ogromna pomoć države, veliko poverenje u vođstvo i zato Sarajevu treba skinuti kapu - smatra Pavo Marinković.

Istovremeno, kad je Sarajevo pokrenuto, Srbija i Hrvatska, kako ukazuje naš sagovornik, nisu bile dovoljno otvorene jedne prema drugoj da bi se krenulo u zajedničku akciju.

- Kao čovek koji živi u stvarnoj Evropi uviđam, mada sam to znao i pre 15 godina, da postoji potreba da sarađujemo i iskoristimo zajednički jezik. "Bosanski lonac" je hrvatsko-austrijski film, ali gledalo ga je jako puno Srba, naročito u Beču i drugim gradovima u Austriji. Dijaspora se više ne svađa, imaju iste probleme i traume. Iz zafrkancije sebe zovu Jugosi, i koliko god to bio politički nekorektan termin, istinit je. Nije realno da se organizuje Festival hrvatskog filma u Budimpešti. Nisam jugonostalgičar, ali ako želimo da zaštitimo našu umetnost i uistinu je na pravi način prezentujemo Evropi, onda je saradnja nužna. I za vreme svog mandata u Puli sam to uvideo. Bitno je povezati se i ići ruku pod ruku u svet!

Apropo priče o saradnji, nadovezuje se opaskom da festivali, na kojima se nekada predstavljala jugoslovenska kinematografija, više nisu zainteresovani za pojedinačne s ovih prostora:

- Festival u Karlovim Varima, koji je bio naš važan prozor u svet i imao program East to the West, praktično nije zainteresovan za kinematografiju s ovih prostora. Uzmu jedan film, na primer "Banović Strahinju" ili ove godine "Proslavu", ali više nismo u fokusu. Izgubili smo i Montreal, festival gde su Slobodan Šijan, Krsto Papić, Goran Marković predstavljali svoje filmove. Ali, više nemamo ni taj prozor. Sad predstavljamo filmove u Talinu, gde je bio selektovan i "Bosanski lonac". S druge strane, u Sarajevu nije fokus na prodaji filmova, već pripremi. Vaš film ne možete da prodate u Sarajevu. Nemamo dakle festival koji bi zaštitio interese srpskih, hrvatskih, makedonskih, slovenačkih, bugarskih filmadžija.

Zašto Zagreb nema programski bioskop

Pominje stalno Marinković kako živi u "stvarnoj Evropi", misleći na Austriju. Ali, šta je onda s Hrvatskom, koja jeste deo EU, pitam?

- Da bi neka država zaista postala evropska neophodne su razne kontrole. I zahvaljujući tim kontrolama u Hrvatskoj se stalno pronalaze novi koruptivni skandali. Hrvatska nije mentalno na nivou Evrope i u tome je problem. Ako samo govorimo o filmu, pa pitam se kako se može dogoditi da Zagreb nema programski bioskop. U Beču ih ima 20. Kako se može dogoditi da deca u školi uče ono što uče u Hrvatskoj? U Austriji ne može. I to je ta ključna razlika. Nije da u Austriji ne postoji korupcija, ali se zna da je to kriminal. Opet, i to je razlika. Balkan počinje od Austrije, što vidite i u mom filmu. No, tamo je drugačije. Moja deca odrastaju u Austriji i u tom smislu su zaštićenija nego kad bi odrastali u Hrvatskoj.

https://www.youtube.com/watch?v=0GqjxavzHLI

Marinkoviću je bilo bitno da na filmsko platno iznese "Bosanski lonac", jer je to, kako priznaje, njegova priča.

- Ostao sam bez dozvole boravka u Austriji 2000. godine dok Hrvatska još nije bila u Evropskoj uniji. Bio sam oženjem svojom suprugom, koja je Austrijanka, ali izgubio sam dozvolu boravka zbog jednog blesavog termina. I stvarno mi je bilo zaprećeno deportacijom. Taj proces je trajao tri godine. Opet, tada, tih devedesetih, kad sam otišao u Beč, kao mladi umetnik s fenomenalnom lakoćom izgubio sam samopouzdanje. Ako u taj strani, brisani prostor dođete kao umetnik, kao neko, vrlo brzo postanete niko. I potraga za tim starim sobom je još jedna tema filma. Borba za povratak samopouzdanja, inspiracije, korena... To su mi bili važni elementi dok sam pisao i režirao "Bosanski lonac", ali i taj politički okvir, no nije ovo film o deportaciji.

Razgovarajući s raznim ljudima, nakon projekcija "Bosanskog lonca", čuo je jednu, kako kaže, bitnu anegdotu, koju je poželeo da podeli:

- Tokom osamdesetih imao sam svoj bend i dosta sam slušao Ekatarinu Veliku. Trebalo je moj bend da bude predgrupa Ekatarini Velikoj na koncertu u Zagrebu 1989. godine. Mi smo se, međutim, raspali, ali EKV je meni i posle mnogo značila. Posebno sam bio impresioniran basistom Bojanom Pečarom. Mislim da je najbolji basista s ovih prostora kojeg sam slušao. I pričajući s ljudima iz dijaspore vrlo često bismo razgovarali na dve teme - Ekatarina Velika i Ivo Andrić. I simptomatično mi je bilo ono što su mi pričali. Zapravo, scena u kojoj taj fenomenalni umetnik šeta Londonom, nije više u grupi, nema samopouzdanja kojeg je imao u bendu, očišćen je od opijata koji su se tada konzumirali. I kaže onda ključnu rečenicu: "Znate li vi šta sam ja bio?" To je meni jedna od najtužnijih rečenica koju sam čuo, i moj film se, zapravo, bavi time.

Kako je uopšte moglo da dođe do rata

Kroz tog svog glavnog junaka Faruka nehotice je, zapravo, "uhvatio" emociju te izgubljene generacije koja je otišla napolje:

- Nije to vapaj protiv diskriminacije, jer uvek ćemo biti ovi drugi. A nisam slučajno odabrao da se glavni junak zove Faruk, i da je Bošnjak. Mene niko više ne može da deportuje iz Austrije, osim ako ne napravim neku kriminalnu radnju, a možda ni tada. Ali, Bošnjaci danas trpe, jer su ostali s bosanskim pasošima koji u Austriji nisu na ceni i mogu da im rade šta god hoće, a izloženi su i laganoj islamofobiji. A kad se setim 1992. godine - pa, tad su bili dočekani doslovce kao privilegovani, dobrodošli, jer su bili žrtve rata. E, sad se situacija promenila i ako imate bosansko ime ljudi vas malo drugačije gledaju, nego mene kao dobrog katolika. Hteo sam zato da još malo u filmu pojačam svu dramatiku situacije glavnog junaka - objašnjava Pavo Marinković, a na kraju se, kroz prizmu Palića, i tamošnjeg Festivala evropskog filma opet vraća na temu filma i onu raspada Jugoslavije:

- Atmosfera ovde nije toksična. A i Subotica kao grad, čitavo ovo okruženje ima autentičnu multikulturalnost, koja je izrazito blaga. Ljudi koje sretnem u Subotici, od konobara do umetnika, su čak pristojniji nego oni u Beču. Postoji neka gospoština, čistoća duha koja impresionira. Kad vidite Suboticu, pomislite - Kako je uopšte moglo da dođe do rata?

Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu