Jelena Đokić za Nova.rs: Verujem da film može da probudi nove cunamije i da se, kad se vratimo svi s mora, konačno digne ustanak protiv Rio Tinta

Ponosna sam na ovo čedo. Nisam ni slutila koliko će film biti nežan i zabavan. Jedva čekam beogradsku premijeru 28. avgusta, festivale u Smederevu, Herceg Novom, Nišu i bioskopsku distribuciju "78 dana". Želela bih da pozovem ljude da pogledaju ovaj film jer je nov, drugačiji, vraća nam veru u nežnost, povezanost, porodicu, da čak i kad se dese čarke i svađe, shvatimo da je to u suštini ljubav. Nema ovde onih ustajalih, prečestih priča i opštih mesta - ulice, kriminala, policajaca, politike… Film "78 dana" vraća veru u umetnost i u ljude - odsečna je u razgovoru za Nova.rs glumica Jelena Đokić, s kojom smo se sreli na nedavno okončanom 31. Festivalu evropskog filma Palić na kom je prvo dugometražno ostvarenje scenaristkinje i rediteljke Emilije Gašić, u kojem je dramska umetnica ostvarila upečatljivu rolu, trijumfovalo, odnevši dve nagrade.

Film "78 dana" započinje marta 1999. godine, u jednom malom mestu u Srbiji. Nakon početka NATO bombardovanja i očeve mobilizacije sestre Sonja (17) i Dragana (15) započinju video dnevnik. Dani prolaze dok snimaju prirodu oko sebe, noćno nebo tokom vazdušnih napada, zadirkivanje svoje sedmogodišnje sestre Tijane, majku Nadu... Ali, mnogo toga se menja kada misteriozni tinejdžer i njegova stidljiva, mlađa sestra stignu iz Beograda i usele se u komšijsku kuću. Usred bombardovanja rađaju se nova prijateljstva, prvi poljupci i razočaranja…

Film je, pre nego što je ovenčan Zlatnim tornjem na Paliću, nagrađen na nekoliko festivala u Austriji, Poljskoj, Valensiji, Makedoniji, na Kipru što je za debitantsko dugometražno ostvarenje priličan uspeh. Jelena Đokić potcrtava u razgovoru za naš sajt da joj je mnogo drago zbog nagrada, a posebno zbog Emilije Gašić:

- Sve je ovo njena ideja. Da imate ovakav pristup? Ništa slično nisam videla - da ceo film izgleda kao iznenada pronađena video kaseta. Iako smo imali vrhunskog direktora fotografije iz Kolumbije na setu, film su snimali svi - i deca, i mi stariji rukom, a ona se trudila da sve izgleda što "prljavije". Tu vrstu autentičnosti osmislila je Emilija. To što je uspela da uradi u montaži i da sve spakuje u sat i 20 minuta je fascinantno jer je bilo materijala za petočasovni film. Kada se neko usudi na tako hrabar čin, onda i mi svi lako poverujemo. A kad još stignu nagrade, samo mogu da poželim da Emilija što skorije snimi novi, drugi film. Nagrade su joj vetar u jedra.

Samo sam htela da ne štrčim

Kad joj je Emilija Gašić predočila ideju da zaigra u filmu "78 dana" Nadu, majku tri devojčice različite starosne dobi, koje igraju sve sami naturščici, Jeleni Đokić samo je jedna stvar bila na umu:

- Od prvog trenutka do srpske premijere na Paliću samo sam htela - da ne smetam. Jer, kada igrate s decom koju odlikuje neuhvatljiv govor, gde se sve bazira na improvizacijama, a dete pride često ni ne zna da je uključena kamera kako bi bilo što prirodnije, cilj mi je bio da ništa ne dodajem, da ne odem u nešto lažno, da ne smetam… Srećna sam što sam se utopila u tu paletu boja, i što ne štrčim. I dok sam igrala majku u tih 78 dana bombardovanja u nekim drugim bojama, u molskim tonovima, deca su, sa svojim hormonima i godinama, donosila živost, nežnost, radost.

https://www.youtube.com/watch?v=fCxnKEVk6rQ&t=27s

Tokom bombardovanja SRJ te 1999. godine, u vreme u kojem se odigrava film, Jelena Đokić, seća se, bila je u Crnoj Gori. Iako tadašnja jugoslovenska republika nije bila, koliko Srbija meta bombi, opet je glumica strahovala:

- Moj brat je tada bio aktivno vojno lice, i bili su stacionirani na Luštici. Tako da je bilo raznoraznih strahova, suza, jer se i tamo pucalo. Za vreme bombardovanja bila sam treća godina Akademije umjetnosti na Cetinju u klasi profesora Bore Stjepanovića i on nam je tada predočio idealan plan: "Ili možete da odete kući i očajavate ili možemo da napravimo predstavu". Tu je bilo i studenata iz Beograda i Novog Sada i svi smo odlučili da ostanemo i napravili smo ispitnu predstavu treće godine “Čarobnjak iz Oza”, koju je Gradsko pozorište u Podgorici uvrstilo u svoj repertoar. I to je bio prvi komad koji smo zajedno igrali pune dve godine i svima nama s klase prvi honorar. Iz muke se izrodilo nešto lepo i ta dečja predstava bila je protivteža svemu što se događalo.

I dok su u Emilijinom filmu prisutne scene kako ukućani lepe prozore da se ne bi polomili od udara bombi, pitamo glumicu koliko joj je samo snimanje vratilo neki davno proživljeni strah?

- Svi mi nosimo neke ožiljke, a ja sam ih prepuna, pošto sam i dete izbeglica (rođena u Splitu 1977, osnovnu školu završila u Mladenovcu, da bi se potom preselila u Herceg Novi, prim.aut.). Taj neki "survival mode" naučio me je da je to situacija kroz koju moraš da prođeš. U filmu sam ta majka koja ne rađa strahove, već ih čuva u sebi. Kad oni nestanu, na njoj se vidi šta je sve moglo da se desi. I da bih prikazala radnju morala sam da otključam sve te svoje brave koje sam nekako zapatinirala - priseća se Jelena Đokić.

Da se čuje ženska reč

Emilijino nagrađivano ostvarenje jedan je od retkih filmova u domaćoj kinematografiji u kom su žene u prvom planu - tri devojčice različite dobi i majka, na čijim je plećima sav teret tog teškog trenutka za zemlju, jer je otac (igra ga Goran Bogdan) mobilisan. Neminovno je pitanje zašto je tako malo nosećih ženskih uloga u domaćoj kinematografiji?

- To je već stara priča… Sreća je u tome što je "78 dana" donekle bio inspirisan Emilijinom intimnom pričom. Ona jeste bila sa mamom, tri sestre i imali su snimljene i sačuvane VHS kasete sa sličnim pričama. Srećom po fim, pa nije imala braće (smeh)... A kad pitate za nedostatak žena na filmu, pa ovo jeste muški svet, no moram da priznam da to mene baš i ne kači. Igram glavnu žensku ulogu u novom filmu Rajka Grlića "Svemu dođe kraj", čija je premijera bila na Pulskom festivalu. I u pozorištu cepam! Sve se više budi ta ženska reč. Ima mnogo mojih koleginica koje dobro i lepo rade, ali to nije toliko medijski propraćeno, jer ne igraju u blokbasterima. Ali, na tome s namerom treba raditi, i buditi žensku reč. Da se ženska misao i žensko srce čuju, jer jesu drugačiji - uverena je glumica, koja se, kao majka i u privatnom životu, oseća kao alfa i omega.

- Dok pričam sa vama moja deca nisu pored mene, ali to je neraskidiva veza, ljubav kad konstantno misliš o nekom, bez obzira da li je kraj tebe. I brineš se, iako znaš da je sve u redu. Majka je uvek tu, spremna za eventualno posrnuće i suze svoje dece, i najradosnija je kad su i oni srećni.

Lova ide u tri džepa

Pitamo je i koliko film o tih 78 dana bombardovanja, koji su se desili u veku u kom i dva svetska rata, može i danas, u trenutku kada se puca u Ukrajini ili na Bliskom istoku, da služi i kao opomena?

- Meni je to neshvatljivo. Moj mozak ne može da shvati da se proizvodi oružje i da neko puca na drugog čoveka. Ne mogu da razumem, da pojmim da, dok mi na festivalu pričamo o jednom filmu, neko negde drugde puca. Ne mogu i gotovo! Blokirana sam! Ne vidim poentu, ne vidim da bilo šta pozitivno može da proizađe iz toga. Nema tu pobednika, sve je kobajagi. Mi smo odrasli na tim partizanskim pričama, filmovima, na kuririma, Bošku Buhi... Sve misliš - naučili smo nešto iz toga, a ispada da smo se ložili. I da smo jedva čekali da uzmemo puške u ruke i ponovo zapucamo. Sve je ovo besmisleno. A ode lova u tri džepa…

Najvažnija joj je, priznaje kroz smeh, crnogorska premijera filma koja će se desiti na Montenegro film festivalu (23-29. avgust) u Herceg Novom, gradu u kom je odrasla.

- Moj Herceg Novi… Nisam bila dugo na Hercegnovskom festivalu, tako da se baš radujem. Pogotovo što su u takmičarskoj konkurenciji oba filma, i "78 dana" i "Svemu dođe kraj", i konačno ću biti dole!

https://www.youtube.com/watch?v=Kg-VYueTQ5s

Osvrćući se na saradnju s rediteljem Rajkom Grlićem u ostvarenju "Svemu dođe kraj", u kom igra Ninu Štefančić, a biće prikazano i na 30. Sarajevo film festivalu, koji počinje 16. avgusta, ima samo reči hvale:

- Rajko Grlić je fascinantna ličnost i nenormalan pokretač. Pravi kapetan od kojeg zavisi plovidba broda. Grlićeva enegrija i konkretnost, jer uvek zna šta hoće, doprinose tome da je rad s njim oslobađajući. Pustio me je da se usudim i rekao mi: "Je l’ si opet došla da izrežiraš, hajde kaži?" Mnogo je bilo lepo raditi. Osetila sam se da nisam sputana. Često se nama glumcima dešava da umemo da se zatvorimo, a Grlić nas otvara. Mislim da smo s ovim filmom, po motivima Krležinog romana "Na rubu pameti", napravili veliku stvar za region. Jer, jedan mali čovek usudio se da lokalnom kabadahiji kaže da je lopov i ubica i to je neizostavno pokrenulo talas, ma cunami vere i hrabrosti među svima ostalima. Iako film jeste umetnost, moje je pravo da verujem da može da probudi i neke nove cunamije. I kad se vratimo svi s mora da se konačno digne ustanak protiv Rio Tinta!

Novu pozorišnu sezonu ne počinje u matičnoj kući, Ateljeu 212, u kom je od 2001, i na čijim je daskama igrala u komadima "Leda", "Bog masakra", "Hazarski rečnik", "Gospoda Glembajevi", "64" ili "Avgust u okrugu Osejdž", već u Zvezdara teatru:

- Dušan Kovačević je napisao novi komad koji se zove "Udovica živog čoveka". Jako je zanimljiv komad, a Kovačević ga i režira. Premijera bi trebalo da se desi 8. oktobra kad se slavi 40 godina Zvezdara teatra. Već od 1. septembra krećemo s probama na daskama Zvezdare. U komadu ja sam ta udovica koja je muža prekrižila i lako ću naći snage da je iznesem (smeh). Lepo je napisan komad, u Duškovom prepoznatljivom žanru - dirljivo, smešno, duhovito. Kao okosnica komada ja nisam duhovita, ni smešna, jer igram ženu u problemu, ali tu je plejada kolega, među kojima su Nela Mihailović, Miki Krstović, Anđelika Simić koja zavrti sve u vrtlog - kaže na kraju Jelena Đokić.

Bonus video: Dušan Kovačević