0
Andrić, koga u međuvremenu već često navode kao budućeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost, 1960. godine važi za jednog od favorita za ovu nagradu.
Već u maju 1960. dobio je poštu iz Stokholma, koja ga za veliki korak približava ovom odlikovanju. Pismo nije poslala Akademija nego prevoditeljka Gun Bergman.
Nakon razvoda od režisera Ingmara Bergmana započela je studije slavistike i prevela Ćupriju na švedski – zvanično sa srpskohrvatskog, ali u stvari bar u delovima sa nemačkog, jer tim jezikom bolje vlada, pa obilno koristi nemački prevod kao orijentaciju. Ona saopštava Andriću da će Čuprija u septembru 1960. izaći kod Bonijea, najrenomiranije izdavačke kuće u Švedskoj. Ovo je velika etapa na putu ka Nobelovoj nagradi. Mnoga dela nobelovaca ne postoje na švedskom, zbog čega članovi Akademije moraju da ih čitaju na engleskom, francuskom ili nemačkom. Primera radi, pisac Ejvind Jonson (Eyvind Johnson) za Nobelov komitet sastavlja procenu kvaliteta Andrićevih dela isključivo na osnovu njihovih nemačkih i francuskih prevoda. Švedski jezik je poput iglenih ušiju. Ako je knjiga nekog od nominovanih u dobrom prevodu uspela da prođe kroz ove iglene uši, to će povećati izglede dotičnog kandidata. Jeste da je švedski prevod Andrićeve Proklete avlije izašao već 1959, ali tek nakon izdanja Ćuprije kod Bonijea on će postati poznat kod većeg kruga čitalaca u Švedskoj. Gun Bergman pritom nije samo skrupulozna prevoditeljka, sa dobrim osećajem za jezik, nego i svojevrstan propagator Andrića i njegovog dela. Ona piše članke o njemu u švedskim novinama, iza kulisa pravi reklamu za njegova dela i promoviše njegovu slavu i delo.
Posetiće ga i u Jugoslaviji. On se takođe trudi oko nje, kupuje joj poklone, šalje joj srpskohrvatsko-nemački rečnik u Stokholm da bi joj olakšao posao. On zna koliko ona znači za njegov rad i uvek se Šveđanki pokazuje sa najbolje strane.
Ćuprija izlazi u pozno leto 1960. u tiražu od 20.000 primeraka i kritike u švedskim novinama izrazito su pozitivne.
Pročitajte još:
Savladana je još jedna prepreka. Svog jugoslovenskog konkurenta, Miroslava Krležu, Andrić je u tom trenutku već odavno ostavio iza sebe. „Pored principijelnih sumnji u predlog da se nagrada podeli, Komitet je mišljenja da ovo dvoje mladih pisaca nije na istom nivou, i da Andrić sam za sebe može da polaže pravo na više pažnje“, kaže se u protokolu zasedanja iz 1960, na kojem se Esterling još upornije nego prethodne godine zalagao za Andrića: „Njegova slava vidno raste pošto su mu dela u skorijoj prošlosti prevedena na svetske jezike. On je sad međunarodno priznato ime.“ Možda je Esterling, koji zna nemački, pročitao lošu kritiku Rajh-Ranickog o Ćupriji od nekoliko meseci ranije ili čuo za nju. U svakom slučaju, on štiti Andrića od takve vrste napada kakav je predstavljao tekst nemačkog kritičara: „Prilikom prvog čitanja možda bi se moglo naslutiti da ovakvi prikazi imaju svoje dejstvo pre svega kroz zapanjujuću gužvu i šarolikost samog mesta radnje, dakle kroz poluistočnjačko okruženje koje je nama nepoznato. Ali jak utisak ostaje u sećanju, i prilikom ponovnog čitanja još se pojačava.“ Suzdržani stil i psihološko interesovanje za svaku figuru u njegovoj galeriji, koje nikad ne jenjava, Andrića čine pripovedačem neospornog ranga, dodaje Esterling. On ukazuje i na jednu neknjiževnu okolnost koja govori u prilog ovom autoru: „To što bi odlikovanje za Andrića značilo i ukazivanje pažnje jednom novom jezičkom području, svakako je samo sporedan argument, ali on, kako mi se čini, ima svojih prednosti imajući u vidu manje-više opravdanu kritiku zbog geografske podele Nobelovih nagrada za književnost.“
Upravo ovo se Nobelovoj nagradi danas često prebacuje: da ona ne nagrađuje beskompromisno književni kvalitet, nego da po nekoj proporciji među nacijama (a kasnije i po ženskoj kvoti) često nagrađuje samo mediokritete. Uvek iznova navođena okolnost da je nisu dobili Čehov, Ibzen, Tolstoj, Strindberg, Kafka, Rilke, Pesoa, Mandeljštam, Babelj, Džojs, Breht, Ahmatova, Nabokov, Filip Rot i drugi, nesumnjivo govori protiv njenog značaja, kao i protiv mnogih autora koji su je dobili. Sam Andrić se nekoliko godina pre svoje smrti pridružio kritičarima stokholmske prakse dodeljivanja time što je izjavio da su nagradu prečesto dobijali osrednji Francuzi, dok mnogi veliki Rusi nisu. Ali iz zapisnika Akademije proizlazi da je i Andrić imao koristi od činjenice da je žiri u Stokholmu razmišljao o pravednim proporcijama. Andrić je „izuzetan književnik iz jednog novog, interesantnog dela sveta“, sud je na primer člana Akademije Henrija Olsona, a švedski pisac Zigfrid Ziverc, koji je tada već skoro tri decenije pripadao ovom žiriju, u svom pledoajeu za Andrića dodaje sledeće: „Mišljenja sam da bi Akademija ovog puta trebalo da napusti uobičajena kulturna okruženja i da nagradu dodeli čoveku izvan uobičajenih književnih voda.“ Ali Ziverc naglašava i da on Andrića smatra pripovedačem koji ne zavisi ni od kakve geografske podrške za talentovane manjine: „Dovoljno je mudar da ni ne pokušava da dočara neku prividnu podudarnost između čudnovatih događaja i ljudi. Oni proleću u svojoj tajanstvenosti i već su nestali. U vrevi Turaka, hrišćana, Jevreja i Cigana koji se na krajnje realnom a istovremeno simboličnom mostu kreću preko Drine, ne susrećemo ni jednu jedinu tipsku figuru.“ U jesen 1960. Andrićevi izdavači već hlade šampanjac očekujući nagradu. Naime, ko pod ugovorom ima nobelovca može da računa na dobar promet u predbožićno doba. Jedne švedske novine pišu u oktobru da je Andrić pored Hajnriha Bela i Grejema Grina kandidat sa najvećim izgledima. Ali šampanjac će te godine piti drugi. Glavna srećka nije dopala Andriću nego francuskom liričaru Sen-Džonu Persu, za koga se iza kulisa zalagao generalni sekretar UN Dag Hamarskjeld. Kad se ova vest pročula, mnogi su kritičari bili sigurni da će Andrić nagradu dobiti sledeće godine. U oktobru 1960. Gun Bergman piše:
Pročitajte još:
„Mnogo sam mislila na Vas, naročito poslednjih dana, kada su ovde svi očekivali da ćete Vi dobiti Nobelovu nagradu. Novinari su mi telefonirali da bi se obavestili o Vama. Ja sam zaista postala Vaš lični ambasador u Stokholmu. Bilo je istinsko iznenađenje kad smo saznali da je dobitnik Džon Pers. G. Gorg Svenson iz Bonijera rekao mi je da ukoliko ove godine nagrada ne pripadne Vama, dobićete je najverovatnije iduće godine.“
Godine 1961. zvanično postoje devedeset tri nominacije, pri čemu se broje i višestruko imenovani, pa je broj kandidata u stvari znatno niži. Daleko ispred svih nalazi se Robert Frost, koji je osam puta nominovan, ali je Komitetu još uvek prestar. Po prvi put – a istovremeno i poslednji – Komitet diskutuje o jednom čoveku koji je prema proceni žirija predočio „neobičnu igru mašte“, ali da „rezultat ipak nije pesništvo najviše klase, a Komitet ne vidi da udovoljava postavljenim zahtevima“. Kandidat koji na taj način otpada sa liste je izvesni Dž. R. R. Tolkin, autor trilogije po imenu Gospodar prstenova. Već po drugi put na listi za Nobelovu nagradu se 1961. nalazi ime Andrićevog starog poznanika iz Berlinskih dana: Ernsta Jingera. On će između 1956. i 1966. godine biti ukupno šest puta nominovan, ali nikad neće ući u najuži izbor. I Fridrih Direnmat, nominovan po prvi put, otpada: „Iz ocene jasno proizlazi da švajcarski dramatičar ne dolazi u obzir za nagradu ovog tipa.“ Simon de Bovoar, koja je 1961. prvi i poslednji put kandidatkinja, dobiće međutim jako pozitivnu ocenu: „Autobiografija francuske spisateljice, sada objavljena u dva toma, memoari kćerke iz dobre kuće i u najboljim godinama, pokazala se kao zaista značajan rad. Ovde na scenu stupa ličnost sa izvanrednim preduslovima da iskreno i fascinantno prikaže deo razvojne priče, kako svoje tako i svoje generacije, pri čemu se ravnomerno obazire na sve socijalne, intelektualne i emocionalne doživljaje.“ Razlog koji stalni sekretar Esterling navodi za to da ona ipak nije dobila nagradu, potvrđuje ono što se švedskoj književnoj lutriji ionako često prebacuje: Već je, na koncu, puno Nobelovih nagrada otišlo u Francusku, zbog čega bi Akademija trebalo da svoj pogled usmeri i ka drugim regionima. „Zbog toga se vraćam imenu Ivo Andrić“, kaže Esterling dok prelazi na svog omiljenog kandidata. „Pošto je ovaj jugoslovenski književnik u diskusiji prethodne godine bio u prvom planu, a najzad i pridobio ubeđene sledbenike, smatram da je primereno da ove godine njegovu kandidaturu predložim kao prirodno rešenje.“ Andrićeva „bosanska trilogija“ je „epski podvig u velikom stilu“. To što bi njegovo imenovanje povrh toga značilo i uvažavanje jednog novog govornog područja može, naravno, da bude samo sporedni argument, „ali svakako – to sam već i ranije naglasio – ima svojih prednosti…“, reklamira stalni sekretar. Švedski kulturni novinar Kjel Stremberg, koji je kao malo ko drugi imao uvida u zakulisne igre oko dodeljivanja Nobelove nagrade, nekoliko godina kasnije potvrdio je geografsku komponentu odluke: „Kada je srpskohrvatski pesnik i romanopisac Ivo Andrić 1961. među otprilike pedeset konkurenata izabran za novog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, njemu u prilog je govorila pre svega činjenica da je iz Jugoslavije i da njegova zemlja dosad još nije bila zabeležena u analima ove velike književne nagrade. Kao što je poznato, Švedska akademija se manje-više oseća odgovornom prema odlukama u oporuci svog utemeljitelja, koji je želeo da prilikom dodele nagrade sve nacije budu što je moguće ravnomernije zastupljene.“
Protokoli sastanka Komiteta, čiji sadržaj Stremberg još nije mogao znati dok je pisao ovu procenu, daju mu za pravo. Ne samo Esterling nego i drugi članovi Komiteta pomenuli su geografiju kao kriterijum prilikom odlučivanja. Tome se pridružuje još i jedan politički argument, mada on nije direktno tematizovan: Jugoslavija je 1961. u modi, naročito u levičarsko-liberalnim krugovima. Članovi Komiteta za Nobelovu nagradu, koji se 18. septembra nalaze na odlučujućem sastanku, verovatno su svi registrovali izveštavanje sa beogradske konferencije nesvrstanih u novinama, na radiju ili televiziji. Pozitivan odjek na koji ova konferencija nailazi, kao i velike nade koje neki povezuju sa novonastalim Pokretom nesvrstanih kao mirotvorne snage, Andriću kao jugoslovenskom piscu sigurno nisu škodile. Uz to, on sada nije nominovan samo od strane jugoslovenskog saveza književnika kao 1958. godine. Tokom godina predlagali su ga već deset puta za ovu nagradu, između ostalog profesori i profesorke u Kembridžu, Bordou i Geteborgu, kao i liričar Johanes Edfelt, predsednik švedskog PEN kluba. I tako se sednica Komiteta za dodelu Nobelove nagrade 18. septembra 1961. završava jednoglasnom odlukom Akademije da se Ivo Andrić predloži za dobitnika Nobelove nagrade za književnost za 1961. godinu. Akademija prihvata ovaj predlog. U godini u kojoj Sovjetski Savez po prvi put šalje čoveka u svemir, glavna nagrada stokholmske književne tombole odlazi u Beograd.
Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)
Priredila: Miona Kovačević
Sutra: Ljubavnik udate žene
