0
Ko želi da umre za umetnost, vrišti Divajn u filmu Džona Votersa "Ženska nevolja" iz 1974. godine. Američki reditelj i vizuelni umetnik Džon Voters neće, u bukvalnom smislu, da umre za umetnost, ali želi da, kada ode na onaj svet, njegova impresivna umetnička kolekcija završi u Baltimorskom muzeju umetnosti.
Reditelj, koji je kultni status stekao filmom „Ružičasti flamingosi“ 1972. godine, snimivši ga uz pomoć novca koji mu je dao otac, i vizuelni umetnik odlučio je da donira 372 dela muzeju u svom rodnom gradu. Autori tih dela su 125 umetnika, kao i sam Džon Voters.
Reditelj (74) će ostaviti gotovo čitavu svoju kolekciju muzeju u Baltimoru, a među delima, koje će pokloniti, su ona čiji su autori Dajana Arbus, Tomas Demand, Nan Goldin, Kristijan Markli, Ketrin Opi, Geri Simons, Saj Tvombli, Endi Vorhol, Sindi Šerman i Kristofer Vul, javio je „Njujork tajms“.
Džon Voters je za njujorški dnevnik precizirao da ovaj izdašni poklon muzeju podrazumeva i dva uslova. Prvi je da nijedno od tih dela ne sme biti prodato. A drugi jeste da, ne samo muzejska rotonda, već i dva toaleta ponesu njegovo ime.
– Mislili su da se šalim kada sam im saopštio uslove. „Ne, ozbiljan sam“, rekao sam im. To je sasvim u duhu moje umetničke kolekcije, jer nju „odlikuje“ smisao za humor, konfrontacija, minimalizam i ona izluđuje ljude – izjavio je reditelj za „Baltimor san“.
Zašto se reditelj odlučio da svoju bogatu kolekciju zavešta baš Baltimorskom muzeju umetnosti, pitanje je na koje sineasta koji je od transvestita Harisa Glena Milsteda načinio Divajn – zvezdu svojih filmova i „najlepšu osobu na svetu“, daje logičan odgovor. Voters je prvi put ušao u odaje ovog muzeja kada je imao 12 godina, i baš je taj trenutak razbuktao njegovo interesovanje za umetnost. Već prilikom prve posete kupio je poster sa printom dela Huana Miroa.
– Odneo sam ga kući i okačio na zid svoje spavaće sobe u Lutervilu. Kada sam ga pokazao drugoj deci, oni su mi se izrugivali, rekavši mi: „Zašto bi nešto tako ružno stavio na zid? To je odvratno!“ – prisetio se u razgovoru za „Njujork tajms“, ali to ga nije obeshrabrilo i već sledeći put kada je otišao u muzej kupio je print Vorholove „Džeki“.
Andy Warhol – Jackie, 1964 #JackieKennedy #JacquelineKennedy pic.twitter.com/9dGrO4kDIW
— AniS (@AniSWISSarts) July 28, 2019
Kao što ga mišljenje drugara, kada je bio klinac, nije naročito uzdrmalo da nastavi da gradi svoju kolekciju, tako ga ni mišljenje javnosti niti filmskih kritičara nisu preterano obeshrabrili da nastavi da snima filmove, po svom nahođenju. I njegova umetnička kolekcija je poput njegovih filmskih ostvarenja, od kojih je komercijalno najprijemčiviji bio „Plačljivko“ sa Džonijem Depom iz 1990. godine, gde je ružno lepo, a bolesno smešno…
Javnost je već imala priliku da „zaviri“ u delić rediteljeve kolekcije, s obzirom da je ona bila pred posetiocima Baltimorskog muzeja umetnosti na retrospektivnoj izložbi 2018. godine „John Waters: Indecent Exposure“, podseća sajt Artnet.
Osim dela, prevashodno, savremenih umetnika poklon muzeju uključuje i 86 koje je potpisao sam reditelj i vizuelni umetnik. U svom umetničkom i likovnom radu Voters voli da ismeva umetnički svet, što je jednom prilikom objasnio rečima da ih „svi vole najviše“.
Baltimorski muzej umetnosti saopštio je da gest reditelja filmova „Lak za kosu“ i „Plačljivko“ predstavlja najznačajniji poklon u istoriji ove ustanove.
– Umetnici kao što je Džon menjaju ljude. Zato smatram da će njegova kolekcija i njegovi radovi izloženi u muzeju nastaviti da imaju takav efekat na generacije koje dolaze – ocenio je Kristofer Bedford, direktor Baltimorskog muzeja.
U razgovoru za radio CBC reditelj je na konstataciju voditelja da bi trebalo da mu bude čast da ne jedno, već dva muzejska toaleta budu nazvana po njemu, otkrio da postoji mogućnost i da treći toalet ponese njegovo ime.
– Kad naprave treći toalet, i to onaj namenjen trans osobama, mislim da će mi to tek biti čast. A sve je bila moja ideja. Kada su mi rekli da hoće da nazovu muzejsku rotondu po meni, ja sam im odgovorio da je to baš lepo, ali da ustvari hoću toalete! Iako su mislili da se šalim, objasnio sam im da ne želim da budem upamćen kao pretenciozna osoba, već neko ko je sa nogama čvrsto na Zemlji. A možda se ljudi baš i upoznaju u „mom“ toaletu – kazao je reditelj, dodavši da se njegov gest može shvatiti kao ismevanje umetničkih ktitora, čija imena krase holove, zdanja, zgrade.
– Znam da je moja kolekcija veoma vredna. Podsetiću da je umetnost, koja je izdržala test istorije, u početku izluđivala ljude. Endi Vorhol je svojom praznom konzervom supe preko noći ostavio bez posla sve apstraktne ekspresioniste. Svi su tada bili besni. A onda je minimalizam razbesneo sve. Potom grafiti, pa performansi. Zato ja volim umetnost koja ljuti ljude – iskren je Voters.
Osim što ih ljuti, umetnost, prema rečima reditelja, tera publiku da stvari posmatra na drugačiji način.
– Svaki put kada idete ulicom i vidite gomilu đubreta, to može da vas asocira na neku umetničku sliku. Kada pogledate drvo to vas može podsetiti na neku fotografiju. Sve što na ovom svetu vidite, možete videti kroz „objektiv“ umetnosti. To je magični trik umetnosti – smatra Voters.
Upitan kakve će biti reakcije, po njegovom mišljenju, posetilaca Baltimorskog muzeja na njegovu umetničku kolekciju, odgovara da će sigurno „mrzeti neka dela“.
– Pa, moj otac mi je stalno govorio: „To si kupio? O, moj Bože!“ Izluđivao sam ga. Tako da će sigurno biti mnogo njih kojima se neće svideti. A ja takvu umetnost kupujem namerno – kaže reditelj, no „komentatori“ na društvenim mrežama saglasni su da bi rado išli u „Votersov klozet“.
I’d go in the #JohnWaters closet. https://t.co/R9kYmfWdkk
— The Wrath of Dave. (@FlaggerX) November 12, 2020
„Papa ili kralj treša“, kako često nazivaju Votersa, davno je izjavio da je neohodno imati „dobar ukus, da biste imali loš ukus“. Objašnjava da to naziva „dobrim lošim ukusom“.
– Rekao bih da su svi moji filmovi „dobro lošeg ukusa“. I svako bi trebalo da se divi tome što neko ima „dobar loš ukus“ – smatra reditelj, nazivajući svoj najpoznatiji film „Lak za kosu“ iz 1988. godine, „trojanskim konjem koji se ušunjao u Ameriku“.
– Danas se taj film izučava u srednjim školama. A u pitanju je ostvarenje u kome se peva o tome kako se dva muškarca žene, a međurasni parovi zabavljaju. Čak se i rasistima sviđa „Lak za kosu“. Zato je Trojanski konj i najsubverzivnija stvar koju sam uradio u svojoj karijeri – ocenjuje danas i na kraju, vraćajući se na svoju umetničku kolekciju, poručuje da nijedno od tih dela ne bi trebalo da bude okačeno u muzeju toaleta koji će biti nazvani „Džon Voters“.
– Da tu stoje, posetioci bi mogli da ih ukradu ili unište… Nije im tu mesto. Ustvari, ima samo jedno delo koje bi bilo prigodno, ali je preveliko. U pitanju je fotografija Tonija Taseta „Upiškio sam se u pantalone“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
