Dana 27. septembra 1958. Ivo Andrić se oženio Milicom Babić, svojom dugogodišnjom… Ovu rečenicu teško je dovršiti.
Piše: Mihael Martens
Jer ko je u stvari Milica Babić? Šta je ona Andriću u trenutku kada se par ne baš mladih mladenaca (on ima šezdeset šest, a ona četrdeset devet godina) venčava u Beogradu? Ljubavnica? Platonska poverenica?
Srodna duša? Ako bi se u obzir uzeli isključivo beogradski urbani tračevi iz vremena Andrićevog života, odgovor bi bio jasan: Milica Babić, kostimografkinja u Narodnom pozorištu, koja se početkom tridesetih godina udala za Nenada Jovanovića, prevodioca i diplomatu iz bogate kuće, u momentu kada postaje Andrićeva supruga već je duže od jedne decenije njegova ljubavnica. U novembru 1946, skoro dvanaest godina pre njihovog venčanja, Branko Lazarević zapisuje u svom dnevniku šta se priča po gradu: da se Andrić „i sad viđa, noću, po kiši, pod ruku, pod jednim amrelom, po ulicama, sa Milicom Babić-Jovanović, crtačicom kostima u Narodnom pozorištu, ženom od oko četrdeset godina, koja ima srnine noge i dosta je lepa. To je istorija još od pre rata. Ona je bila dobila dvogodišnje odsustvo za Berlin a njen muž je bio neka vrsta atašea za štampu, i otada se vodi ova veza.“
Dobrica Ćosić Andrića u svom dnevniku krajem šezdesetih naziva „ljubavnikom udate žene“. Andrićeva veza s Milicom Babić u Beogradu spada u kategoriju javnih tajni – svi misle da znaju u čemu je stvar. U svakom slučaju, Andrić je zaslužan što je Nenad Jovanović od 1939. postao ataše za štampu pri jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu. Tako je i Milica Babić, koja je Andrića verovatno poznavala još tridesetih godina, dospela u njegovu blizinu. Već u Berlinu ona je prema mišljenju mnogih Beograđana posleratnih godina ne samo reprezentativna „supruga ambasadora“, poslanika samca prilikom prijema i drugih javnih događaja, nego daleko više od toga. Ali razvod za nju očigledno ne dolazi u obzir, a ništa ne ukazuje na to da je Andrić ikada u tom smislu vršio pritisak na nju. On njenog muža sasvim normalno integriše u njihovu vezu. Kada je objavljen roman Na Drini ćuprija 1945, on poklanja Milici knjigu sa posvetom sa dobrom nadom na dragog Nenada. Ovaj se u tom momentu još nalazi u zarobljeništvu u Nemačkoj. Iznuren od višegodišnjeg boravka u logoru Dahau, on se u leto 1945. vraća u Beograd. Tu radi kao lektor i prevodilac za jugoslovensku novinsku agenciju Tanjug, sve dok ga u februaru 1957, sa svega pedeset godina, nije pokosila tuberkuloza. Andrić i udovica sačekali su da prođe obavezna godina žalosti i još dobrih šest meseci do venčanja kojim su svoju tajnu ljubav pretvorili u zvaničnu vezu.
Pročitajte još:
Ovako se bar gleda na stvari za Andrićevog života, dok se još ne zna za njegova pisma Milici. Ta pisma, objavljena tek nakon što su oboje već mnogo godina mrtvi, otvaraju mnoga pitanja. Najstarije sačuvano pismo Andrića njegovoj kasnijoj ženi potiče iz aprila 1956, kada je Nenad Jovanović još živ. Andrić piše iz Pariza, gde boravi da bi predstavio francuski prevod Travničke hronike. Ne obraća se samo Milici, nego izričito i njenom mužu. Sledeće pismo Andrić piše u oktobru iste godine sa jednog višenedeljnog putovanja po Kini, na kojem je sreo i Mao Cedunga i ispunio dnevnik divljenjem i čuđenjem svojim kineskim utiscima i doživljajima. Nadam se da ste svi zdravo i dobro, često vas se seća i srdačno pozdravlja vaš Mandarin, piše Andrić iz Pekinga, opet se obraćajući i Milici Babić i njenom mužu.
Sve ovo po sebi još ne bi bilo ništa neobično. To da ljubavnik glumi nevinašce pred mužem koji ništa ne naslućuje u svakoj provincijskoj burlesci garant je za smeh, a nije retkost ni izvan pozornice. Čudnija su, međutim, pisma koja Andrić posle Jovanovićeve smrti piše ženi koja je navodno već više od petnaest godina njegova ljubavnica.
Prvo pismo Andrić piše u aprilu 1957. iz Zagreba, gde učestvuje na plenumu Saveza književnika Jugoslavije. On se tu ne obraća samo Milici – u muškom gramatičkom obliku – nego i njenoj majci, koju zove „baka“: Dragi prijatelju, piše Andrić i detaljno referiše o vremenskim prilikama u Zagrebu, da bi na kraju izrazio želju:
Nadam se da ste dobro i da spavate, kao dobra deca, bar onaj propisani broj sati. Želim da se vratim što pre. Baku i vas pozdravlja vaš Mandarin. I tako se nastavlja.
Milici uporno persira i obraća joj se kao muškarcu. Pa šta? To da ljubavnici u igri menjaju rodne uloge i daju jedno drugom nadimke, pa se nekad iz šale i formalno tako uzajamno obraćaju, nije toliko neobično. Ali Andrićeva formalnost u mnogim ovim pismima nema nikakve razigranosti ili ironije, nego deluje zagušujuće i ceremonijalno. Osim izveštaja o vremenu i sličnim banalnostima, pošiljalac očigledno ne želi ništa da saopšti. Dragi prijatelju, glasi jedno od pisama, ovde je osvanuo sunčan dan. Videćemo dalje. Glavna tema Andrićeve korespondencije sa budućom ženom je sama korespondencija, zaključiće književni kritičar Predrag Palavestra i nagađati da je pošiljalac možda bio više zainteresovan za razmenu ispisanog papira nego misli: „Najveći broj obaveštenja odnosi se na sama pisma: kad su poslana, kad bi mogla stići, eventualne prednosti preporučenih nad ekspres-pismima, traženje načina da se ubrza njihovo putovanje, mada ona obično donose samo ta najškrtija obaveštenja o pošiljaocu – da je stigao, da je već poslao telegram o svom prispeću…“ Andrić je svoja pisma uglavnom slao sa putovanja na kojima se „zapravo nikad niša ne dešava – sem same te činjenice da se putuje“.
Pročitajte još:
S vremenom, međutim, Andrićeva pisma ipak postaju malo ličnija. On primateljku zove „Ubavka“ ili „Lepo“. Naročito često joj piše dok je ona na turneji sa pozorištem. Čak pokazuje i znakove ljubomore ukoliko ona ne odgovara dovoljno brzo: Ja sam u Beogradu proveo rđavo poslednje dane. Od vašeg poslednjeg pisma iz Titograda, pa do prvog iz Budve prošlo je dvanaest dana. Šta sam mogao da mislim?… Ali da ostavimo to, iako je vrlo neprijatno. I inače je ton koji Andrić bira prema svom sedamnaest godina mlađem „prijatelju“ vidljivo pokroviteljski. Pre nego što će Milica Babić u avgustu 1957. sa ansamblom baleta Narodnog pozorišta otputovati na jedan festival u Atinu, on oštro opominje „dragog prijatelja“: Nastojte da što više vidite i i zapazite, jer nam se ne pruža često u životu prilika da antičku umetnost vidimo u sredini u kojoj je nastala, a ne izdvojenu i rasturenu po drugim krajevima sveta, kao što je obično znamo.
Kad god napušta sigurnu zonu floskula i počinje da pokazuje emocije, Andrić za svaki slučaj koristi dvostruki filter, utoliko što o sebi istovremeno govori i u prvom i u trećem licu, a i primateljku udvaja: Mandarin će se, kako kaže, vratiti u Beograd već oko 20. avgusta, te verovatno i ja. Kad se vi vraćate? […] Kažite sve najlepše Ubavki. U drugoj polovini 1957. godine Andrićevo udvaranje će se intenzivirati. Na sinoćnjoj predstavi, sa koje sam otišao očaran, svi su izvođači dobili cveće, ali svi koji su zaslužni za uspeh nisu bili prisutni. Zato Vam šaljem ovo nekoliko skromnih cvetova sa čestitkama i zahvalnošću, glasi tekst jedne karte na kojoj se opet potpisao kao Mandarin – nadimak koji mu je Milica Babić nadenula još pre njegovog putovanja za Kinu. Hrizanteme najavljuju zimu, ali bar lepo izgledaju! pozdravlja srdačno Mandarin, piše Andrić krajem 1957. Na jednoj drugoj cedulji, propraćenoj buketom cveća, tekst glasi samo Zdravo, zdravo, zdravo! Krajem 1958. očigledno se počelo i sa telefoniranjem. Tekst pisma datiranog 18. februara 1958. iz Dubrovnika glasi: Dragi prijatelju, primio sam vaše pismo od 14. o. m. kao što sam Vam rekao sinoć na telefonu. Dobar je izum taj telefon, samo ne valja ono osećanje čamotinje i samoće u kom se čovek nađe posle takvog razgovora, kao da je snivao da razgovara. On sad sve češće šalje cveće, naročito kad su dani sivi, i kad je dobro imati u sobi malo cveća koje u sebi uvek krije kondenzovano sunce; potpis: Vaš Mandarin. Povodom prve godišnjice smrti Nenada Jovanovića, Andrić joj takođe šalje cveće sa željom da joj bude što bolje i što lepše.
A onda, obeleženo datumom 2. avgusta 1958, Andrić piše najradikalnije reči svog života. Adresa glasi Drugarica Milica Babić-Jovanović, Split, jer se ona očigledno opet nalazi na turneji sa pozoršitem. Draga Milice [sic!], počinje njegovo pismo, koje se neposredno zatim preokreće u nezaštićenu emocionalnost: Mnogo je neobično bez Vas. Baka je dobro i zdravo. Ja se spremam. Mnogo godina sam čuvao ovu sliku, da bih Vam na njoj kazao koliko Vas volim. Pozdrav svima, tvoj Mandarin. Ovim pismom Andrić je razbio tabu. Radi se o ljubavnom pismu, koje sadrži onu čudnu rezervisanost, sasvim u Andrićevom maniru. Adresatu se još uvek persira, samo što u pozdravnoj floskuli Andrić nagoveštava da Milica može da mu kaže ti, ukoliko to želi. A majka je, kao i uvek, uključena u priču, baš kao da Andrić, ako već kćeri izjavljuje ljubav, želi da je uplete kao pratilju, da stvari ne bi postale suviše emocionalne. Andrić ove za njega neobično otvorene redove piše na poleđini razglednice koja pokazuje kapiju jednog manastira u Grenoblu.
U Grenoblu je boravio 1927. godine. Da li je moguće da je Milicu Babić poznavao već tada? Da li je „Grenobl“ možda bio interni tajni kod u njihovoj vezi? Sigurno je samo da Andrićeva pisma počev od razglednice sa motivom Grenobla poprimaju topliji ton – kao da je kapijom manastira odškrinuo vrata sveta u kojem je dozvoljeno pokazivati emocije. Tri dana kasnije on piše: Danas bih hteo sa nešto više reči [da] kažem ono što sam Vam rekao ukratko i što, uostalom, znate dobro i da Vam ništa ne pišem: da želim vaše prisustvo i da mi je veoma, veoma neobično i pusto bez Vas. […] Lepo se odmarajte i sećajte se malo i Mandarina i njegovih mandarinskih reči. A opet samo nekoliko dana kasnije: Drago Lepo, znaj da te mnogo, mnogo voli tvoj Mand[arin]. Ovako nezaštićenu, emotivnu rečenicu on nikad više neće napisati. Koliko su odgovori Milice Babić bili osećajni ne znamo, pošto ni njena pisma ni pisma drugih žena s kojima se dopisivao nisu nađena u njegovoj zaostavštini.
Kraj
Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)
Priredila: Miona Kovačević
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare