Teške teme kao refleksija vremena u kom živimo: Filmovi koji su se izdvojili u Herceg Novom

Piše: Dejan Šapić

Proteklih godina u svetu ali i kod nas sve je više filmova sa „coming of age“ temama o problemima identiteta i društvenih izazova sa kojima se mladi susreću. Autori mlađih generacija, posebno rediteljke prikazuju lične priče o unutrašnjim borbama, anksioznosti i potrazi za perspektivom.

U prošlogodišnjoj selekciji Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festival izdvojila su se filmovi koja tretiraju probleme odrastanja i sazrevanja tinejdžera - „Vidra“ Srđana Vuletića, „Dobre devojke“ Urške Đukić, i „DJ Ahmet“ Georgija M. Unkovskog koji je i osvojio nagradu za najbolji film. Ove godine taj trend se nastavlja sa više filmova. Čak polovina od 10 izabranih naslova u takmičarskoj selekciji posvećena je mladima.

Slovenački film „Sve što s tobom nije u redu“ Urške Menart, koji je samo nekoliko dana posle svetske premijere na Sarajevo film festivalu stigao na Kanli kulu, bavi se temama depresije, nesigurnostima i načinom na koji ljudi plasiraju lažnu sliku o sebi na internetu. Prati dve mlade devojke koje se bore sa usamljenošću, tugom kroz najpre virtuelno a kasnije i stvarno prijateljstvo. Maruša (Anusa Kodelja) nakon smrti majke obolele od raka traži utehu na društvenim mrežama i u virtuelnim kontaktima. Poznanstvo sa influenserkom Aljom (Klara Kuk) otvoriće pitanja pripadnosti, ličnog integriteta i samopouzdanja prikazano je u drami sporog tempa o samospoznaji osoba različitih svetonazora.

Iz Severne Makedonije dva filma se bave takođe problemima devojaka. Ostvarenje „17“ Kosare Mitić, prikazan premijerno na Berlinalu, i „Skejtebording nije za devojčice“ Dine Dume, na Trajbeka film festivala. Iz Srbije su prikazana dva filma o odrastanju - „3 nedelje posle“ Miroslava Terzića, nakon uspeha na festivalima u Karlovim Varima i u Puli, potresna je priča o odlasku đaka na ekskurziju, a „Pukotina u ledu“ Maje Miloš je provokativna savremena bajka o Pepeljuzi koja je prethodne nedelje imala svetsku premijeru na Sarajevo film festivalu.

„17“ Kosare Mitić govori o sedamnaestogodišnjoj Sari koja krije veliku tajnu tokom putovanja na ekskurziju iz Severne Makedonije u Grčku. Niko ne zna da je trudna ali je drugovi ogovaraju zbog seksualnih iskustava koje je imala sa vršnjacima. Zajedničko sa filmom „Skejtebording nije za devojčice“ Dine Dume, o porodičnim odnosima u najvećem romskom naselju Šutka u kom zbog siromaštva planiraju da udaju i prodaju maloletnu sestru, jeste način na koji se prate glavne akterke. Poslednjih godina, posebno kod mladih rediteljki kamera je prosto zalepljena za glavne junakinje i skoro dokumentaristički istražuje svaki njihov pokret, izraze lica, emocije i unutrašnja previranja. „Skejtebording nije za devojčice“ se koncetriše na folklornu konotaciju i socijalne aspekte siromaštva i doslovnog preživljavanja a „17“ je intiman doživljaj jedne devojke (koju odlično glumi Eva Kostić) bez mnogo reakcija i pokazivanja emocija. Meditativni pristup za koji se odlučila Kosara Mitić zahtevan je, jer traži veliki napor glumice da se izbori sa potencijalnim transformacijama.

„3 nedelje posle“ Miroslava Terzića ne daje nam puno informacija o glavnom junaku oko koga je stvara zaplet. Postavlja na scenu mnogo likova koji su više predmet sociološke studije o zlostavljanju mladih između sebe. Cilj je da se pokaže vršnjačko nasilje sa fatalnim ishodom. Glavni lik je Jovan Ginić koga je Vladimir Perišić otkrio u svom filmu „Lost Country“ iz 2023. godine. U Terzićevom ostvarenju sve “vrišti” od mladalačkog bunta, agresije verbalnog a kasnije i fizičkog nasilja u kome je Ginić sličan po senzibilitetu kao u Perišićevom filmu, povučen i ćutljiv, jedva primetan u galeriji različitih likova željnih samodokazivanja. Terzić nam je dao na kašičicu ali sasvim dovoljno slike profesora koje glume Branislav Trifunović i Tihana Lazović i mnogobrojnih učenika koji pokazuju trpljenje i patnju kroz koju prolazi Ginić.

A „Pukotina u ledu“ dosledno provokativne Maje Miloš koja je još 2012. godine sa filmom „Klip“ otvorila problematiku tinejdžerskih zabava kroz novi vid delikvencije i kreiranja video sadržaja, nastavlja istraživanje ženske seksualnosti. Glavna uloga poverena je Jovani Stojiljković koja odlično interpretira studentkinju iz niže srednje klase koja posle smrti majke nastavlja da živi sa ocem (Ljubomir Bandović). Insistirajući na scenama eksplicitnog seksa Maja Miloš ne želi toliko da šokira koliko se činilo da je to bio slučaj sa „Klipom“. Sve što prikazuje u modernoj verziji Pepeljuge iz predgrađa je mnogo suptilnije od onoga što se može danas videti u rijalitijima i na društvenim mrežama. Ističu se scene mašte i nadrealnog koje povremeno prekidaju realističnu priču što je odlična intervencija rediteljke kao izlet u magijski realizam. Cilj joj je da prikaže pretnju koja je konstantno nadvijena nad sudbinom glavne junakinje, skromne i pametne devojke.

U Takmičarskoj konkurenciji igranog filma našlo se još pet naslova. Hrvatski film „Koke“ Igora Jelinovića, dobitnik četiri Zlatne arene, među kojima je i ona za najbolji film Pulskog filmskog festivala, fokusira se na dve sestre, Tonina (Snježana Sinovčić Šiškov) i Tajana (Aleksandra Janković) koje treba da naslede porodičnu kuću na Hvaru. Dolazi do porodičnog sukoba i nesuglasice koje počinju da isplivavaju iz prošlosti gde do izražaja dolazi lokalni mentalitet i simpatičan humor koji se provlači u maloj porodičnoj drami.

Neobičan odnos jedne porodice i okruženja prema pridošlom strancu koji je izgubio pamćenje prikazan je u slovenačkoj drami „Skriveni ljudi“ Mihe Hočevara. Romansirano traganje za novim početkom koje sledi posle ličnog gubitka i nesreće šarmantno je prikazano u ovom pre svega porodičnom filmu o neobičnom prijateljstvu.

„Majka“ iz 2025. godine, u režiji makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske je priča o nekoliko dana iz života Tereze (sjajna uloga Noomi Rapace), starešine samostana koja isčekuje odobrenje Vatikana da napusti samostan i osnuje sopstveni verski red. Majka Tereza je u ovom, po svemu raskošno produciranom filmu na nivou zapadno-evropskih standarda, prikazana kao ambiozna, saosećejna i beskompromisna osoba sa snažnim unutrašnjim nabojem.

Najbolja su dva filma o kojima smo ranije pisali - prvi je „Oče naš“ Gorana Stankovića, prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu o poznatom rehabilitacionom centru „Crna Reka“ za lečenje narkomana i crnogorska „Crna truba“ reditelja Bojana Stijovića, žanrovska drama o sukobu pojedinca sa sredinom, porodičnim odnosima i patrijarhalnim obrascima.

Sumirajući utiske o filmovima - sve su to pretežno mučne i potresne teme. Bilo da je to porađanje tinejdžerke u javnom toaletu na graničnom prelazu ili krvničko premlaćivanje zavisnika u manastiru. Nasuprot njima porodične priče pružaju ravnotežu. Spoj istorijske drame u Indiji i urbane savremene priče o Pepeljuzi u velegradu uz žanrovsku crnu komediju u selu u Crnoj Gori je prilično širok raspon. Ali, kako reče jedan od kolega na festivalu svi ti užasi koje gledamo u filmovima “nisu ništa u odnosu na ono što nam se trenutno dešava u životima, društvima i svetu u kom smo se zatekli i u kome smo već duže vreme zaglavljeni“.