Iza svake civilizacije ono što ostaje su kulturna dobra. Bogatstvo i lepota jedne zemlje mere se i time. Te vrednosti stvaraju umetnici, koji su kreatori budućih tragova o veličanstvenim vremenima. Zato je potrebno negovati i kulturu i umetnike koji je stvaraju, i postaviti u fokus interesovanja onih koji o tome mogu da odlučuju, kaže za portal Nova. rs slikarka Dragana Jokić, čija se izložba, pod nazivom "Obećana zemlja", može videti do 24. novembra u Galeriji ULUS.
Rođena je u Beogradu, diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti, a doktorirala u oblasti umetnosti na Fakultetu primenjenih umetnosti. Ima i diplomu Arhitektonskog fakulteta. Do sada je imala 12 samostalnih i učestvovala na više od 40 četrdeset grupnih izložbi. U okviru dizajna enterijera bavila se implementacijom zidnog slikarstva, dizajnom nameštaja i rasvete.
Autor je više od sto enterijera i drugih arhitektonskih celina. Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti slikarstva i arhitekture. Autor je knjige „Arhitektura“, edicija „Saznaj i probaj“, izdavač Kreativni centar, koja je prevedena na portugalski i španski jezik. U statusu je samostalnog umetnika i član ULUS-a.
Ciklus koji se izlaže u Galeriji ULUS nastao je od 2017. do danas, i predstavlja svojevrsnu sublimaciju njenih dosadašnjih likovnih istraživanja.
Zašto ste izložbu nazvali “Obećana zemlja“?
– To je naziv jedne od slika i kako je odmicao rad sve primereniji mi se činio i kao naziv kompletne izložbe. Prva u ciklusu je slika „Savin put“, nastala kao inspiracija tokom boravka u likovnoj koloniji u Studenici. Staza kojom se ide do isposnice Svetog Save široka je taman za dva stopala, peščana je i obodno gusto obrasla vlatima trave. Vertikalna kompozicija koju sam rešila naglašenim masama postala je fokus rada na svim slikama. Tako sam slike vodila malo ja, malo su slike vodile mene.
I nazivi drugih slika su poetski, kao i sami eksponati.
– Namera mi je bila da se u oku posmatrača postigne utisak fluidnosti i viđeno doživi i prepozna kao nešto blisko, emotivno vibrirajuće. Tako su nastale slike „Moj put“, „Sunčeva kuća“, „Kao da sam sanjala“, „Suton“, „Zvezdana kapija“, „Heil Sunset“, „Ulica Vuka Karadžića“, „Isplovljavanje“, „Tajna dvorana“, „San“, „Iza sedam gora“, „Iza sedam mora“, „Kristalna dvorana“, „Luka“, „Kao da sam sanjala“ i „Obećana zemlja“. Trebalo bi da slike govore same za sebe, ali meni su uvek a naročito sada, bili potrebni nazivi slika kako bih što bolje dočarala i posmatraču definisala ono što želim da u slikama nađe i prepozna.
Zašto ste odlučili da studirate dva fakulteta?
– Prvo sam upisala Arhitektonski fakultet i nakon dve godine činilo mi se da mi nešto nedostaje, i tako sam upisala Likovnu akademiju i nastavila paralelno studiranje. To je bilo fantastično vreme, nemam drugu reč za taj period. Ispunjenost u svakom pogledu i smislu. Dobila sam toliko mnogo od oba fakulteta, od ljudi koji su mi obeležili to vreme. Čitav univerzum.
Koje su sličnosti a koje razlike u ovim profesijama?
– Ko čuje čime se bavim, uglavnom pomisli kako ima smisla spojiti obe stvari, ali u stvari i nije toliko slično osim u delu kreativnog procesa osmišljavanja ideje. Bavljenje enterijerom podrazumeva kontakte sa ljudima, sa njihovim navikama, otvorenost u kominikaciji jer je cilj da se stvori prostor u kojem će se oni osećati prijatno i u kojem će sa uživanjem boraviti. Zbog toga veoma pažljivo slušam želje i moja rešenja ne liče jedno na drugo već su odraz slike koju zajedno stvaramo. Izazovno je i zabavno praviti različite prostore, od modernih, do potpuno klasičnih enterijera uvek sa ciljem da zajedno stvorimo nešto originalno. Slikanje je drugačije. Tu se borim sa samom sobom, to su periodi potpunog isključivanja a proces slikanja je ono najlepše u tome. Tu nema projektnog zadatka, čak ni početna ideja ne mora ostati do kraja a prepuštanje tome je ono najčarobnije. Ne mogu da kažem šta više volim, nije uporedivo. Nisam uspela da potrošim sve što mislim da u meni ima.
Šta konkretno nudi vaš projekat „Vizuelno markiranje otvorenih urbanih prostora beogradskih fakulteta umetničkim intervencijama“, sa kojim ste doktorirali?
– On istražuje načine i nudi moguće rešenje oblikovanja prostora ispred beogradskih fakulteta tako da postanu vidljivi, prepoznatljivi, obeleženi istim ili sličnim intervencijama u prostoru – instalacije stilizovanih figura, murali, svetlosne instalacije, popločavanje, zelenilo, ulični mobilijar. Beograd ima 34 fakulteta na dva univerziteta, smeštena u često neodgovarajućim objektima, neprepoznatljiva i nedovoljno obeležena. Ovakvim umetničkim intervencijama markirali bi se i povezali u jedan prepoznatljiv niz, koji bi posebno oblikovanim ambijentalnim celinama obogatio sadržaje grada ali i skrenuo pažnju na značaj objekata ispred kojih se nalaze.
Kako ocenjujete stanje u kulturi kod nas?
– Ne znam šta da kažem a da ne ponovim ono što svi znamo, teško je, svuda i svima. Još za vreme studija mi se urezala u pamćenje rečenica profesora iz predmeta Psihologija ličnosti koji je objašnjavao da samo u društvima gde je zadovoljena elementarna potreba, gde čovek nije gladan i žedan, može postojati humanost, tolerancija, viši nivo svesti… Sve je povezano. Sa druge strane, iako se roditelji diče svojom decom koja lepo crtaju ili slikaju, malo ko od njih će ih podržavati da se osmele da u životu to bude njihova profesija. Jednostavan je odgovor – od toga se ne živi. Tako je bilo i pre tridesetak i više godina. Zato su oni koji se opredele da budu umetnici – jaki, oni teraju po svom, uprkos svemu i malo je njih, koji bi da imaju ponovo šansu, nešto u svom životu menjali. Ja bih uradila isto. Umetnik ne stvara da bi menjao svet, ali umetnost koju stvara to upravo čini. Kulturu dižu na dostojanstven nivo samo oni koji umeju da prepoznaju te prave vrednosti.
Živimo u vremenu kada je izlagačka delatnost jedna od najugroženijih.
– Ali ne koliko su ugrožene pozorišna, muzička, izvođačke delatnosti. Šta reći za gostovanje inostranih baletskih trupa, čiji termini su zakazivani mesecima unapred, i koje s nestrpljenjem iščekujem svakog proleća. Ne smem ni da zamislim kako je njima sada. Galerije su i dalje otvorene i niko ne brani posete ali posetilaca nema. Slaba je i zainteresovanost medija, čast izuzecima. Čini mi se da vest o otvorenoj izložbi odavno nije vest ako nije začinjena nekim senzacionalističkim dodatkom. Ne mora postojati alternativni izlaz, dovoljno je da se fokus vrati na vesti o umetničkim dešavanjima i motivisanje publike da to i vidi. Korak sa vremenom, nevezano od naše situacije, mogla bi biti virtuelna scena, da klikom na link – 3D virtuelne ture, možete videti sve što poželite. To naravno iziskuje tehnološki naprednu opremu i opet smo na početku, za sve su potrebna sredstva..
Šta najviše danas brine umetnike?
– Ogromna je zebnja od budućeg vremena. U trenutku kada čitav svet trese kriza prouzrokovana pandemijom, najveća briga je upravo egzistencija. Kome će biti važna kultura, ako se bude borio za puko preživljavanje? Nadam se da nećemo dugo čekati na lepe vesti o kraju ovog užasnog perioda a istovremeno se nadam da će upravo ova kriza i vreme kada se shvata koliko je život krhak, vratiti svest ljudi o pravim vrednostima i poštovanju istinski lepog.
Ostali ste da živite i stvarate u Srbiji. Šta je ono što vas drži za nju, a šta biste voleli da se promeni?
– Naša zemlja je prelepa. Volim je bez zadrške, tu sam se rodila i tu su moji najvoljeniji. Bilo bi divno kada bismo je takvom održali ali sam svedok katastrofalnog odnosa i prema prirodi i prema urbanim sredinama. Probajte da fotografišete nešto i videćete da se u kadru našao komad papira, kese ili neki otpadak. Za velike stvari su potrebne velike investicije ali ovo malo što nam je potrebno, besplatno je, treba samo da uključimo svest o tome.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare