0
Imate jedan unipolarni svet. Sada ne smete sebi da dozvolite da budete politički nekorektni. Danas je politička nekorektnost kontroverzna stvar. Neka vrsta subverzije u umetnosti je neophodna da bi ovaj svet opstao. Ako svi mi postanemo politički korektni - nema više napretka, kaže autor filma "Mrak", koji se suočio sa strahom Srba koji žive u enklavama na Kosovu i pokušao pokretnim slikama da dočara očaj o kome se u ostatku Srbije slabo zna.
Reditelj Dušan Milić bio je proteklih dana u žiriju 15. Kustendorfa, gde smo imali prilike da razgovaramo o temama kojima se bave mladi autori, a koje su uglavnom veoma mračne i beznadežne, ali bilo je reči i o njegovom aktuelnom filmu „Mrak“ koji se bavi teškom situacijom ljudi u enklavama na Kosovu.
Ono što smo kao gledaoci filmova na Kustendoru mogli da vidimo je da su teme kojima su se studenti bavili mračne, pune problema koji ih okružuju, bez nade. Gde mladi mogu da nađu prozor u bolje sutra?
– Takav je život u kojem živimo, mnogo decenija unazad. Mladi ljudi nemaju perspektivu i zato su im i filmovi takvi. U pravu ste, od 15 filmova, samo su dva, tri sa nekom malo vedrijom temom i sa duhovitijim osvrtom na život. Sve ostalo je jako mračno. Mislim da to nema veze samo sa ratom u Ukrajini, već sa celokupnom atmosferom u celokupnom društvu na svetu. Nadam se da za te mlade ljude, bez obzira što je život težak, nada ipak postoji. Čovečanstvo je bilo u teškim krizama u poslednje vreme. Zato je u stvaralaštvu važno da se postavljaju pitanja, a odgovori dolaze sami.
Ovogodišnji Kustendorf bio je u znaku stogodišnjice od rođenja Pazolinija, možda najavangardnijeg i najkontroverznijeg reditelja tog vremena. Šta danas reditelja čini kontroverznim?
– Pazolini je bio čudo prirode i jedna renesansna ličnost. Kontroverzan je bio između ostalog i zbog svoje seksualne orjentacije u vremenu koje je bilo potpuno drugačije. Suštinski najkontroverznije kod njega su bili njegovi politički stavovi koji su se kretali od krajnje desnih do krajnje levih. Danas imate jedan unipolarni svet. Sada ne smete sebi da dozvolite da budete politički nekorektni. Danas je politička nekorektnost kontroverzna stvar. Neka vrsta subverzije u umetnosti je neophodna da bi ovaj svet opstao. Ako svi mi postanemo politički korektni – nema više napretka. Ti pojedinci, kao što je bio Pazolini, a danas neki drugi, okreću i teraju ovaj svet u pravcu progresa i održavaju plamen. Ako postanemo svi, kao što je Emir Kusturica rekao na otvaranju, neki kodni brojevi, mi više ne postojimo, slobode nema, postajemo okean glava koje se bore za vazduh. Postajemo samo broj u nekom sistemu.
Kada uporedite vreme kada ste radili film „Jagoda u supermarketu“ i danas, šta se promenilo?
– Bila su drugačija vremena, ali takođe mračna. Kada sam radio svoj prvi film nisam bio mlad, imao sam 32 godine. Kao društvo smo tek izašli iz nekih teških trauma i ratova. Ali, to je u meni proizvelo neku vrstu pobune. Taj plamičak u meni, terao me je na neku vrtu bunta protiv rastućeg globalizma koji će od 2000. do 2022. godine da se ustostruči. To je bilo ono što me je teralo da napravim priču kao što je „Jagoda u supermarketu“, priča o antiglobalizmu koji je tada hvatao zamajac. Globalizam je sada potonuo u drugi plan, sada su neke druge teme ključne za mlade autore.
Koje?
– Loši međuljudski odnosi, interakcija na relaciji čovek – čovek, jedinka u okviru porodice, raspad tradicionlanih odnosa, sukob između generacija… To je ono što je suštinski i iz čega kreće sve ostalo. To je neka baza iz koje se razvijaju svi ostali problemi kao što su ratovi, vojne i ekonomske premoći određenih ljudi nad drugima… Sve proizilazi ih tog nukleusa – porodice.
Aktuelan je vaš film „Mrak“. Šta je ono što je za vas bilo najteže i najvažnije da poručite?
– Kada sam počeo da istražujem situaciju na Kosovu, bio sam iznenađen koliko ništa o tome ne znam. Otišao sam tamo prvi put 2017. godine. Doduše, bio sam kao dete na ekskurziji, ali nije to to. Imao sam priču, počeo sam da pišem scenario, ali iz Beograda. Morao sam da odem tamo i suočim se zaista sa tamošnjim životom. Mnogo sam naučio i saznao frapantne podatke, kao što je na primer da su ljudima delili pištaljke da zvižde ako su u opasnosti kako bi KFOR ili neka viša sila došla da ih spase. Potpuni nadrealizam. I dan-danas sigurno 80 posto ljudi u Srbiji ne zna kakva je situacija dole i kako ljudi koji su ostali u tim mikro enklavama žive.
Kako ste se odlučili da se bavite baš tom temom?
– Želja je javila kada sam pročitao pismo koje je devojčica od dvanaest godina napisala tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću o tome kako ona i njeni roditelji žive na Kosovu. Naročito je govorila o tome kakve probleme imaju deca, njeni vršnjaci u tim nekadašnjim ratnim zonama, odnosno enklavama u kojima žive male i izolirane srpske zajednice na Kosovu. Ono čega su se Srbi bojali jeste da će nakon tog pogroma, kada su stradale pravoslavne crkve, manastiri i drugi objekti, doći u opasnost i oni koji su tu živeli. Pogrom je počeo 17. marta, a ljudi su se bojali da će te godine, na pravoslavni Uskrs, svi oni koji su preostali biti proterani. Moj film se bavi velikim strahom tih ljudi. Prvo je trebalo da se zove „Strah“ jer počinje rečenicom devojčice: „Poštovani predsedniče, sedim ispod stola u mraku i mnogo se plašim.“ To pismo mi je proizvelo ubrzani rad srca i probudio taj nagon da napišem scenario i da ljudi čuju tu priču. Mnogo je vežno da što više ljudi zna situaciju kako bi mogli da je menjamo i da donesemo neki boljitak.
Mislite li da je to moguće?
– Mislim da možemo. Možda sada nismo u situaciji, ali bićemo u jednom trenutku. Vreme će pokazati. Govorim naravno o normalnim diplomatskim razgovorima. Ubeđen sam da ćemo mi tu situaciju jednog trenutka rešiti u našu korist. Potpuno nedvosmisleno koristim tu frazu. Moramo biti strpljivi i pametni. Doći će vreme. U filmu sam želeo da prenesem strah koji vlada među ljudima, strah te devojčice od situacije koja je okružuje i kompletnog nasleđa tokom 11 godina koliko je ona živa. To je ono što je meni bilo najvažnije da prikažem – strah kao jedno od najosnovnijih i najjačih osećanja koje u čoveku može da postoji. Ljubav i strah su dva potpuno ista osećanja na suprotnim polovima koja mogu sve da promene – Ljubav je Bog, smrt je strah.
Bonus video: Slavko Štimac – Tragično je što čovek mora da živi u strahu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare