"Nemam američki pasoš i nikad ga neću imati": Za Nova.rs govori jedan od najpopularnijih meksičkih pisaca Juri Erera

Juri Erera jedan je od najcenjenijih savremenih meksičkih pisaca. Prvi put na srpskom jeziku, tri njegova romana objavljena su ove godine u izdavačkoj kući „Blum izdavaštvo“, i u prevodu Vesne Stamenković. “Konci kraljevstva”, “Znaci koji su prethodili kraju sveta" i “Razmena tela”– neformalno zajedno čine trilogiju koja je ovom meksičkom autoru donela status književnog superstara prvenstveno u SAD, ali i širom sveta. Zajedno sa Nova.rs, u razgovoru sa autorom iz Meksika, je sa svojim pitanjima učestvovala i prevoditeljka, Vesna Stamenković.

Vaše knjige često istražuju teme migracija, granica i identiteta. Šta vas privlači ovim temama?- To je vrlo složeno pitanje, i rekao bih da svih ovih godina, na svim ovim stranicama, postepeno odgovaram na njega. Ne postoji samo jedan odgovor, mada bih rekao da su mnogi članovi moje porodice na različite načine emigrirali i vraćali se, a takvo je bilo i moje iskustvo, ja sam živeo u devet gradova, u tri različite zemlje, bio sam povlašćeni imigrant, ali sam imao priliku da izbliza vidim i sarađujem sa imigrantima koji su morali da prelaze granicu i preživljavaju u užasnim uslovima. S jedne strane, tu je ta lična priča i politički stav prema tom pitanju, ali tu je i šire razumevanje toga kako se preobražavaju naši životi, naša društva, naše kulture. Kulture i nacionalnosti nisu krute i nepromenljive kategorije, već se konstantno menjaju, a menjaju se zahvaljujući osobama koje uprkos svim tim poteškoćama uspevaju da pređu granicu i sa sobom ponesu svoje vrednosti, svoje porodice i svoj jezik. To čitavo društvo menja na bolje. Stalno se srećemo sa krutim nacionalizmima, koji misle da je uvreda njihovom identitetu to što postoje ljudi koji im daju drugu nijansu, menjaju ga, obogaćuju ga. Za mene su, dakle, ovo veoma zanimljive teme s jedne strane zbog toga što me se lično i duboko tiču, a sa druge strane verujem da imaju veze sa najvažnijim pitanjima našeg vremena, odnosno sa preobražajem nacionalnosti, naših jezika, naših identiteta. I verujem da, ukoliko postoji neki način pomoću kojeg se mogu ublažiti ovi sukobi, onda bi to bio pokušaj da se razumeju drugi, jer razlike među nama nisu pogubne, već nas, naprotiv, obogaćuju.Koliko ste vi kao pisac, ali i kao političko biće određeni svojim stavom prema Americi, a koliko meksičkim nasleđem i tradicijom?- Slušajte, ja sam Meksikanac, meksički sam državljanin, nisam državljanin Sjedinjenih Američkih Država, boravim ovde ali nemam pasoš SAD i nikad ga neću imati, to je odluka koju sam doneo još davno. Pre nekoliko meseci, neko me je pitao: “Kada ste odlučili da napustite Meksiko?”, a ja sam mu odgovorio da ga nikad nisam napustio. Radim u Sjedinjenim Državama, ali nisam napustio Meksiko. Tamo imam porodicu, prijatelje, i ljude koji me vole, odlazim tamo da radim, da se zabavljam. To je jezik koji me hrani, to je stvarnost koja me najviše zaokuplja, mada to ne znači da živim izolovano niti da zatvaram oči pred stvarnošću Sjedinjenih Država. Nju Orleans u kome živim takođe je moj dom, moja druga kuća. To je neobično mesto u SAD, predivno i jezivo u isti mah. Bilo je od velikog značaja za to da nastavim da pišem ovo što pišem. Kad pišem, ja pre svega razmišljam o Meksiku, o meksičkom jeziku, ali stvarnost Sjedinjenih Država i rasnih, ekonomskih i političkih odnosa unutar njih, takođe je uticala na moj pogled na svet. To ne predstavlja prevelik napor, već nešto što bi svi trebalo svesno da radimo, budući da u svakom od nas postoje elementi koji potiču sa različitih mesta, ponekad i iz različitih vremena, i treba ih koristiti jer na taj način obogaćujemo svoj način razmišljanja.

Vaši romani sadrže duboke psihološke portrete likova. Kako razvijate svoje likove, i opišite nam malo sam proces pisanja?- On je drugačiji u svakoj knjizi. Uvek kažem da za svaku knjigu prvo nastane jezgro, i iz tog jezgra sve počne da se razvija. To poetsko jezgro menja se od knjige do knjige. U mom prvom romanu, “Konci kraljevstva”, jezgro je bio odnos između umetnosti i moći. U “Znacima koji će prethoditi kraju sveta” jezgro je preobražajna moć putovanja. U trećem romanu jezgro su strah, zatočenost, nepoverenje. Onda se likovi razviju oko tog jezgra. Kad smišljam likove, crpim inspiraciju iz ljudi koje sam upoznao tokom života, ali nijedan od likova nije veran odraz neke stvarne osobe. U stvari, uzimam određene karakteristike, i likovi koje stvaram retko su likovi kakvi bi se mogli naći u ulozi protagoniste u bilo kojoj drugoj književnosti, nisu istaknute ličnosti; moji likovi su često osobe sa margine društva. Ali deo moje poetike upravo je u tome što su te margine pokretljiva središta našeg života. I zato svaki lik, makar živeo na marginama društva, sakriven, u izvesnom smislu može da bude mitološka, nesvakidašnja ličnost. To je ono što mi dopušta da suštinski shvatim značaj onoga što radi svaki od tih likova. I ponekad, neki od njih u stvari organski proizilaze iz određenog konteksta. Drugim rečima, nisu mi samo pali na pamet, već razmišljam o kontekstu, o vrsti priče koju bih želeo da ispričam, i tome kako bi oni prirodno bili deo nje.Budući da živite i radite u Sjedinjenim Državama, verovatno ste imali prilike da čitate svoja dela u nagrađivanim prevodima Lise Dilman. Kako se osećate kao autor kad čitate samog sebe na drugom jeziku?- Neobično, naravno. To je uvek neobična situacija. Mogu da čitam na francuskom, pomalo i na italijanskom, na portugalskom, ali u stvari da sasvim dobro čitam na jeziku kojim potpuno vladam, to mogu samo na engleskom. Sećam se pre mnogo godina, kad sam otišao u Nemačku, i neko je uzeo da pročita nekoliko redova iz neke od mojih knjiga, a ja sam ga pratio držeći u rukama izdanje na španskom, mogao sam da znam šta čita jer sam ga pratio, i to mi je bilo veoma neobično i fantastično u isti mah, jer tvoja knjiga po mnogo čemu prestane da bude tvoja knjiga, i pretvori se u nešto sasvim drugačije od tebe, nešto nezavisno. Nešto što ima drugog autora ili autorku. Jer ja tako shvatam prevod. Prevod nije transkribovanje, prepisivanje, već ponovno izmišljanje, ponovno pisanje. Prevesti znači preneti nešto iz jednog okruženja i naučiti ga da živi u drugom okruženju. Kao kad se morska životinja prenese na kopno ili sa kopna u vazduh. Svaki jezik je novo okruženje. Ja nikad ne vršim pritisak na prevodioce, sarađujem sa njima u onoj meri u kojoj oni to traže od mene, ukoliko mi ne traže, ne mešam se. Ali ako me pitaju – na primer, Lisa to radi neprestano, upravo mi je poslala poruku pre dvadeset minuta da mi postavi pitanje o novoj knjizi, i kad Lisa prevodi mi smo praktično svakodnevno u kontaktu. Razgovaram sa njom za svaku, pa i najmanju nedoumicu. Ali razumem da ima i drugih prevodilaca koji ne žele toliko da zavise od toga i imam poverenja u njihovu profesionalnost jer vladaju jezikom kojim ja ne vladam. Ako sam nešto naučio, to je da prevod znači i gubitak i dobitak. Gubitak jer originalni tekst i njegova originalna melodičnost prestaju da postoje, ali dobitak zato što dobija novu melodičnost, nova značenja i nove konotacije. Po meni je čudesan taj način kako tvoja knjiga nastavi da živi na drugi način.

Književnost je oduvek bila promenljiva kategorija. Kako se to danas književnost menja? Šta je to što jedno delo danas čini modernim, tj u saglasju sa duhom vremena u kom je napisano?- To je kao doktorska teza, nije pitanje na koje se može odgovoriti za tri-četiri minuta. Šta je to što danas utiče na promene u književnosti – ja bih rekao da je to pre svega tehnologija. Ali tehnologija je i dalje samo alatka. Verujem da će imati mnogo manje dramatičan efekat nego što se smatra. Rekao bih da veštačka inteligencija zavisi od toga koliko je mi sami hranimo. I dalje je samo alatka u našim rukama. Ponekad se smatra da se na Tviteru i na društvenim mrežama može naći neka druga vrsta književnosti. Ja verujem da je u pitanju druga vrsta distribucije, i drugačija vrsta konzumacije. To je pisanje koje se konzumira, dok se za književnost, stvorenu sa više strpljenja, više vremena, ne može reći da se konzumira, ne bih rekao da je u pitanju predmet konzumacije, već nešto stvoreno za užitak, za bogaćenje unutrašnjeg dijaloga. Mnogi smatraju da je u trenutku kada su serije, filmovi i video-igre na vrhuncu uspona, književnost već nešto kao da se vozite taljigama ili jašete konja. Meni to deluje besmisleno, jer na kraju krajeva književnost ne živi baš isključivo od načina distribuiranja, već odgovara nekom ličnom porivu, ličnom pogledu na svet, koji nije suprotstavljen ovim drugim načinima razmišljanja o svetu. U izvesnoj meri možemo da prihvatimo nešto od te brzine, ili od neujednačenog načina na koji se danas razmišlja. To je u redu i mislim da dosta utiče na ono što se u novije vreme piše, ali neće doneti korenite promene. Sve dok mi i dalje pišemo u vremenu u kojem živimo, nešto više od tih drugih oblika pisanja, književnost poput ove o kojoj govorimo, priče, romani, poezija, imaće svoje mesto, jer postoje različite forme, različite brzine, različite dubine o kojima se može promišljati. One se međusobno ne isključuju i po meni, roman predstavlja način da se upozna svet, polagano, strpljivo i sa užitkom.Vi ste jedan od najcenjenijih meksičkih pisaca danas. Koje još meksičke autore izdvajate, i šta je u Meksiku popularno kod čitalaca generalno?- Meksički čitaoci su za mene misterija, nisam siguran da mogu da kažem nešto o tome. Reći ću ovo: u meksičkoj književnosti veoma dugo preovladavale su dve ili tri veoma poznate ličnosti: Oktavio Pas, Karlos Fuentes, mnogo godina pre njih Huan Rulfo, ali Rulfo na drugačiji način od Fuentesa i Pasa koji su u suštini diktirali šta je meksička književnost. U današnje vreme postoji mnoštvo veoma raznovrsnih ličnosti koje rade veoma različite stvari, koje nemaju nikakve veze sa “meksičkim”, već se kreću kroz različite žanrove. Postoji ogroman broj spisateljica, žena, koje pišu naučnu fantastiku, horor, fantastiku, spekulativnu književnost, eseje i poeziju, i koje stvaraju veoma zanimljiva dela. Postoji veliki korpus razmišljanja o majčinstvu i njegovim različitim formama, postoji nova poetska tradicija koja se tiče poezije o nasilju. Navešću nekoliko imena: Brenda Navaro je verovatno trenutno najbolja autorka romana koju imamo, kao i Fernanda Melćor, Andrea Ćapela je autorka priča, ima jedna urednica koja se sprema da objavi svoju knjigu naučne fantastike, zove se Libija Brenda, već je kao urednica bila kandidovana za nagradu “Hugo”, ima drugih pesnika, kao što su Kanek Sapata, takođe romanopisac Horhe Komensal koji piše veoma neobičnim stilom koji ni po čemu ne liči na raniju tradiciju meksičke književnosti, verujem da je ovo veoma zanimljiv trenutak, gotovo bih rekao kubistički, pošto se iz sasvim različitih perspektiva posmatra meksička stvarnost, i ne samo stvarnost, jer književnost ne mora uvek da bude predstava stvarnosti, zatim senzibilitet i načini razmišljanja u današnjem Meksiku. Ovo su samo neka imena, mogao bih dvadeset minuta samo da navodim imena, ja predajem meksičku prozu i tu listu stalno ažuriram. Osim njih mogao bih da pomenem Hulijana Herberta koji piše romane, poeziju, i veoma zanimljive, hibridne stvari, Danijelu Tarasona, koja je dobila Nagradu “Sor Huana” sa romanom koji govori o mozgu... Ne znam šta bi od ovoga moglo da ima najviše uspeha među meksičkom čitalačkom publikom u ovom trenutku, verujem da ne postoji jedinstven profil čitaoca, i to je dobro.

Kakav je odnos Meksičke i anglo-američke kulture? Ima li tu ravnopravnosti?- Odnos između kulture Meksika i kulture Sjedinjenih Država jednako je složen kao i istorijski i politički odnos između naših zemalja. S jedne strane, u Meksiku se gaji veliko divljenje prema kulturi Sjedinjenih Država, ali i velika ogorčenost, Sjedinjene Države su zemlja koja se u više navrata vojno, politički i ekonomski umešala u Meksiku, vojno su izvršili uticaj u svim zemljama na američkom kontinentu, ima divljenja, ogorčenosti, srdžbe, sumnjičavosti, a u isti mah mnogo više komunikacije, mnogo više dodirnih tačaka nego što su Sjedinjene Države spremne da prihvate. Nama je u Meksiku jasno da imamo sopstvenu, bogatu kulturu, svoju istoriju i tradiciju, kao i tendencije, i spremni smo da prihvatimo da je kultura Sjedinjenih Država jedna od onih koja je izvršila snažan uticaj na nas. U Sjedinjenim Državama obično se misli da oni nemaju nacionalnu, već univerzalnu kulturu, i da su oni izmislili sve. Zato im je mnogo teže da shvate i priznaju ogroman uticaj meksičke, i celokupne latinoameričke kulture. Daću vam primer: ja živim u Nju Orleansu, i samo u poslednjih nekoliko godina počelo je da postaje prihvaćeno da je džez, u svojim samim počecima, pretrpeo ogroman meksički uticaj, zahvaljujući mnoštvu meksičkih grupa koje su još od devetnaestog veka dolazile u Nju Orleans i koje su uvele zvuke, ritmove i harmonije iz latinoameričke muzike u tu novu muziku koja je tek nastajala kombinacijom afričke i evropske muzike, i iz koje će kasnije nastati džez. To je jedan od mnogih primera koje bih mogao da dam. U pitanju je suprotstavljen odnos, ne znam da se reč ravnopravnost može upotrebiti u odnosu sa kulturom Sjedinjenih Država zbog same količine resursa koje ona ima na raspolaganju. Ekonomskih resursa. Mada, kada je reč o uticajima i odlikama meksičke kulture bilo kog izraza, verovatno bismo mogli da govorimo o ravnopravnosti.Možete li nam reći nešto o knjigama na kojima trenutno radite?- Upravo sam završio i objavio knjigu “La estación del pantano”, i sada sam u Nju Hejvenu, jer sam došao da govorim o svojoj novoj knjizi na Univerzitetu Jejl. U pitanju je istraživanje koje sam sproveo, istraživanje i maštanje o vremenu kada je Benito Huares, meksički predsednik, proveo u Nju Orleansu, između 1853. i 1856. U ovom trenutku teško mi je da razmišljam o nečemu novom jer ovu knjigu još nisam dovoljno predstavio, pričao sam o njoj možda tri-četiri puta. Tek je počela svoj novi život. U pitanju je duža, sporija knjiga, deskriptivnija od ostalih, zato ne znam hoće li imati istu sreću, ali sam veoma zadovoljan njom jer mi u isti mah omogućava da razmišljam o svojoj zemlji i o njenoj istoriji, o mom odnosu sa Sjedinjenim Državama, o mom položaju imigranta, ali i o gradu u kome živim, Nju Orleansu, kako u istorijskom, tako i u savremenom kontekstu – jer to je veoma zanimljiv i složen grad. Videćemo tek kako će to da prođe u narednih nekoliko meseci, trenutno ne razmišljam ni o kakvoj novoj knjizi. Pokazaću vam nešto čime se u slobodno vreme bavim, počeo sam da učim da pišem pesme! Ja se ne razumem u muziku, ali mnogo slušam i razmišljam o nekoj temi, a onda pokušam da napišem pesmu. Imam prijatelje koji sviraju i u nekom trenutku počeću da tražim muzičare koje bi to moglo da zanima. Pišem pre svega bolero, ali i pop pesme, to je nešto što pišem pre svega za sebe, ne razmišljam o tome da to objavim, ali mi je veoma zanimljivo, mentalno istraživati jednu novu oblast.Bonus video: Promocija knjige Peđe Obradovića