1
Ako sam nije voleo razgovore, pa ih je čak i otvoreno izbegavao, a kada je na njih bio prisiljen, onda se služio nizom strategija kako da razgovarajući ništa ne kaže, Andrić daje razgovorima simbolički i strukturno povlašćeno mesto u pripovetkama i romanima.
Piše: Gojko Božović
Štaviše, Andrićevo delo, jedino kroz šta je ovaj pisac hteo da govori, predstavlja u jednom aspektu neskrivenu poetiku razgovora. Uloga koju pisac u svojim delima pridaje razgovorima vidi se i iz činjenice da je njegov najvažniji poetički spis (“Razgovor sa Gojom“), zapravo, razgovor.
U romanu Na Drini ćuprija srećemo se s razgovorima na mostu u kojima se rešavaju osnovne dileme nekoliko naraštaja u konkretnom vremenu pored ćuprije, isto kao što razgovori usred potopa označavaju trenutak u kome se egzistencija suprotstavlja narastajućem ništavilu. U razgovorima konzula s vezirom u Travničkoj hronici suočavaju se različiti svetovi, kao što se dva razumevanja sveta i života naziru i iz Defoseovih razgovora u šetnji sa ženom austrijskog konzula. Čitava Prokleta avlija je jedan prikriveni razgovor u kome pripovedači komuniciraju zahvaljujući priči.
U Omer-paši Latasu ključni razgovor dat je u poglavlju “Audijencija“. Kada čitamo ovo poglavlje, onda nam se čini kako se sam Andrić pred medijskom hidrom i informativnom inflacijom svog doba ponašao kao Zimonjić pred Latasom.
Ali razgovor u “Audijenciji“ nije običan dijalog. U njemu se više ćuti nego što se govori, reči se povlače pred onim što ostaje neizrečeno i što ostaje od suštinske važnosti. A i kada se govori, gotovo isključivo govori jedna strana. Dok je Zimonjić utonuo u ćutanje koje se ničim ne da prekinuti, Omer-paša Latas pokušava da izađe kao pobednik iz duela kakvog nikada nije vodio. Tako “Audijencija“ u kojoj serasker Latas prima istočnohercegovačkog kneza Zimonjića postaje pozornica na kojoj se govor suočava sa ćutanjem, a smisao tog ćutanja i njegova pritajena snaga preokreću uloge učesnika u razgovoru.
Od komandanta moćne i modernizovane vojske i “sablje u sultanovim rukama“ Latas se pretvara u podređenog sagovornika koji mnogo govori ali njegove reči ne dopiru do drugog. Zimonjić, na drugoj strani, postaje sabesednik oko čijeg se ćutanja kreće čitav razgovor. Latasove reči stoje u rasponu od pretnje do naglašene bliskosti, od isticanja sile do znaka krsta, čime serasker pokazuje svu dvostrukost svoje prirode. Zimonjić se pak ni govorom ni pokretom ne otkriva pred Latasom. Ako Zimonjić ostaje onakav kakav je bio, ako ga ne menja razgovor, Latas se u ovom razgovoru pokazuje kao nemoćni Karađoz. Latasova teatralnost izaziva Zimonjićevu začuđenost, a zvuk seraskerovih reči naglašava dubinu kneževog ćutanja.
U Andrićevom romanu Zimonjić je izdvojen već po tome kako izgleda. Zimonjić je za glavu viši od Latasa. “Pod teškim i visokim Zimonjićem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme“, kaže pripovedač. Za gatačkog kneza kaže se i da je džinovski, da je “dobroćudan i učtiv na izgled, a zagonetan i uvredljivo uzdržljiv“. Pripovedač detaljno opisuje kako Zimonjić izgleda, kakve pokrete čini, pa čak i koje pokrete obuzdava.
U fizičkom izgledu Bogdana Zimonjića ne prepoznaju se samo snaga i markantne, gorštačke crte, već i sposobnost da se ne odustane od sebe: “I sav je taj čovek, u svojoj glomaznosti i krutosti, prirodan i slobodan, kao da samo takav može biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drukčijim odelom i držanjem.” Saglasno uverenju da se najdublji uvidi ostvaruju u detaljima, Andrićev pripovedač od Zimonjićeve pojave najiscrpnije opisuje ruke u kojima sve izgleda neverovatno malo. Pridajući joj “uspavanu snagu udarca“, pripovedač desnu Zimonjićevu ruku vidi i kao “belu i čudno neotpornu, ali ogromnu, tešku kao nedopečen hleb”.
