Džez u čizmama sa visokom petom: Kritika 38. Beogradskog džez festivala

Na ovogodišnjem 38. Beogradskom džez festivalu – ne preteruje se baš sa ženama. Ali, kada na scenu MTS Dvorane stupi amazonka sa tenor saksofonom na prsima – okretna tamnoputa cura utegnuta u kožu – čitava percepcija džeza promeni se u trenutku. Da, Nubya Garcia, rođena 1991. u Londonu, zanimljivog karipskog porekla (Gvajana/Trinidad), apsolutno je pokidala u završnici naše ugledne džez manifestacije. I to, noseći svoj džez u belim čizmama sa visokom petom.

Garcia ima i sjajne drugare u svom bendu – Deschanela Gordona (klavir i klavijature), Sama Jonesa (bubnjevi) i Maxa Lutherta (kontrabas). Mogli bismo lako reći da je svako od njih virtuoz za sebe, da zajedno ne funkcionišu poput zapanjujućeg džez mehanizma, nadmašujući svoje individualne udele. Započevši i okončavši svoje prvo pojavljivanje u Beogradu radikalnim dub zvucima, Nubya Garcia i njeno bratstvo opakih mladih svirača, prenose nam dah onoga što možda i ponajmanje uživo poznajemo – stanje duhova na savremenoj engleskoj džez sceni, sa fokusom na London. 

Ovaj sastav briljira u disciplini koja nam je toliko bliska kada je o britanskim muzičarima reč – samouverenost i stav sa apsolutnim pokrićem, njihovo je moćno oružje. I Garcia ostavlja snažan utisak, služeći se tim istim super-moćima. Nalik na grime odlikaše – Skeptu i Stormzyja – i ona pleše preko pozornice kao da izvodi neke duhovne vežbe iz nepoznatih borilačkih veština. Međutim, iako su pomenuta dvojica, što ih onomad upoznasmo na EXIT festivalu, džentlmeni iz ipak malkice drugačijeg faha, Nubya Garcia praši svojim saksofonom jednako kao i oni svojim glasom. Njene su melodije pri tom istovetno divlje, ali uglađene mudrošću mlade žene. U Garcijinom scenskom biću postoje misterija i senzualan instinkt, premda joj mozak radi podešen na najjače. Muzika ove dame raskošna je, samosvesna i različita od svega što smo na ovom izdanju Festivala čuli. Džez sreće garažu i još štošta, mogao bi biti opis zvuka kojim nas je produvala u nedelju uveče. Mogao bi – ali svejedno taj zvuk ostaje nedokučiv. Orchestre National de Jazz, pod upravom svog prefinjenog umetničkog direktora Frédérica Maurina, prethodne večeri u Velikoj sali Doma omladine Beograda drži lekciju o džezu sasvim drugačijim oruđima. I ovde žene kolo vode u povelikom ansamblu, teleportujući nas u svet glasova, boja i oblika kojima se dobacuju sa muškim kolegama. Gledajući u ovo razuzdano umetničko društvo – gde je sve ipak pod konac, doterano i zategnuto – ne prestajete da se pitate postoje li uopšte granice čudesnog u džezu. Taman se naviknete na jednu vrstu pomeranja barikade za kakav novi ton koji bi da se ukaže, kad li ga sustiže na stotine drugih. Uspomena koju nosite sa ovog nastupa u tolikoj je meri neopisiva i apsolutno neuhvatljiva da se prevede u reči. Kao da je jato ptica iz fantazije rešilo da se nadmeće među sobom u najrajskijem poju. Ili, kao da je izgubljeno stanovništvo, iz za trenutak usksrnule Atlantide, osetilo potrebu da nam u tom kratkom izranjanju saopšti sve što se događalo od pamtiveka, kojem su svedočili. Ili, kao da je Björk lično odlučila da se pretvori u svaki instrument i glas odjednom. Pomenuti ovde neverovatnu Leilu Martial i njene glasovne riznice, Stéphana Caraccija za marimbom i vibrafonom, pijanistu Bruna Rudera, klarinetistkinju Catherine Delaunay, kontrabasistu Raphaëla Schwaba i svakog ponaosob u orkestru uostalom – slaba je uteha ako niste bili prisutni. Uvek se radujemo povratku starih, maštovitih prijatelja. 

Konačno,Immanuel Wilkins (r. 1997) dolazi nam odmah zatim, pravo iz Njujorka, da prikaže pak svoje razuzdane džez sanjarije. Perfektnog imidža, ovaj mladi momak od 25 leta plete čulno i osetljivo muzičko tkanje uprkos svom izgledu koji preti da pocepa tradiciju u paramparčad. Ne bi se reklo da je imalo plašljiv da se odvaži i na tako ekstremne korake, ali za sada, Wilkins sa svojim kvartetom istražuje pobunu u sebi i drugima, kao i način da se eventualni bes i panika kanališu u mnogo čistija i spiritualnija utočišta za duh. Njegova ekspedicija u srce tame, sa namerom da tamo nađe iole prave svetlosti – potresna je na svoj način. No, nema zapravo prepreka da se u muzici Immanuela Wilkinsa uživa, čak i ako ne razumete do kraja istančanosti njegove inspiracije. Ovo transcendentalno putovanje, drugim rečima, ne iziskuje napor za slušaoca koji ne pati od viška udubljivanja. Najlepša stvar u vezi sa Wilkinsonovom ekskurzijom upravo i jeste to što ona ne izaziva teškoću i brigu, već spada u vrstu religije koju možete prigrliti srazmerno lako. Dobrobiti su mnogostruke – iznova pronađeni mir u sred haosa, samo je jedna od njih. Jedva čekamo da ovog zanesenog mladića čujemo ponovo za koju godinu. 

Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu 2022.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=manuchaokoncertds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4165469"]