1
Traume zbog zlostavljanja, posledice homofobije, sportski dometi, portreti javni ličnosti, zamke rasizma, ekologija, izbeglička kriza, političke analize ili mehanizmi kontrole javnosti samo su neke od tema kojima se bave autori dokumentarnih filmova u izboru britanskog kritičara Gaja Lodža, koji predlaže 20 dokumentaraca koje treba pogledati da bi se, kako kaže, bolje razumela 2020. godina.
Priredio: Matija Jovandić
Koliko ljubitelja dokumentaraca, toliko je i „idealnih lista“ filmova koje oni preporučuju za gledanje, pokazuje iskustvo. S tim na pameti, kolumnista „Obzervera“ i filmski kritičar „Varajetija“ Gaj Lodž poduhvatio se nezahvalnog zadatka da preporuči 20 dokumentaraca koji „pomažu da se razume 2020. godina“. Njegova lista, koju ovde prenosimo iz britanskog “Gardijana”, deluje kao pravo osveženje, jer na njoj nema kojekakvih teorija zavere, njuejdžerskog filozofiranja ili kvazipsiholoških lekcija na ekranu od kakvih pate mnogi izbori.
„Džefri Epstajn: Prljavi bogataš“ (Jeffrey Epstein: Filthy Rich, 2020)
Ovaj četiri sata dugi poduhvat na „Netfliksu“, koji trenutno prevazilazi sve konkurente u dokumentarnim mini serijama, svakako nije poslednji dokumentarac koji ćemo gledati o preminulom američkom bogatašu i njegovoj jezivoj prošlosti vezanoj za seksualno zlostavljanje maloletnika. Na kraju krajeva, ta se priča i dalje razgranava nakon što je privedena njegova bivša devojka Gizlejn Maksvel. Ali ima prednosti u tome biti prvi, a projekat Lize Brajant, koja je počela pažljivo da pravi ovaj serijal još dok je Epstajn bio živ, na pravi način daje glas žrtvama koje se dugo nisu čule. Ovu mini seriju treba gledati jer su skandal sa neograničenom moći i zlostavljanje prikazani sa odmerenim emocijama, preporučuje Lodž.
„Nisam ja tvoj crnac“ (I Am Not Your Negro, 2016)
Ovaj film iz 2016. godine, primećuje Lodž, potrebno je gledati jer je pokret „Crni životi su važni“ ponovo vratio knjige Džejmsa Boldvina na sve liste obavezne literature, a dokumentarac je „savršeno komplementaran“ onome što je pisao ovaj pisac i aktivista za ljudska prava. Režiser Raul Pek Mabi je za ovu vatrenu posvetu Džejmsu Boldvinu osvojio nagradu Bafta i bio je nominovan za Oskara. Ovo nije standardni dokumentarac, napominje kritičar, nego on uvlači u Boldvinove političke ideje i ubeđenja, postajući na svoj način aktivizam po sebi.
„Poslednji ples“ (The Last Dance, 2020)
Čak i ljudi koji nisu preterano ljubitelji košarke privučeni su ovim filmom Džejsona Heira, koji istražuje izvanredna spotska dostignuća Majkla Džordana. Netfliks ga je s pravom nazvao „događajem iz 10 delova“, ocenjuje Lodž, jer nema mnogo mesta skromnosti kad je u pitanju serija koja pokriva uspone i padove iz Džordanove karijere, a i teško je odoleti da se ne pogleda njegova završna sezona sa „Čikago bulsima“.
„Svemirski brod Zemlja“ (Spaceship Earth, 2020)
Film Meta Volfa potrebno je pogledati jer njegovo slikanje društvenih tenzija i ograničenja u vreme karantina trenutno deluje krajnje čudno, ocenjuje Lodž i dodaje da deluje „čudnije od fikcije“, podsećajući gledaoce koji su pratili vesti ranih devedesetih godina na buru oko „Biosfere 2“, projekta napravljenog u Arizoni, predviđenog da bude do kraja samodovoljan ekosistem, smešten ispod stakla. („Biosfera 1“ je sama Zemlja). Osmoro ljudi dobrovoljno je provelo dve godine u njegovoj unutrašnjosti. Ovaj spretno snimljen, zanimljiv dokumentarac, dodaje Lodž, prati propast ovog projekta koji je podjednako bio „eko-hipi istraživanje, neobični kult i prototip za ‘Velikog brata'“.
„Snimljeno“ („On the Record“, 2020)
O filmu za koji britanski kritičar kaže da nijedan poput njega ne spaja pokrete „#MeToo“ i „Crni životi su važni“ pisali smo nedavno podrobnijeo u tekstu „Film On the Record: Priča o Vajnstinu iz muzičke industrije“.
„Dobrodošli u Čečeniju“ (Welcome to Chechnya, (2020)
Dok se ekstremna desnica i njihova anti-LGBTQ politika šire Evropom, evo zastrašujućeg uvida u njihove akcije, piše Gaj Lodž i dodaje da je reditelj Dejvid Frens već svojim prethodnim filmovima „Kako preživeti kugu“ i „Smrt i život Marše P. Džonson“ postao predvodnik dokumentarista na polju priča o LGBTQ zajednici. Njegov najnoviji film je uzbudljivi poduhvat iz sadašnjosti i beleži progon homoseksualaca koji se odvija pod okriljem države. Dok koristi najnoviju tehnologiju za promenu likova žrtvama da bi im sakrio identitet, reditelj prati napore grupe ruskih aktivista da izvuku pogođene ljude u Čečeniji i isprate ih na sigurno. To je triler sa visokorizičnim ulogom, ocenjuje Lodž.
„Neželjeni: Tajna dokumenta o Vindrašu“ (The Unwanted: The Secret Windrush Files, 2019)
„Ni Britanija nije nevina“, bilo je često skandiranje tokom nedavnih protesta pokreta „Crni životi su važni“, a ovaj dokumentarac nam govori zašto, piše Lodž. Britanci se i dalje suočavaju sa nacionalnom sramotom, kako to kaže kritičar, zvanom „Skandal Vindraš“, zbog kog je nedavno hiljadama legalno naseljenih građana Velike Britanije poreklom sa Kariba zaprećeno deportovanjem, a ovaj dokumentarac Tima Kirbija i Džejmsa Rosa u produkciji BBC-a, po tekstu Dejvida Olusoge, zadire u korene institucionalnog rasizma koji ga je izazvao, izvlačeći na svetlo dana činjenicu da je stav o „neprijateljskom okruženju“ pripisan Terezi Mej postojao generacijama pre nego što je ona postala premijerka. Ovaj film može prilično da razbesni, ističe Lodž, ali su tu uz njegov emotivni naboj i dobro povezani detalji iz istorije.
„Naša planeta“ (Our Planet, 2019)
Film u produkciji Kita Šolija i Alistera Fotergila treba pogledati zbog toga što su neki dokumentarci o klimatskim promenama tmurni i komplikovani, a ovaj nudi svetliju sliku i pristupačan je kao uvod u ovu materiju, piše Lodž, navodeći da i on, kao i mnogi, ima utisak da mu je narator većeg dela života bio Dejvid Atenboro. Taj glas je već po sebi ubedljiv brend, dodaje on, i on čini da gledaoci pažljivije prate dokumentarce o prirodi nego što bi inače, posebno kada je on iza odličnog vizuelnog dela, u čemu je posebna vrednost ove Netfliksove serije, koja govori ne samo o ljudima, nego i o drugim bićima na Zemlji.
„Trianesti“ (13th, 2016)
Naslov ovog filma ukazuje na 13. amandman američkog ustava kojim se zaobilazi ukidanje ropstva da bi bilo dozvoljeno prinudno iskorišćavanje osuđenih kriminalaca. Međutim, ovaj film Ave Duverni nagrađen priznanjem Bafta, kom je izmakao Oskar, naoko je o rasnoj nepravdi u zatvorskom sistemu, ali iz njega izbija jasan pogled na kolektivnu psihologiju koja čuva zastarelu hijerarhiju zasnovanu na rasnim podelama širom Amerike. Za mnoge u Americi zatvor znači ropstvo, primećuje Lodž i dodaje da ovaj film vredi pogledati kao studiju represije zbog rase u američkim zatvorima kakva se još može videti u Trampovoj Americi.
„Morski konjić“ (Seahorse, 2019)
„Otac koji se porodio“ često se kao podnaslov dodaje studiji rediteljke Džini Finli o transrodnoj trudnoći, dajući mu tako tabloidnu crtu kakva odudara od njenog pristupa, humanog i punog saosećanja. Ali, to i jeste ukratko opis filma, kaže Lodž. Film prati borbu transrodnog muškarca, novinara „Gardijana“ Fredija Mekonelija, da začne i rodi dete. Finlijeva prikazuje društvene, emotivne i medicinske komplikcije u tom procesu, smelo, ali bez senzacionalizma, dodaje Lodž, i ocenjuje da ovaj film ima tu moć da promeni perspektivu gledelaca spram ovako osetljive teme.
„Kralj tigrova“ (Tiger King, 2020)
Mini serija na Netfliksu u režiji Rebeke Čeikin i Erika Gudija zapala je za oko i Lodžu, koji za nju kaže da je uzbudljivo iskustvo s koje god strane se okrene, te da je u pitanju rad koji dobro leži dobu takozvane postistine, pozivajući gledaoce da odluče kako prihvataju i veruju informacijama predstavljenim u njemu. Ova viralna opsesija iz ranih dana izolacije je besramno smeće, ocenjuje kritičar, do te mere da je pretvorena i u igrani film sa Nikolasom Kejdžom. O čemu se radi? Gledaoci se primaju na jezivu priču ekscentričnog čuvana zoo-vrta i osuđivanog prestupnika Džoa Egzotika i njegove sve veće razmirice sa konzervatorkom Kerol Baskin. Kritičari su skeptični spram predstavljanja priča i nagađanja u istoj ravni samo zato da bi se uzburkao internet.
„Za Samu“ (For Sama, 2019)
Ovaj film je potrebno pogledati zbog retke prilike da se iz ženske perspektive vidi rat u Siriji, najgora humanitarna kriza našeg doba, navodi Lodž. Sirijskom ratu posvećeni su brojni dokumetarci koji se bave ratnicima i žrtvama, mnogi od njih zaista su dirljivi, ali je potrebna jedinstvena tačka gledišta da bi se prošlo kroz svu tu buku koja može da zagluši, primećuje on. A film sa najviše nominacija za Bafta nagrade u istoriji dodeljivanja ovog priznanja ima upravo to: u formi video dnevnika Vad al Katib (korediteljke filma uz Edvarda Votsa) prati promene u konfliktu u Alepu tokom šest godina, kada je ona prvo studentkinja a na kraju i mlada majka. Izuzetna hronika, ocenjuje kritičar.
„Zemlja meda“ (Honeyland, 2019)
Za makedonski film Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova, kome je, nažalost, za dlaku izmakao Oskar, Lodž kaže da ga je potrebno gledati zbog „poetske alegorije rata između tradicionalnog i modernog, a bez popovanja“, a da je ostvarenje s pravom zasuto nagradama na festivalima prošle godine jer je u pitanju suptilni, umetnički odmereni spoj tema iz ekologije sa detaljnim studijama karaktera ljudi. Za one koji ga nisu gledali, tu je i opis: Hatidže, samostalna pčelarka u udaljenom selu u makedonskim planinama shvata da njene komšije koje su se tu doselile sa velikim ambicijama da zarade na medu ugrožavaju ekosistem. Uz briljantnu fotografiju, ovaj film poručuje da imamo u vidu da je zemlji treba i vraćati kada se od nje uzima.
„Mis Amerikana“ (Miss Americana, 2020)
Tejlor Svift jedna je od sveprisutnih javnih ličnosti ovog doba, a dokumentac Lane Vilson pruža uvid u to šta to znači za nju, a i za nas, piše Lodž. Ako niste fan američke boginje popa, zapitaćete se možda šta dobijate time što ćete odgledati film o njenom životu i delima vezanim za snimanje njena dva najnovija albuma. Ali dokumentarac Lane Vilson više je od fanovskog ljubavnog pisma, ocenjuje kritičar, dodajući da je u pitanju „fascinantan pogled u konstruisanje i dekonstruisanje selebritija u doba Instagrama, dok prati promenu Tejlor Svift od pažljivo vođenog nevinašceta do osobe koja otvoreno izražava svoje liberalne stavove“, i dodaje da je i „muzika prilično dobra“.
„Reci mi ko sam“ (Tell Me Who I Am, 2019)
Ovaj film neobična je priča o muškarcima žrtvama i otvara neprijatna pitanja o traumama i ko ih i kako kontroliše, navodi Lodž, napominjući da je „Reci ko sam“ u režiji Eda Perkinsa najbolje gledati sa što je moguće manje predznanja o čemu se radi. U središtu priče su sredovečni blizanci Aleks i Markus Luis. Prvi je pod amnezijom nakon nezgode sa motociklom koju je doživeo kao tinejdžer, a drugi je preuzeo na sebe brigu o bratovljevim uspomenama na iznenađujuće načine.