Lik Bogdana Zimonjića više se, međutim, ocrtava na pozadini njegove nepokolebljive ćutnje nego što taj lik vidimo u svetlu njegovih fizičkih karakteristika. Razgovorom u “Audijenciji“ ovladalo je Zimonjićevo ćutanje. Dok knez iz Gacka ćuti, Latas, pritisnut tim ćutanjem, obleće “oko njega rečima“ i navaljuje “kao na zatvoren grad“. Zimonjić u razgovoru učestvuje uglavnom “bez reči i pokreta“, a i kada progovori, “oskudne reči koje izgovara ne kazuju ništa određeno i ne obavezuju nikog ni na šta”.
Zimonjićevo ćutanje čini Latasove reči suvišnim, ali, sasvim paradoksalno, ne čini razgovor nemogućim. Dok se Latas prilagođava sagovorniku, mameći od njega reči, neprestano menjajući stajnu tačku i zaboravljajući u toj očigledno neravnopravnoj borbi stvarne odnose i prave snage, Zimonjić menja oblike ćutanja. Čitajući “Audijenciju“, kao na refren pripovedanja nailazimo na rečenicu: “Zimonjić je ćutao.“ Ako gotovo uvek ćuti, Bogdan Zimonjić nikada ne ćuti na isti način. Najčešći oblik njegovog ćutanja jeste ćutanje bez pokreta. To je trenutak u kome je Zimonjić više moralna paradigma ili zanemeli autoritet nego dejstvujući lik pripovedanja. Javljaju se, međutim, i ćutanje s gestikulacijom, govor koji ne kazuje više od ćutanja ili prividni govor, teško ćutanje, nasmejano ćutanje i potpuno ćutanje. Težina Zimonjićevog ćutanja navodi i samog Latasa, koji niti je ćutljiv, niti se obavezuje rečima, da se u jednom času povuče pred njim. Tada Latas predlaže da sve što je rečeno postane ćutanje: “Neka bude kao da sve ono što je ovdje rečeno nikada nismo govorili, ni pomislili.“
Kada neko ćuti kao što to čini Zimonjić, onda on za to mora imati ozbiljne razloge. Zimonjićevo ćutanje nije protivljenje razgovoru, nije ni priklanjanje devizi velikog vezira Jusufa iz priče “Most na Žepi“: “U ćutanju je sigurnost.“ U Zimonjićevom ćutanju nije sigurnost, jer pred seraskerovom silom niko nije siguran.
Zašto onda Zimonjić ćuti? Zašto je njegovo ćutanje teže od reči koje bi se mogle izgovoriti? Da li to ćutanje podrazumeva i ono što se rečima ne da iskazati a na neki način mora biti iskazano?
Da li se Omer-paša Latas toliko trudi da prekine Zimonjićevo ćutanje zato što u tom ćutanju prepoznaju pritajenu snagu govora, kao što se u Zimonjićevim rukama prepoznaje “pritajena snaga udarca“?
Govor koji priprema i čeka pravi čas svoga objavljivanja, izložen samosvesnoj kontroli koja je dublji izraz samopoštovanja, da li je to pravo ime za Zimonjićevo ćutanje?
“Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je – šutnja“, kaže Andrić u Ex Pontu. U Znakovima pored puta ćutanje se doživljava kao snaga ili kao “postizavanje višeg stepena“. Ovo ovladavanje “unutarnjim ćutanjem“, koje je udruženo sa istinskim razumevanjem i apsolutnom samokontrolom, najizrazitija je odlika Andrićevog Zimonjića. Njegovo ćutanje kazuje više od retkih i opreznih reči koje izgovara. Ono što bi se imalo reći Zimonjić ne poverava rečima, niti hoće da podeli sa Omer-pašom. Kao što skriva svoj pravi pogled iza spuštenih očnih kapaka, tako da taj pogled “otud, neviđen, sve vidi“, Zimonjić u okrenutosti unutrašnjem razumevanju skriva i svoje prave reči i njihovo dostojanstvo. Andrićev Zimonjić neće da govori ono što se od njega očekuje, a ono što bi valjalo govoriti to u audijenciji nema ko da čuje. Zimonjić ćuti i time spasava dušu svoju. Tamo gde prestaju smisao i svrsishodnost reči, tamo počinje dubina ćutanja.
Smisao Zimonjićevog ćutanja može se otkriti i u načinu na koji on govori. Umesto da kaže neku reč pošto se Latas pri kraju audijencije prekrsti, Zimonjić samo upućuje jedan kratak i brz pogled:
“Pogled tih očiju nije bio samo začuđen nego i ubojit i gnevan, uplašen i žalovit, i prezriv i tužan; iz njega je izbijalo sve ono što se za vreme razgovora nakupilo u Zimonjiću, a što se ni zborom ni pokretom nije reklo ni moglo reći.“
U tom pogledu vidimo lik Bogdana Zimonjića, razloge njegovog ćutanja, pa čak i ono što se ne može reći.
Sutra: Duško Kovačević – Sveti Georgije ubiva aždahu
(Iz knjige “Igračke sudbine”, izdavač Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd)
