Podeli:
Al Paćino u filmu "Doni Brasko", Foto: Mandalay Entertainment / AFP / Profimedia

Al Paćino, živa legenda filmske industrije, danas puni 80 godina. Jedan od glumaca koga kolege najviše uvažavaju, ostaće ovekovečen u čuvenoj izjavi Havijera Bardema: "Ne verujem u boga, ja verujem u Ala Paćina".

Povodom velikog jubileja, britanski „Indipendent” bavio se Paćinovim životom i karijerom uz osvrt na rane godine pijanstva bez kojih ne bi bio to što je danas.

Zvezda trilogije „Kum” i filmova „Serpiko”, „Lice sa ožiljkom” ili „Miris žene”, više od četiri decenije je trezan, i takav će i proslaviti svoj 80. rođendan. Ali, u mlađim danima je toliko pio da je, prema sopstvenim rečima, bio „spržen”.

Mešao je piva i martinije da bi savladao urođenu stidljivost i nosio se sa sve većim teretom slave. Ispijanje alkohola je bio deo kulture njegovog zanata, objasnio je kasnije, toliko da su čak i tako ugledni dramski umetnici kakav je bio ser Lorens Olivije, navodili „pićence posle predstave” kao omiljeni deo glume.

U vreme kada je imao 31 godinu, alkohol je počeo da ugrožava njegovu karijeru u procvatu. Do tada je imao samo epizodnu ulogu u „Me, Natalie” (1969) i pohvaljenu glavnu u „Panici u parku droga”, gde ga je primetio Fransis Ford Kopola i tvrdio da je savršen za glavnu ulogu u „Kumu”. Studio „Paramaunt” je navijao za Roberta Redforda ili Vorena Bitija, ali reditelj se tvrdoglavo držao svog izbora.
– Nisam mogao Paćina da izbijem iz glave – rekao je Kopola.

Ali, Al je zamalo sve upropastio. Tokom prvog probnog snimanja bio je mamuran i nije zapamtio tekst. Počeo je da improvizuje scenu, što je razbesnelo Marija Puza, autora romana na kojem je „Kum” zasnovan. Bilo je potrebno mnogo ubeđivanja da Paćinu na kraju prpadne ulog Majkla Korleonea.

Na kraju je vrhunski odigrao mafijaškog šefa, za dlaku ostavši bez Oskara kog je dobio njegov kolega Marlon Brando za lik don Vita Korleonea, Paćinovog oca u „Kumu”.

Al Paćino kao Majkl Korleone, Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

Iznenadna slava i salve pohvala gurnule su Paćina još više ka pijančenju. Tri decenije kasnije izjavio je TV voditelju Lariju Kingu da je znao da je u nevolji kada su kokteli počeli da mu deluju primamljivije od glume.

Prava kriza desila se 1974, nakon uspeha „Serpika”. Posle šest meseci snimanja drugog dela „Kuma” u Njujorku, Nevadi, Majamiju i na Siciliji, Paćino je bio iznuren. Već je potpisao ugovor za ulogu Sonija Vorcika u „Pasjem popodnevu”, u režiji Sidnija Lumeta.

Međutim, premišljao se da li da prihvati lik pljačkaša koji se zatvara u banku da bi dobio novac za operaciju promene pola svog partnera. Nakon tuče u jednom pabu u Londonu, odlučio je da ipak digne ruke od filma.

– Bilo je to tokom jedne od alkoholisanih epizoda u Londonu. Odbio sam ulogu. Rekao sam, ne želim da pljačkam banku i radim sve to – priznao je Paćino 2007.

Lumet je to nevoljno prihvatio i poslao scenario Dastinu Hofmanu. Ali, producent Martin Bregman nije dao Paćinu mira.
– Gnajvio me je. Rekao je, ‘Možeš li za trenutak da prestaneš da piješ i pročitaš scenario?’ I, prestao sam na dva dana i pročitao ga. Razbistrilo mi se. Rekao sam sebi, ‘A što ja ovo ne radim? Trebalo bi ovo da snimim’. Bio sam srećan što sam imao Bregmana – prisećao se kasnije Al.

Lari King upitao je Paćina da li je ikada glumio pripit.
– Jesam. Radio sam to sa Džonom Kazalom. Nije mi se dopalo – priznao je. Pokojni Kazale, koji je igrao Freda Korleonea u „Kumu”, sprijateljio se sa Paćinom sredinom šezdesetih prošlog veka. Zajedno su glumili u Javnom pozorištu i u „Pasjem popodnevu”. Paćino je pio tokom snimanja tog filma. Čak je rekao da mu je piće podstaklo inspiraciju kako treba da igra Vorcika.

Nakon što je pogledao materijal sa prvog dana snimanja, razmišljao je celu noć o svom liku i, uz pomoć dva litra belog vina, shvatio da je pogrešio u načinu na koji ga igra – da ne treba da nosi naočare. Odlučio je da je Soni takav tip čoveka koji bi, u danu kada treba da izvrši veliku pljačku, neko ko će u žurbi zaboraviti naočare, jer podsvesno želi da bude uhvaćen.

Lumet je pristao da ponovo snimi scene Sonija bez naočara i Paćino mu je dodao blago piskutav glas. „Pasje popodne” je doživelo ogroman uspeh kod kritike. Pravi Vorcik (Džon Vojtovic), koji je u to vreme bio u zatvoru, pisao je „Njujork tajmsu” da Paćino zaslužuje Oskara. Na kraju je dobio nominaciju, jednu od osam u karijeri (Kum, Serpiko, Kum 2, …I pravda za sve, Dik Trejsi, Glengeri Glen Ros, Irac), uz jedan trijumf – za „Miris žene” 1993.

Brojni su razlozi zašto se ljudi opijaju, a čovek rođen kao Alfredo Džejms Paćino je imao svoje, i te kakve. Detinjstvo u Bronksu bilo je gadno. Otac Salvatore je napustio porodicu kada je Alfredo imao dve godine i kasnije otvoro bar u Kaliforniji. Paćino je očev odlazak nazvao „karikom koja mu nedostaje” u životu.

Posledice su bile strašne. Samohrana majka Rouz bila je bez novca i patila je od hronične depresije. Čak se podvrgavala terapiji eletro-šokovima i na kraju je postala zavisna od barbiturata. Imala je samo 43 godine kada je umrla, 1962. Siromaštvo ju je odnelo, rekao je jednom Al. Godinu dana kasnije preminula mu je i omiljena baka, po mami. To je opisao najcrnjim periodom u životu.
– Pet dana nedeljno, 25 godina sam išao kod psihijatra. Prolazio sam kroz svakakva stanja – rekao je decembra 2019.

Rouz je uradila sve što je mogla da podstakne mladalačke glumačke ambicije kod sina. Redovno ga je vodila u bioskop a seća se naročite poslastice, kada je išao na Brodvej da gleda „Mačku na usijanom limenom krovu”.

Van kuće zvali su ga Soni. Bio je priličan „divljak”. Počeo je da puši sa devet a do 13. je već pio žestinu. Bio je deo ulične bande Crvena krila. Priča se da je napadao starce štapom, jednog neznaca je nokautirao jer mu je uvredio majku, a tokom jedne tuče dobio je potres mozga.

U školi nije uživao, sam je za sebe rekao da je bio glupan, nekoliko dana je čak bio u razredu za emotivno poremećenu decu. Kada je završio srednju školu, radio je razne poslove, od glancanja cipela, rada u supermarketu, do rasklanjanja stolova u restoranima. Najteži posao bila se selidba nameštaja.

Al Paćino u filmu “Serpiko”, Foto: Paramount – De Laurentiis – Arti / AFP / Profimedia

Tokom tih mračnih dana i dalje je u njemu gorela želja da bude glumac. Kada mu je bilo 27 u jednom baru je upoznao Čarlija Lotona. Taj susret mu je promenio život. Loton je bio nastavnik glume i ubedio ga je da se upiše u njegov Berghof studio. Čarli mu je postao mentor, upoznao ga je sa pesnicima i piscima. Tih dana se nije odvajao od knjige, kaže.

Prvu ulogu imao je u regionalnom pozorištu u Bostonu. Na Brodveju je debitovao 1969, iste godine kada je debitovao i na filmu, „Me, Natalie”. Najvažnije od svega, pronašao je svoju svrhu.
– Stvoren sam za glumu. Sa njom se konačno sve povezalo i shvatio sam sebe – rekao je za „Njujorker”.

Al Paćino na dodeli Oskara u februaru 2020, Foto: EPA-EFE/DAVID SWANSON

Sva životna iskustva, previranja i tragedije utkao je u svoj zanat i iskoristio ih da postane jedan od najempatičnijih glumaca modernog doba, ističe „Indipendent”. Uneo je svoju magiju u neke od najnezaboravnijih filmskih likova. On je istinski velikan Holivuda, reći će mnogi glumci.
– Ne verujem u boga, ja verujem u Ala Paćina – rekao je jednom oskarovac Havijer Bardem.

Paćinov partner iz „Kuma”, Džejms Kan, koji je u martu napunio 80, kaže da je Al oduvek bio pomalo komplikovan ali da je Holivud znao da se te 1972. na sceni pojavio poseban talenat.
– Iako je Paćino bio tamo neki čudan momak u ćošku, mislim da smo svi znali još tada da taj momak u ćosku narasta u jednog od najvećeg talenta našeg vremena – kazao je Kan.

Ipak, pobeda u borbi sa pićem jedno je od najvećih dostignuća u njegovom životu. Trezan je od 1977.

Komentari

Vaš komentar