„Slava Satani?“ (Hail Satan?, 2019)
„Nećete videti usmerenije ispitivanje verskih sloboda u ovom trenutku, ili bar ne smešnije“, piše Lodž obrazlažući zašto je potrebno gledati ovaj film rediteljke Peni Lejn.
Znak pitanja u naslovu ovog nestašnog, perceptivnog, ponekad bundžijskog dokumentarca o Satanističkoj crkvi i njenim sledbenicima u SAD može da deluje kao afektacija, ali postoji razlog za njega, objašnjava kritičar, obrazlažući svoj stav rečima da se do kraja filma ispostavlja da ti svojevrsni satanistički stavovi nisu baš tako jasni kao što izgleda na prvi pogled. Lejnova traga za svetlijom, humanijom stranom ovog mračnog pokreta, ali i za političkom dimenzijom: obožavanja đavola ovde ispada glavno oruđe za kulturni rat protiv hrišćanske desnice, zaključuje on.
„Velika provala“ (The Great Hack, 2019)
Još se čeka sveobuhvatni dokumentarac o „nacionalnoj katastrofi zvanoj referendum o Bregzitu“, piše Lodž, ali ovaj dokumentarac na Netfliksu u režiji Karima Amera i Džihan Nudžaim nudi uvid u prateći „Fejsbuk – Kembridž analitika“ skandal. Sa uzbunjivačicom Britani Kajzer, profesorom Dejvidom Kerolom i novinarkom “Obzervera” u središtu, film obogaćem njihovim opservacijama i iskustvima ide ka tome da razotkrije uticaj firmi za istraživanje baza podataka, od Bregzita do poslednjih predsedničkih izbora u Americi i dalje.
„Ponoćni putnik“ (Midnight Traveler, 2019)
Film Hasana Fazilija daje ljudsko lice hladnim statistikama vezanim za migrantsku krizu. Videli smo mnogo dokumentaraca poslednjih godina o izbegličkoj krizi u Evropi, navodi Lodž, ali u malo kom se neko toliko lično uneo kao avganistanski sineasta, koji iz prve ruke prikazuje iscrpljujući beg njegove porodice iz zemlje pod talibanima.
Dok prelaze iz jedne evropske zemlje u drugu tragajući za azilom, suočavajući se tokom puta sa nasiljem i iskorišćavanjem, Fazili snima njihov pohod sa nekoliko kamera na pametnom telefonu. Pored toga što je nabijen emocijama, film oktiva i rapidno povećanje tehničkih mogućnosti da se snima.
„Oštrica demokratije“ (The Edge of Democracy, 2019)
Ovo je teška i upozoravajuća priča o tome kako su ekstremni desničari preuzeli vlast u Brazilu i tome kako je to odjeknulo u svetu. Uzbudljiv, pametno sastavljen film Petre Koste o usponu Žaira Bolsonara na vlast objašnjenje je političkih promena koje je teško pratiti mahom iz naslova u medijima, navodi Lodž, ali i tu postoji univerzalni odjek: burno raspoloženje u javnosti biće prepoznatljivo i stanovnicima Trampove Amerike, Džonsonove Britanije…
„Razvali kuću“ (Knock Down the House, 2019)
Ako ste zabrinuti zbog situacije u Americi, ovo portretisanje nove generacije u politici moglo bi vam doneti dašak nade. Dok se približavamo predsedničkim izborima u SAD sa dvojicom belaca u osmoj deceniji života kao protivkandidatima, vrcavi, motivišući dokumentarac Rejčel Lirs korisni je podsetnik da postoji i mlađa, raznolikija budućnost na američkoj političkoj sceni, primećuje Lodž.
Lirsova prati pre svega kampanje četiri demokratkinje, ali je ubedljivo najveća zvezda ovog filma Aleksandrija Okazio-Kortez, neodoljiva mlada Njujorčanka koja je unela najveću buru usred mandata aktuelnog predsednika i njena je snaga ličnosti ovde dobro uhvaćena, piše kritičar, uveren da ćemo ovaj film gledati jednog dana kao podsednik na to kako je sve počelo.
