5
Gluma je za mene još uvek misterija. Nju ne možeš razumeti. Možeš da probaš - ali sama gluma, ja to još uvek ne shvatam. Ove reči izgovorio je Al Paćino, jedan od najvećih glumaca u istoriji kinematografije.
Beskrajno talentovan, harizmatičan, čas ubitačnog, čas melanholičnog pogleda odigrao je tokom višedecenijske karijere takvu lepezu različitih rola da bi svakom pamet mogla da stane.
Alfredo Džejms Paćino rođen je u Istočnom Harlemu 5. aprila 1940. godine, kao jedino dete Salvatorea i Roze Paćino, koji su poreklom bili sa Sicilije. Ali, kada je imao samo dve godine, roditelji se razvode, i sa majkom se seli u stan njenih roditelja blizu zoološkog vrta u Bronksu.
Svi su ga zvali Soni, ali imao je od dečačkih dana još jedan nadimak – Glumac. Dolazeći iz „razorenog doma“, bio je problematičan u školi, no opet su ga videli kao nekog ko ima šanse da uspe u životu. Ali, posle prve godine, zbog nedostatka novca, napušta srednju školu. Radi šta god – kao kurir, prodavac cipela, voća, kasir…
No, ne napušta ga žudnja za glumom i odlazi na audiciju za čuveni Glumački studio Lija Strazberga. Biva odbijen. Ali, nije ga to pokolebalo i uspeva da upiše studio jednog drugog glumca – Herberta Bergofa koji mu postaje i mentor. Počeo je da glumi u kabareima koji su igrani u kafeima u Grinič Vilidžu, i na eksperimentalnim scenama. Stiže i do Brodveja 1966. godine.
Ali, paralelno sa pozorišnom karijerom, radi i kao nastojnik u jednoj zgradi.
– Rođen sam i odrastao sam u siromaštvu. I kad sam odrastao, ako nisam jeo, pa šta? Kao nastojnik zgrade zarađivao sam 14 dolara nedeljno. Svaki put kad bih dobio novac, potrošio bih ga za tri minuta. Sećam se dok sam sedeo na ivici kreveta u majušnoj sobi, i mislio – šta ću da radim. Ostalo je još šest dana dok ne dobijem svojih 14 dolara. Bilo je stvarno dosadno stalno biti zabrinut zbog toga gde ćeš naći svoj sledeći obrok – priznao je novinaru Lorensu Grobelu u jednom od brojnih intervjua koji će na kraju biti objavljeni u knjizi „Al Paćino, njegova priča“.
Jedna od stvari zbog kojih je poželeo da bude glumac bio je Čehovljev komad „Galeb“, koji je gledao u Bronksu kad mu je bilo 14 godina.
– Čehov, Breht, Šekspir, Henri Miler, Balzak, Dostojevski su mi pomogli da preživim dvadesete. Čitanje mi je spaslo život. Pisac je za mene sve. Bez njega ne postojim – govorio je.
A 1969. dobija prvu šansu na velikom platnu u filmu „Me, Natalie“, a potom i u ostvarenju „Panika u Nidl parku“. Samo tri godine kasnije život će mu promeniti jedna uloga.
Da u sebi nosi nešto posebno bio je uveren tada mladi reditelj Frensis Ford Kopola. Želeo je pošto-poto da snimi jedan film o mafiji, i pored slavnog Marlona Branda na umu je imao potpuno nepoznatog glumca. U pitanju je bio Al. Iako je studio „Paramaunt“ dva puta stopirao projekat, Kopola je bio uporan.
Rezultat je bio „Kum I“, jedno od remek-dela kinematografije, ovenčan Oskarom za najbolji film, a Brando za najboljeg glumca. Od svih nominovanih za najbolju sporednu ulogu jedino Paćino nije dobio Oskara.
Ali, kritika je tada pisala:
– „Kum“ pripada Paćinu. Svi su jako dobri, ali Paćino kao Majkl Korleone…
Repriziraće ovu rolu još dva puta, u „Kumu II“ i „Kumu III„, koji je prošle godine dobio i dorađenu, premontiranu rediteljsku verziju „Smrt Majkla Korleonea“.
Tokom snimanja prvog „Kuma“ Brando je, kako je svedočio Paćino, bio divan prema njemu.
– Ja bih igrao scenu, a on bi se pojavio van domašaja kamere, ozbiljnog izraza lica, s nekom smešnom veštačkom pticom u džepu. Njegova podrška bila je tako snažna, mnogo mi je pomogla. Šta možeš da kažeš o nekome ko je tako velikodušan?
A Brando je bio jedan od ljudi koji su ga inspirisali da se bavi glumom.
– Kada sam gledao film „Na dokovima Njujorka“ kao klinac, nisam se pomerio sa sedišta. Prisustvovao sam nečemu što nikada pre nisam video. On je otvorio vrata onoga što smo mi u glumi danas i naterao nas je da vidimo mogućnosti. Brando je postavio scenu za sve nas. Marlon je planeta za sebe.
Iako su se zajedno pojavili u „Kumu II“, nisu imali nijednu scenu, pa se velika prašina podigla kada su se u „Vrelini“ Majkla Mana 1995. prvi put pojavili zajedno na platnu, Paćino kao policajac, a De Niro kao prevarant.
Zajedno su igrali u četiri filma, a pričajući o De Niru, Al je govorio da se „osećaš dobro kad radiš s glumcem kakav je Bobi“.
Kada je Paćinu 2005. Američka kinoteka odala počast, De Niro se na svečanosti našalio rekavši da su godinama jedno drugom uzimali uloge:
– Ljudi su pokušali da nas uporede, zavade, udalje privatno. Očigledno je da sam ja mnogo viši, i tip za glavne uloge. Stvarno Al, vrlo je moguće da si ti najbolji glumac naše generacije.
Prisetivši se snimanja „Kuma III“ Endi Garsija je kazao kako ga je Paćino „tretirao kao sina“. Bila je to za mladog glumca privilegija kakvu nije mogao da sanja. Ne samo da ga je inspirisao, već ga je nazvao „Van Gogom, Modiljanijem glume“.
– Al je čovek koji u isto vreme može da bude klovn i pesnik. Mađioničar glume. Vole ga toliki ljudi, ali ponosan sam što samo ja mogu da kažem: „Volim te, ujače Majkl!“
Kada kao pljačkaš banaka, pride biseksualac u jednoj od najupečatljivijih scena iz filma „Pasje popodne“ Sidnija Lumeta izlazi iz banke i urla: „Atika! Atika!“, bio je svestan šta je napravio:
– Osetio sam neku groznicu. Eksplozivan je to film. Moj prijatelj ga je najbolje opisao-Kao kad izvlačiš iglu iz ručne bombe i čekaš da eksplodira. Sećam se da mi je Sidni rekao: „Više film nije u mojim rukama. Ima svoj život“.
Danas kultni film Brajana de Palme, po scenariju Olivera Stouna „Lice s ožiljkom“ dobio je „po njušci“ te 1983, što je Paćino ovako tumačio:
– „Lice s ožiljkom“ je bio više andergraund film. Nisu razumeli šalu, zato što je većina posmatrala stvari iz drugog ugla. Ali, znao sam da Oliver Stoun piše o stvarima koje dodiruju probleme koji postoje u svetu. To je film o ekscesu i pohlepi, i svetu u kome je sve neproporcionalno – govorio je o filmu u kojem tumači Tonija Montanu, dodajući:
– Pa i danas mi citiraju replike na ulici. To je verovatno najpopularniji film koji sam snimio.
Mišel Fajfer je izjavljivala da, dok su snimali „Lice s ožiljkom“, otišla je na večeru s Paćinom, ali nisu prozborili ni reč, jer su oboje bili „tako stidljivi“, što je glumac ovako komentarisao:
– Možda je razlog bilo to što nismo imali šta jedno drugom da kažemo (smeh). Ona je bila sjajna. Bila je mlada, slatka, puno mi se dopadala.
Posle ovoga filma ponovo su delili ekran u romantičnoj drami „Frenki i Džoni“. Film Gerija Maršala o „malim ljudima koji žude za ljubavlju“ vrlo je dobro prošao na tržištu, prevashodno zbog glume Fajferove i Paćina.
Kada je Džejms Foli uradio adaptaciju komada Dejvida Memeta, za koji je ovenčan Pulicerovom nagradom „Glengeri Glen Ros“, okupio je snažnu glumačku ekipu-Džek Lemon, Alek Boldvin, Kevin Spejsi, Ed Haris, Alan Arkin.
Naravno, bio je tu i Paćino, koji je igrao super-trgovca Rika.
Film su 1992. godine pratile solidne kritike, a Al Paćino je sedmi put nominovan za Oskara.
Bravurozna uloga slepog potpukovnika Frenka Slejda 1992. u filmu Martina Bresta donela mu je osmu nominaciju za Oskara i konačno zlatnu statuu. I dok film nije pobrao tolike hvalospeve, jeste Paćino. Tada mladi Kris O` Donel posmatrao je Paćina kako ulazi u lik i pomislio koliko je moćan.
– Bio sam svedok beskrajne kreativnosti na delu. Bio sam potpuno očaran – pričao je mladi glumac.
I kada je Paćino konačno dobio Oskara za „Miris žene“ priznao je da je to kao osvajanje medalje na Olimpijadi:
– Samo što je na Olimpijadi osvajaš zato što si najbolji, a s Oskarom to nije uvek slučaj. Jednostavno je na tebe red.
Al Paćino se, uz Džonija Depa, pojavio 1997. u istinitoj priči o tajnom agentu koji razotkriva bandu povezanu s mafijom. Taj agent je Dep, a osvaja poverenje Leftija, sitnog plaćenog ubice u godinama, koga igra Paćino.
– Na kraju krajeva, Al je igrao kopiju Majkla Korleonea. Ali, bio je sjajan – rekao je reditelj Majk Njuel.
„Los Anđeles tajms“ je u svojoj kritici naveo da Paćino mudro ne igra punom snagom dajući ljupki portret „starog ratnika, opreznog u službi donovima i gladnog ljudskog kontakta i priznanja“.
Džefri Vigend (Krou) je zaposlen u duvanskoj kompaniji ali dobija otkaz jer se protivio nemoralnoj politici firme, koja je svesno ugrožavala zdravlje kupaca cigareta. Lovel Bergman (Paćino) je producent emisije „60 minuta“ CBS-a, koji istražujući podatke o duvanskoj industriji, upoznaje Džefrija – siže je filma Majkla Mana, po nekima jednog od najboljih 1999. godine.
Dok su snimali „Izdajnika“ Krou je, ne znajući da je Paćino veliki obožavalac bejzbola, prolazio pored Muzeja Luivil i kupio mu bejzbol palicu sa ugraviranim njegovim imenom:
– Kad sam mu to dao, mislio je da je to najbolja stvar ikad, još od kad je ispečen prvi hleb!
Iskusni policijski detektiv Vil Dormer (Paćino) dolazi sa partnerom u gradić na Aljasci kako bi rešio slučaj ubistva tinejdžerke. U istrazi mu pomaže lokalna policija, naročito mlada detektivka Eli Bur (Hilari Svonk) koja je fascinirana Dormerovom reputacijom. Hvatajući osumnjičenog po magli, Dormer smrtno ranjava svog partnera, ali to zataškava. Međutim, begunac ga poziva telefonom i saopštava mu da je video šta se dogodilo i nudi nagodbu: neće otkriti da je Dormer ubio partnera, a krivicu svaliti na momka ubijene devojke…
Iako rimejk hvaljenog istoimenog norveškog filma „Nesanica“ je osvojila sve, a reditelju Kristoferu Nolan obezbedila status jednog od najtraženijih reditelja.
Leo i Al prvi put su trebali da dele platno u Skorsezeovom viđenju lika i dela Frenka Sinatre, ali sreli su se u Tarantinovom „Bilo jednom u Holivudu“ iz 2019.
Tremu od Ala imali su i Leo i Kventin.
– Bio sam tako nervozan. A on nam je rekao: „Al voli sve“ – prisetio se Tarantino, dok je Leo za „Dedlajn“ istakao koliko je naučio od Ala, naročito o filmskoj industriji.
Buran istorijat italijanske modne dinastije ispunjen je krizama, pa i ubistvom. I to je u fokusu filma Ridlija Skota „Kuća Gučijevih“ u kojem, pored Paćina, glume Lejdi Gaga, Adam Drajver, Džared Leto, Džeremi Ajrons, Selma Hajek.
– Lejdi Gaga je sjajna glumica. I to je sve što imam da kažem – rekao je krajem novembra na premijeri Paćino o pevačici i glumici. Zaprepašćena Gaga imala je samo jedan komentar – „Ovo je Al Paćino!“
Iako mu, po mnogima, nema ravnog, dešavalo mu se da ga „pokose“ zbog nekih uloga.
To se pre svega odnosi na filmove „Đilji“, „Džek i Džil“, „Sin nikog“, „Igra vešala“…
Majka, koja je umrla kada mu je bilo 22, bila je najvažnija žena u Alovom životu:
– Majka mi nedostaje više nego što se rečima može iskazati – govorio je Paćino, koji se nikada nije ženio, a bio je u vezama s Džil Klajberg, Tjuzdej Veld, Martom Keler, Kejtlin Kvin, Dajanom Kiton, Lindal Hobs, Beverli D` Anđelo.
Tek 1990. dobio je ćerku Džuli Meri s profesorkom glume Džen Tarant. A glumica Beverli D` Anđelo, s kojom je bio sedam godina, mu je 2001. rodila blizance Antona i Oliviju.
Kada se danas, u 81. godini osvrne na svoj život vraća se na „svog“ Šekspira i citira „Hamleta“:
– Srećni smo ukoliko nas sreća ne pritiskuje.
Bonus video:
Orson Vels, gospodar scene i filma
