Gabrijel Bern: I danas pamtim glas i zadah svog napasnika

Kultura 03. jan. 202112:29
Podeli:
Gabrijel Bern Foto:EPA/SEBASTIEN NOGIER

Ako izgubiš znatiželju u opasnosti si da, na neki način, umreš, kaže irski glumac Gabrijel Bern, koji je krajem prošle godine objavio svoju autobiografiju "Hod sa duhovima".

Zvezda filmova „Milerovo raskršće“, „Dežurni krivci“ i „Poslednji dani“ u autobiografskoj knjizi „otvorio je dušu“ i u njoj vrlo slikovito opisuje svoj turbulentan život od dečačkih dana u Irskoj, otkrivajući da je bio žrtva seksualnog zlostavljanja, do Holivuda i njegovog lažnog sjaja. Zato danas živi na farmi u Mejnu sa drugom suprugom i trogodišnjom ćerkom.

Sumirajući utiske posle prošlogodišnjih američkih izbora nedavno je priznao za „Gardijan“ da mu je drago što je došao kraj „tom čoveku“, kako naziva Trampa. Međutim, dodaje da ne podnosi ni Bajdena. Drugo lice na čelu Bele kuće neće doneti neophodne promene Americi.

U negativnom kontekstu pominje i nekadašnjeg predsednika SAD, kao i bračni par Klinton, za Regana kaže da je trebalo „da završi u zatvoru“, a na pitanje poštuje li bar nekog političkog lidera u Americi, kao iz topa odgovara: „Martina Lutera Kinga“.

– Od 1945. godine Amerika je pokrenula 75 vojnih operacija kako bi svrgnula legitimne režime u različitim zemljama. A sad se pravi fama kako su se Rusi umešali u američke izbore. Pa, Amerikanci se mešaju u izbore u svakoj zemlji sveta – ocenio je za britanski dnevnik 70-godišnji glumac, reditelj i scenarista.

Gabrijel Bern Foto:EPA/GUILLAUME HORCAJUELO

Posle više od četiri decenije glumačke karijere više nema nikakvih iluzija o holivudskom uticaju na svet. Zato danas glumac, koji je na veliki ekran prvi put stao u „Ekskaliburu“ 1981. godine, želi da govori o zloupotrebi moći, o tome zašto je obični ljudi trpe i koliko su za to odgovorni filmovi.

– Film ima tu moć da te formira. To nije samo beg, niti puka zabava jer utiče na svačiji pogled na svet. Holivudu nije u interesu da ima neki umetnički stav, pa čak ni da zabavi. Glavni interes je novac. Prvi i jedini cilj. U Holivudu nema savesti. Kada sam otkrio da Pentagon ima odeljenje za film mnogo toga mi je bilo jasno. Amerika sebe otkriva kroz filmove – ocenjuje umetnik i dodaje da danas čovečanstvo preferira da živi u fantaziji i pronađe utehu u lažima.

Ističe da je odgovornost svih nas da sve dovodimo u pitanje. Zato se i odlučio da napiše svoje memoare. Ali, na način koji će biti prijemčiv za svakoga. U knjizi koju je nazvao „Hod sa duhovima“ (Walking With Ghosts) on traži oproštaj od bližnjih koji su davno otišli – roditelja, sestre, prijatelja. Knjigu koristi i za obračun sa Katoličkom crkvom, institucijom koja je bila dominantna snaga u njegovom detinjstvu a čiji uticaj oseća i danas.

Rođen 1950, odrastao je u predgrađu Dablina. Seća se stalnog terora koji je obeležio njegovo detinjstvo. A taj teror bila je pretnja nuklearnim ratom.

– Ako danas u ovoj pandemiji nosite masku i ako se povinujete preporukama izborićete se sa njima. A nuklearni rat je značio da ćemo za koji dan svi biti mrtvi, sprženi u našim domovima – ukazuje glumac.

Vraćajući se na priču o katoličkoj crkvi podseća na jedno od najstrašnijih iskustava u svome životu. Kada je imao osam godina seksualno ga je napastvovao sveštenik.

– Najviše pamtim njegov glas. Bio je tako umirujući – seća se danas, a u svojoj knjizi piše o trenutku kada je prvi put pozvan u sveštenikovu sobu:

„Svešteniku se osećao neprijatan zadah iz usta. Kako mi se približavao, sve mi se zacrnilo pred očima. Do tog momenta sećam se svega. A onda kao da je sve zatrpala stena. Šta li je tu zakopano? Da li je to vredno ekshumiranja?“, piše.

Otkriva da je pre nekoliko godina pronašao sliku istog tog sveštenika, kako grli dvojicu 14- godišnjaka u nekoj humanitarnoj misiji u „tropskim predelima“. A onda je došao i do njegovog telefona u domu za stare i pozvao ga.

Čuvši njegov glas iznenadio se kako i dalje zvuči zavodljivo. Upitao ga je potom da li ga se seća, na šta je sveštenik odgovorio sa „ne“. Razgovor je tada završen. Sveštenik je preminuo, a kada je glumac otkrio koliko je seksualno zlostavljanje bilo rašireno po školama u Irskoj bio je zapanjen, ali osetio je i jednu vrstu olakšanja. „Nisam bio jedini koji je to preživeo“, rekao je sebi.

– I danas muškarci osećaju sram da priznaju kroz šta su prošli. Misle da ako si bio napastvovan, to je tvoja krivica. Ne smeju da pričaju otvoreno o svojim osećanjima. Moraju da budu snažni i ne smeju da puste suzu – priča glumac.

Crkvu naziva korporacijom, a najviše ga ljuti što je obrazovanje u Irskoj još uvek pod njenom kontrolom.

– Zaista je neverovatno da nevinoj deci pričate kako će ići u pakao zbog toga što su iz majčine torbe uzeli neki peni.

Osim trogodišnje ćerke, Gabrijel Bern ima i dvoje odrasle dece – Džeka (31) i Romi (28) iz braka sa glumicom Elen Barkin, zbog koje se prvi put preselio u SAD iz Velike Britanije. Nakon rastanka sa Barkinovom, Birn je ostao u Njujorku. Sa drugom suprugom Hanom Bet King (45) u braku je osam godina, a pre gotovo četiri godine dobio je ćerku.

Posle memoara, počeo je da piše i roman. Sada je već stigao do 80. strane prvog romana, u kome priča o irskim građevinskim radnicia, koji grade autoput M4. Ali, to je i priča o ljubavi prema domu.

Čitavih sedam godina života na Zapadnoj obali SAD ostale su mu u ružnom sećanju. Jedna od najdepresivnijih putanja kojom neko može da krene jeste ona ka filmskim studijima u Los Anđelesu. Nikada se nije prijatno osećao ni na čuvenim holivudskim žurkama, gde bi mu Majkl Daglas otvarao vrata.

– To je isuviše smešno mesto da bi se trudio da tu budeš prihvaćen. Kao kada bi išao u prodavnicu kompjutera da kupiš picu – objašnjava, a na pitanje da li će se ikad vratiti u Irsku, uzvraća da ne može.

Ali, Irska mu je još uvek u glavi. Iako i dalje kritikuje crkvu, svoju domovinu brani u svakoj prilici. I pravi heroji su za njega ljudi, a ne „lažne mitološke filmske priče“. Pominje svog brata koji je radio kao vozač u hitnoj pomoći 34 godine.

– Kada brineš o svojoj majci koja ima Alchajmerovu bolest – to je herojstvo. Ili kada podigneš troje dece bez muža.

Odbija i mit da većina Iraca ima problem sa alkoholom. To pripisuje političkoj propagandi, pominjući da Francuzi i Britanci daleko više piju.

– Tamo se život vrti oko pabova. Oni su na svakom koraku. Šokantno je stalno gledati pijane ljude na ulici. I nisu oni navučeni samo na alkohol, ili drogu, već i na materijalne stvari, šoping, televiziju, sve što ih odvaja od realnosti – priča dramski umetnik, koji već 23 godine nije okusio alkohol.

U tome mu je poslednjih godina pomogao život u Americi, na farmi. Sa sve malim detom i kokoškama. A ako ikad ponovo uzme gutljaj alkohola biće to na kraju života, na samrtnoj postelji.

 

Komentari

Vaš komentar