0
Nije kao Tramp bio “Srbin”, ali su Srbi Džona Kenedija voleli više od ijednog američkog predsednika. Ne pamti se da je smrt bilo kog svetskog državanika u Srbiji izazvala ispoljavanje tolikog stepena poštovanja kao prema njemu. Ispred američke ambasade tri dana se nije smanjivao red onih koji su čekali da se upišu knjigu žalosti.
Nezapamćena reakcija u jednoj komunističkoj zemlji. Da „volimo Francusku kao što je ona volela nas“ (1914-1918) to već manje-više znamo. A da smo Amerikance voleli kao što su oni voleli nas, za to je potreban dokaz.
Pred izlogom Američke čitaonice
Fotografije su možda najuverljivije. Sva vanredna izdanja novina rasprodata su. Nemi pogledi okupljenih Beograđana ispred Američke čitaonice u Knez Mihailovoj ulici (danas Institut Servantes), zastave na pola koplja, otkazana sportska takmičenja, pozorišne predstave… Tri dana ispred Američke ambasade nije se smanjivao red onih koji su čekali da se upišu u knjigu žalosti. U Jugoslaviji je proglašen Dan žalosti.
Trag neskrivenih simpatija javnosti neko će potražiti u Kenedijevim godinama. Kažu, bio je mlađi od Niksona pa je zato pre njega stigao do predsedničke fotelje. Kenedi je od Niksona bio mlađi tek onoliko koliko i Bjelogrlić od Antonijevića. Samo četiri.
”Kenedijevke“ brže od “fiće”
Prepoznatljiva lokomotiva u Jugoslaviji bila je tamnozelena, sa žutim horizontalnim linijama. Dizelka brža od nacionalnog vozila: „fiće“. Prvih 20 Džemsovih (GM – EMD) dizelki stiglo je u Splitsku luku 1960. – kao donacija. Iako je ceo aranžman realizovan u vreme mandata predsednika Ajzenhauera, lokomotive su ipak ponele nadimak “kenedijevke”, vezujući ga za budućeg predsednika SAD.
Tito je bio prvi socijalistički lider u svetu koji je 1963. prekoračio prag Bele kuće. Istovremeno i poslednji inostrani državnik sa kojim se Kenedi sastao pre atentata u Dalasu. Nije to bio njihov prvi susret do koga je došlo 1950. Tada je mladog kongresmena Džona Kenedija u Beogradu primio jugoslovenski predsednik. Još pre izbora za američkog predsednika, Kenedi je postao ”vodeći zastupnik jakih veza između SAD i Jugoslavije”. Značaj koji je Jugoslaviji Kenedi poklanjao, govori i naimenovanje Džordža Kenana za ambasadora SAD u Beogradu.
Kenanovi golubovi
Kenan, iskusni, ne samo, diplomatski strateg dovodio je do očajanja ovdašnje obaveštajne službe. Voleo je golubove. Redovno ih je hranio. Kljucanje pšenice po limenom prozorskom simsu pravilo je nepremostive smetnje „trećem uhu“. Nije moglo da se čuje šta američki ambasador priča jer odzvanja od kljucanja.
Prilikom Titove posete Beloj kući, pored Kenedija nije bila njegova supruga Žaklina. Njeno mesto zauzela je Kenedijeva sestra Junis Kenedi Šrajver. Spekulisalo se o razlozima Žaklininog odsustva, baš kao prilikom poslednje, treće Titove posete SAD (1978.) i susreta sa Džimijem Karterom. Tada je Tito došao bez “prve dame”.
Prvo Kronkajtovo pitanje
Miloje Popović, direktor JKC u Njujorku, prisustvovao je kraćem dogovoru Voltera Kronkajta i ljudi iz Titovog kabineta. Jedina molba jugoslovenske strane, kako mi je Popović pričao, bila je da se ne insistira na razlozima nedolaska Jovanke. U ekskluzivnom intervjuu Tita za CBS, prvo Kronkajtovo pitanje bilo je: Zbog čega sa Vama nije došla Vaša supruga?
Još pre vašingtonskog susreta Kenedi je trpeo snažne pritiske kongresmena da se Jugoslavija skine sa liste najpovlašćenijih nacija, čime bi carine dve trećine jugoslovenskog izvoza u SAD bile uvostručene. Jugoslavija je taj status zadržala skoro dve decenije.
Svaka neizbalansirana Titova izjava, poput osude SAD zbog atomskih proba, ali ne i SSSR-a, čiji su nuklearni eksperimemti premijerno održani u vreme Prve konferencije Pokreta nesvrstanih (1961.), dala je vetar u leđa protivnicima američke pomoći Jugoslaviji. Krajem iste ‘61. stopiran je predlog prodaje 130 starijih američkih mlaznih lovaca za 1,3 miliona dolara.
Uprkos otvorenim upozorenjima „da se Tito ne sme nagrađivati za neutralnost“ i u vremenu dok je makartizam žario, a negde i palio po SAD, kroz razne administrativne, terminološke skrivalice, Jugoslavija je zadržala posebnu poziciju u američkoj politici.
Meki zajmovi i „prst u oko“
Gotovo tri četvrtine američke pomoći bilo je u poklonima, vojnim i „mekim“ zajmovima. Od 1945. do 1968. godine Jugoslaviji je dato 2,5 milijardi dolara. Zajmovi su do 1961. otplaćivani u dinarima. Najveći deo te infuzije datira iz vremena Ajzenhauerovih i Kenedijevog mandata.
Sve se dešava u trenutku dok slovo američkog zakona strogo zabranjuje bilo kakvu pomoć komunističkim režimima. U vašingtonskoj zdravici predsedniku Kenediju, Tito ne zaboravlja da se zahvali: „Posebno bih želeo da iskoristim ovu priliku da izrazim zahvalnost Vladi Sjedinjenih Država i narodu Sjedinjenih Država, koji su, posle rata, koji je našu zemlju veoma opustošio i obogaljio, pritekli u pomoć.“
U istom periodu dva američka vojna aviona prinudno su sletela prilikom neprijavljenog preleta jugoslovenskog vazdušnog prostora (1946). Nedugo zatim, drugi američki vojni avion je oboren. Stradala je kompletna posada. Sledi odobravanje sovjetske intervencije u Mađarskoj (`56) i priznavanje Istočne Nemačke (`57). Bio je to prst u oko Americi. Ipak, saradnja je nastavljena. Tito je bio kooperativan. Poznato je da su Nikson i Vilijam Rodžers, državni sekretar SAD, zatražili od Tita da utiče na Arape i egipatskog predsednika Nasera da prihvati američku inicijativu o privremenom prekidu neprijateljstava. Tito je u Asuanu brzo obavio posao.
Zapad pa i SAD na ove prostore stupa(o) je sa predrasudama. Počesto su bile obostrane. Da je Kenedi doživeo da se odazove Titovom pozivu i poseti Jugoslaviju, bio bi dočekan s nekrivenim simpatijama.
Tempo i žito
Jugoslavija dobija pomoć, donacije, kredite, zajmove, gotovo sve šta poželi. Potpredsednik jugoslovenske vlade Svetozar Vukmanović u Vašingtonu pored 450.000 tona pšenice 1954. traži još 700.000 tona. Amerikanci su spremni da obezbede 450.000 tona uz još 125.000 tona za dinare ili kao trampu. Tempo odbija tu ponudu, jer je očekivao da će dodatno tražene količine pšenice SAD pokloniti. Zapretio je demostrativnim odlaskom iz Vašingtona. Jedva su ga ubedili da ostane. Jugoslaviji su zato ponudili još bolji aranžman, koji je krajem te 1954. prihvaćen – svedočio je profesor Ljubiša Adamović.
Bonus video: Najbogatiji pisci današnjice:
