"Kad vidim te mlade u Srbiji, optimista sam, nećemo više da budemo pioni političara i nacionalizma": Sarajevski glumac Ermin Bravo priča za Novu

Uzbudljivi ep o ljubavi i izbeglištvu - tako bi se mogla okarakterisati predstava "Svijet i sve u njemu" koja će premijerno biti izvedena 16. januara u sarajevskom teatru SARTR. Poslednji roman Aleksandra Hemona "Bejturan i ruža", objavljen prošle godine, bio je polazište rediteljki Selmi Spahić da na sceni ovaploti jednu od, kako su najavili iz sarajevskog pozorišta, najlepših ljubavnih priča u savremenoj književnosti. A ona se plete oko dvojice sarajevskih regruta - jedan je Rafael Pinto, a drugi Osman Karišika. Upoznaju se na frontu tokom Prvog svetskog rata i zaljubljuju jedan u drugog. Priča se proteže kroz decenije, gradove i pustinje sveta, od Sarajeva, preko Galicije, Taškenta i pustinje Takla Makan do Šangaja i Hong Konga. Prolazeći kroz rat, glad, izbeglištvo, bolest, rođenja i smrti, "Svijet i sve u njemu" otvara pitanja šta ljubav može preživeti, u kojim se sve oblicima pojavljuje i da li je dovoljan pokretač da održi u životu i u najekstremnijim okolnostima.

U predstavi, čije su reprize zakazane za 17. i 18. januar, igraju Ermin Bravo, Alban Ukaj, Snežana Bogićević, Kemal Rizvanović, Hana Zrno i Faruk Hajdarević.

Za cenjenog sarajevskog glumca Ermina Brava "Svijet i sve u njemu" jedna je od najlepših predstava na kojima je u dosadašnjoj karijeri radio, ocenivši da je Selma Spahić "jedina osoba koja je mogla da realizuje takav izazov". Ljubav kao centralna tema predstave, često je obojena ironijom, sarkazmom ili frustracijom u svakodnevici, a komad, prema rečima Brava, postavlja pitanje da li je ljubav dovoljna da vas pokreće.

- U SARTR-u od letos radimo tu fenomenalnu predstavu, a Selma Spahić je jedna od najboljih rediteljki u regionu i šire, koja mnogo više radi u inostranstvu nego ovde. Roman Aleksandra Hemona "Bejturan i ruža" je velika ljubavna gej priča koja vrlo ambiciozno obuhvata čitav vek i ceo svet. Veliko mi je zadovoljstvo priuštio rad na toj predstavi - kaže za Nova.rs Ermin Bravo.

U bogatoj karijeri Bravo je igrao u svim sarajevskim pozorištima, kao i na scenama BNP Zenica, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Bitef teatra, Beogradskog dramskog pozorišta, Teatra Ulysses na Brionima. Iza glumca su predstave, kao što su: "Antigona", "Zvijer na mjesecu", "Mali mi je ovaj grob", "Osramoćeni", "Naš razred", "Kavkaski krug kredom", "Ivanov", "Pukovnik ptica", "Hamlet”, “Mera za meru", "Romeo i Julija", "Helverova noć"…

Laureat je dvadesetak regionalnih i međunarodnih priznanja, a igrao je i u mnogim filmovima, od kojih su najznačajniji "Remake" Dine Mustafića, "Grbavica", "Na putu", "Otok ljubavi' i "Quo vadis, Aida?" Jasmile Žbanić, "U zemlji krvi i meda" Anđeline Džoli, "Zrno" Semiha Kaplanoglua, "Muškarci ne plaču" Alena Drljevića...

Sarajevo je grad prkosa

I dok iščekuje premijeru u SARTR-u, Ermin Bravo se u razgovoru za Nova.rs osvrće na još jedan zaštitni znak grada u kojem je rođen i stvara - Sarajevo film festival. Upravo je na ovom festivalu debitovao kao scenarista i reditelj s filmom "Dah" za koji je dobio i Srce Sarajeva za najbolje kratko ostvarenje film, a potom i nagradu za najbolji film na italijanskom festivalu Cinema Lido. Na poslednjem izdanju Sarajevo film festivala, prošlog leta, bio je u trci za Srce Sarajeva najboljeg glumca za seriju "Znam kako dišeš" kreatorke Jasmile Žbanić. Prisetio se za naš sajt svog debija na ovom festivalu:

- Bilo je to bitno za mene. Taj film sam napravio iz entuzijazma i bez ikakvih očekivanja. Prosto, morao sam da ispričam tu priču. Zato sam na sve uspehe tog filma ponosan. Velika čast mi je i danas da je "Dah" dobio Srce Sarajeva, jer sam vezan za festival od prvih dana, bio sam predavač na Talent kampusu, pa u žiriju, filmovi u kojima sam igrao bili su u konkurenciji za nagrade. A na 30. izdanju sam prvi put bio u konkurenciji za TV nagrade. Izbegavao sam do sada da radim na televiziji, ali počeli su da se stvaraju ozbiljniji TV projekti, bolje, kvalitetnije serije, i srećan sam što sam bio deo njih - iskren je Bravo.

A vraća se i u te prve dane Sarajevo film festivala kad su, pod granatama, dolazili da gledaju filmove:

- U jednoj maloj sali gurali smo se i gušili, ali bio je to i eros, i otpor smrti kojom smo bili okruženi. Sarajevo je mali grad, ali često je kroz istoriju bio centar sveta, od atentata na Franca Ferdinanda početkom veka do Olimpijade. Ovo je grad koji može da bude centar sveta, kosmopolitski. Čak je i u ratu bio centar. Pa svi mogući novinari, koji su izveštavali odavde, govorili su o Sarajevu kao o fenomenu, o gradu koji je četiri godine bio logor i uspeo, ne samo da preživi, već da rađa umetnost. Znate li koliko je samo predstava, koncerata bilo tokom rata? A osnovati ovakav festival tada - to se može samo u gradu koji je lud, grad prkosa, ludačke energije i hrabrosti. Volim Sarajevo zbog toga!

Umetnici su, podseća Bravo, bili prvi koji su nakon rata napravili sponu između Srbije i Bosne i Hercegovine.

- Pozorišni umetnici su bili prvi koji su došli u Bosnu ili u Srbiju. Ali, to je i logično - jer, ko će ako neće umetnici? Odlikuje nas širina, humanizam, empatija. Pa mi smo zbog toga tu, zato se i bavimo ovim poslom. Mi smo tu da pravimo mostove, a politika da nas deli i pravi zidove. I jedno i drugo je od kamena, ali naši mostovi će biti jači. Vide svi građani šta je višedecenijska strategija političara, njihov posao. Postajemo sve svesniji da ne želimo da budemo njihovi pioni, da nas hrane nacionalizmom, koji nama nije organski. Ljude, koje srećem, uopšte ne zanima nacija, samo žele da žive dobro, da budu sigurni, putuju sa svojim porodicama. Vole da idu u Hrvatsku, Srbiju, i bivšu Jugoslaviju osećaju svojom. Posao političara je jedan, naš drugi, ali čini mi se da građani postaju svesni svega i da nam slede pozitivne promene.

I u Srbiji, u koju često dolazi, primećuje te pozitivne promene.

- Ljudi se udružuju. Kod vas sad postoji vrlo jak pokret, te mlade generacije, koje su osvešćene i zanima ih spas zemlje. Mislim da se u tom smislu menja paradigma šta je ljudima važno. A politika i posebno raspirivanje nacionalizma prestaje da bude važno. Uočavam lepe promene, ljudi se udružuju, reaguju na najlepši mogući način, i veliki sam optimista.

Talenat je moja najveća strast

Iako ga znamo prvenstveno kao pozorišnog pa tek onda filmskog glumca šta je prevagnulo da se otisne u svet TV serija?

- Promenilo se dosta toga poslednjih godina i televizija se približila filmu u smislu kvaliteta. Mene nikada nisu zanimali sitkomi ili ona vrsta televizije gde ste svakodnevno svima u dnevnoj sobi. Ta vrsta familijarizacije mi ne prija kao glumcu, da me vežu samo za jednu ulogu jer je teško posle ljude ubediti da si kadar i za nešto drugo. Kvalitet je moj jedini kriterijum. Na sreću, počeli su da se pišu kvalitetni sadržaji. Obe su mini serije - po šest epizoda, ali kvalitetne, dobro napisane, s izuzetnim autorima i odličnom glumačkom ekipom. To je razlog zašto sam konačno pristao da igram na televiziji. Nisam se pokajao. Obe serije su prepoznate i ponosan sam na obe. Serija "Poziv" ima koren u ekologiji, pored svih drugih društvenih problema koje tretira, a "Znam kako dišeš" na drugačiji način govori o problemima pravde, pravnog sistema, ali i korupcije, ženskom pitanju, odgoju u modernom svetu. To su sve teme koje se tiču svih nas. Vole ljudi da svoje živote, probleme, stanje u društvu, u kom žive, vide da neko umetnički, pametno isfiltrira, i da ih TV serija pokrene, možda i nasmeje, i ponudi katarzu - objašnjava Bravo.

https://www.youtube.com/watch?v=XCLFy7dSBW4&t=9s

Kroz karijeru je često sarađivao sa Jasmilom Žbanić, s Dinom Mustafićem, Mirjanom Karanović... Upitan koliko mu je važno da se s nekim ličnostima iznova susreće u profesionalnom životu, priznaje da se to dešava organski:

- Jasmila voli da radi sa mnom jer reditelji su ti koji zovu nas glumce, a i ja volim da radim s njom. Znamo se dugo i divno je razvijati se, stariti na umetnički način s njom. I Mira, Dino, sva ta imena koje ste pomenuli takođe. Srećan sam što su me prepoznali - da imamo zajednički kredo. To su izuzetni umetnici koje poštujem, tako da mi zadovoljstvo i privilegija da i oni vole da rade sa mnom. I da, u pravu ste, volim da se vraćam nekim ličnostima. I Selma Spahić i Paolo Mađeli su umetnici s kojima volim iznova da radim. Naravno, uživanje je i s nekim raditi prvi put. Ali, pomenuta imena su ona s kojima volim da umetnički zrelim.

https://www.youtube.com/watch?v=rVvKpzhxvmw

Redovni je profesor na predmetu Gluma na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu. Upitan koliko voli da radi s mladima, odgovara potvrdno, dodajući:

- Volim dar, volim talenat. To je moja najveća strast, najviše me pokreće. Uživam da radim s njima.

A na pitanje koliko su daroviti studenti Akademije scenske umjetnosti u Sarajevu na kojoj predaje, kaže:

- Odlični. Imamo super akademiju na koju dolaze odasvud. Na svakoj klasi imamo studente iz Hrvatske, iz Crne Gore, Slovenije... Ceo region nam dolazi. To su posebne vrste studija - kad se susrećeš s drugima, upoznaješ ih na specifičan način. Talentovani su naši studenti, vredni, i mislim da pozorište i kinematografija ostaju na pravim nogama.

I pred još jednu premijeru u karijeri Ermin Bravo za kraj priča šta je to što samo u teatru, i nigde više ne pronalazi....

- To da si ovde i sada u razmeni sa svojim partnerima i s publikom. I to što je svaka predstava unikatna. Bez obzira na kontekst u kojem se igra, prostor, ta “grupa” publike je uvek drugačija. I to je ono što ne možete zaustaviti. Kad nam se u današnje vreme tako skratila pažnja, koncentracija, pozorište je ekskluzivitet, prostor koje vam vežba istu tu pažnju i koncentraciju, gde ne možete da izađete po sendvič, pa da se vratite. U pozorištu morate biti. Iako je danas teško održati koncentraciju, kroz razgovor s mladim ljudima saznajem da u pozorištu to uspevaju. Nekako uspevamo da ih zainteresujemo, tom razmenom, neizvesnošću, time da je svaka predstava drugačija i nikad ne znate šta vas očekuje.

https://www.youtube.com/watch?v=elSUFemKhFM

Bonus video: SFF