Obeleženo nemirima i protestima, 60. Venecijansko bijenale, koje traje do 24. novembra, ostavlja nas nesigurnim u sposobnost umetnosti da nas okupi u svetu u krizi. Ispunjeno je galamom sukobljenih glasova, piše kritičar "Gardijana" sa lica mesta.
Na posterima i zidovima, ispisana neonom i okačena na ulazima u centralni paviljon u Đardiniju i u Arsenalu, sveprisutna je fraza „Stranci svuda“, napisana na živim, ugroženim i mrtvim jezicima. „Stranci svuda“ slavi različitost i mnoštvo glasova koji ispunjavaju grad. Takođe daje naslov glavne izložbe kustosa i umetničkog direktora Adrijana Pedrose.
Svako od nas je negde stranac, često i kada je kod kuće, poručuju umetnici.
U letovima ptica, bujnim jatima riba i putnicima, priča o poreklu i migracijama odvija se u vrtoglavim bojama i šarama, preko fasade centralnog paviljona, u prelepom muralu koji je oslikala MAHKU, grupa autohtonih umetnika iz Brazila, blizu granice sa Peruom. Mural opisuje putovanje predaka preko Beringovog moreuza, od Azije do Amerike, na leđima aligatora.
Mitovi i obredi prelaska, grupne migracije i pojedinačni prelazi, dolasci i odlasci, ratovi kod kuće i smrti na granici obeležavaju i bijenale i Pedrosinu izložbu. Unutar paviljona, anonimni leš je ostavio svoj zamrljani, krvavi trag na čaršavu koji je nekada prekrivao njegovo telo. Postavka „Tela Venezuelana“ Tereze Margoles predstavlja otisak tela venecuelanskog migranta, ubijenog dok je prelazio u Kolumbiju 2019. godine.
U blizini su slike imigranata prekrivene frazom „Izgnanstvo je težak posao“ u radu Nila Jaltera iz Pariza, jednog od dobitnika Zlatnog lava za životno delo. Zatim prelazimo u svet slikanih apstrakcija i skulptura sredinom 20. veka, prvog od nekoliko delova u Pedrosinoj izložbi.
Onda naiđete na nešto što vas zaustavlja: kolumbijski umetnik Ajkubo (aka Vilson Rodrigez) i njegov otac Abel Rodrigez, koji se školovao za botaničkog stručnjaka među nekoliko amazonskih etničkih grupa, prikazuju drveće i divlje životinje, i međusobnu povezanost prirodnih i duhovnih svetova, sa živošću i osećajem začudnosti koji nas takođe, neizbežno, čine svesnim koliko je toga za nas nepovratno izgubljeno. Svet se umanjuje za sekundu.
Povlačeći se u svoje unutrašnje vizije nakon smrti deteta, umetnica Madge Gill napravila je hiljade crteža različitih oblika, praznih očiju mladih žena, ne putujući mnogo dalje od svoje sobe u Londonu. Njena putovanja u nevidljive svetove bila su u potpunosti u njenoj glavi.
Kasnije u „Arsenalu“ upoznajemo Suzan Venger, koja je pobegla iz svoje rodne Austrije da bi izbegla nacizam i završila na duhovnom putovanju koje ju je odvelo u Nigeriju gde je postala sveštenica Joruba i živo božanstvo.
Xiyadie, gej Kinez prikazuje kompulzivne, dekorativne slike izrezane od papira koje predstavljaju neobuzdane, intimne scene seksa i erotizovano samopovređivanje u potrazi za svojim glasom.
Pratiti navigaciju Pedrosinih tematskih pejzaža je teško, ocenjuje kritičar „Gardijana“. Njegova ideja naprosto je svuda. U jednom trenutku gledamo na tretman Sjedinjenih Država prema Portorikancima, obučavanje mladih žena za rad kao kućne pomoćnice u dobrostojećim američkim predgrađima, u sledećem na neka mukotrpna prisvajanja, do smrtonosnih putovanja…
Umetnik Yinka Shonibare predstavlja astronauta sa šlemom, u svemirskom odelu koji na leđima nosi vreću. On je stranac u stranoj zemlji, koji ide prema zebrastom hladu koji baca ogromna rešetka iznad glave…
Možda ne treba očekivati previše koherentnosti. Radi se o putovanju kroz izložbu koja je često transkulturna, transdisciplinarna, transtemporalna, transseksualna, pa čak i post-ljudska.
U „Prêt-à-Patria“ meksičke umetnice Barbare Sančez predstavljeni su vojnici čije se uniforme otvaraju i otkrivaju čipkasto donje rublje, kreću se oko bandere na kojoj je još vojnika nabodenih kao ražnjići, dok se penju ka krovu Arsenala.
Ahmed Umar izvodi sudanski svadbeni ples u maloj video-instalaciji. Umar je proveo detinjstvo u Meki, a njegova ženstvenost ga je obeležila i isključila iz društva kada je dostigao pubertet. Njegov ples je pun života, radosti i otpora.
„La Chola Poblete“ meša kvir slike, pop reference, Devicu Mariju i boginju Pačamamu, fantaziju, nalet kondora i heterogene folklorne scene u svojim velikim crtežima, koji nude još jedan oblik otpora društvenim normama u mačo kulturi Argentine.
Marokanski umetnik Bouchra Khalili sreo je migrante iz Afrike, Bliskog istoka i južne Azije na železničkim stanicama i naveo ih da opišu svoja očajnička putovanja preko Mediterana do Evrope. Oni traže sigurnost, makar privremenu i sredstvo za preživljavanje.
Putovanje modernističke, zapadne umetnosti na globalni jug i migracija italijanskih umetnika preko kontinenata deo su složenih mapiranja i priča koje Pedrosina izložba priča. Italijani su svuda – orijentalisti, tragači za bogatstvom, begunci od fašizma, antisemitizma i siromaštva u Italiji našli su se na stranim mestima. Neki su završili u Brazilu i Argentini, a njihovi radovi su izloženi na staklenim štafelajima koje je dizajnirala brazilska dizajnerka italijanskog porekla Lina Bo Bardi.
Kiša metaka, zaustavljena u toku leta u brazilskom paviljonu u Đardiniju. Ovaj zaustavljeni trenutak je vrtoglav i užasan. Nagoveštaji nasilja su svuda u Đardiniju, među nacionalnim paviljonima. U poljskom paviljonu, video snimci Ukrajinaca koji oponašaju zvuke ruskog naoružanja, traže od nas da odaberemo naš sledeći korak… Sve je još mučnije jer je predstavljeno poput dečje igre (deca vole da imitiraju buku mitraljeza i eksplozija). Kolektivni rad ukrajinske grupe ostavlja bez reči.
Ljudi padaju mrtvi, teatralno, u razrušenom, groznom nizu prostorija, na tri sprata, gde prašina puni vazduh, toaleti su zapušeni i sve je zaglibljeno u prljavštinu u nemačkom paviljonu. Radovi pozorišnog i operskog reditelja Ersana Mondtaga zasnovani su na životu njegovog dede Turčina, koji je umro od trovanja azbestom kao posledica rada kao siromašni imigrant u Nemačkoj. Mondtagov rad se uzdiže iz sredine paviljona i okružen je, u potpunom kontrastu, naučno-fantastičnom instalacijom Jaela Bartane, koja postavlja ideju bekstva u svemir.
Za Egipat, umetnik Wael Shawky je producirao dugački video-performans “Drama 1882”, o Urabi revoluciji iz 19. veka, snimljen u pozorištu u Aleksandriji. Fokusirajući se na političke smicalice i manevrisanje iza britanskog bombardovanja grada, njegov osmodelni narativ podseća na istorijsku, imperijalnu ulogu Britanije u toliko tekućih katastrofa.
U Paviljonu Hrvatske, londonska umetnica Vlatka Horvat izložbom „By the Means at Hand“ poziva brojne umetnike, od kojih niko ne živi u svojim matičnim zemljama, da ručno, preko prijatelja i stranaca, pošalju mala umetnička dela koja će biti prikazana u paviljonu. Horvat odgovara u kontinuiranoj, recipročnoj seriji fotokolaža. Projekat se odnosi na poverenje, solidarnost, improvizaciju i velikodušnost, i razvijaće se u narednim mesecima. Izložba je kontinuirani otvoreni razgovor, model razmene i dijaloga na kojima bismo svi mogli da radimo više.
Fotografije „Gardijana“ možete pogledati ovde.
Bonus video: Bijenale u Veneciji paviljon Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare