Tiago Stanković: Boli Maju briga za umetnost i književnost

Kultura 20. maj. 202122:42
Podeli:
Dejan Tiago Stanković
Dejan Tiago Stanković Foto: Ivan Dinić/Nova.rs

Portugalska ministarka mi je čestitala nagradu, iako sam nastupao u srpskom dresu, Gojkovićka verovatno i ne zna za nju, a i da zna. Svi mediji u Portugalu su objavili priču o meni barabar sa pričom o svom kandidatu, režimski srpski mediji ćute. Pitanje je zašto sam ja srpski pisac, a ne portugalski, kaže Dejan Tiago Stanković, dobitnik Evropske nagrade za književnost za roman "Zamalek".

„Da se pohvalim: Dobio sam Evropsku nagradu za književnost za ‘Zamalek’. Nije da se nisam nadao“, poručio je pisac Dejan Tiago Stanković u prvoj reakciji nakon što su na onlajn konferenciji iz Brisela proglašeni laureati ovog prestižnog priznanja iz 13 zemalja. Stanković se posebno zahvalio glumicama koje su čitale „Zamalek“ na promociji romana, kao i malobrojnim medijima, među kojima su i televizija Nova S i naš portal, koji ga jedini, kako je rekao, nisu ignorisali. „Zamalek“ (Laguna, 2020) njegov je drugi roman. Prethodno je objavio „Estoril“ (2015), a u književnosti je debitovao zbirkom priča „Odakle sam bila više nisam“ (2012). Pisac i prevodilac iz Srbije, koji godinama unazad živi u Portugalu, često je javno istupao bez zadrške komentarišući prilike u kulturi i društvu u zemlji. Svojevremeno je pisao i magistarski rad na temu internacionalizacije domaće književnosti i uloge matične države u tome, pa je predlagao da država uvede programe prevođenja knjiga domaćih autora na strane jezike, a jesenas je pisao i ministarki Maji Gojković tražeći da država pomogne piscima… Sada se pita zašto je srpski pisac, a ne portugalski, jer ga u toj zemlji, kako kaže, više poštuju.

„Nije da nisam očekivao nagradu“. Šta je toliko privlačno u nagradama? Šta vama znači Evropska nagrada za književnost?

– Nagrade nisu takmičenje, nego marketing, odnosno mogućnost za promociju knjige i književnosti. Ima tu i nekih para, ali nije mnogo, nego više se ima šanse da se nečija reč čuje u javnosti kad dobije nagradu. Evropska nagrada je jedna od boljih jer pomaže međunarodnoj promociji, to joj je i smisao.

„Zamalek“ dostiže značajne tiraže, a sa druge strane kažete da ste vaš roman i vi kao pisac ignorisani. Ko vas ignoriše i zašto?

– Publika me ne ignoriše nimalo, godinu dana sam pri vrhu top liste čitanosti. Ignoriše me većina velikih medija, osim Radio Beograda 2 (koji je bitan, jer njega sluša čitalačka publika), NIN-a za koji pišem i čita ga fini svet, i televizija Nova S i portal Nova.rs. Da nije bilo dobrih i dragih momaka iz „24 minuta“, trebalo bi mi mnogo duže da okupim toliku čitalačku publiku, hvala im. Sa ostalima se uglavnom uzajamno ignorišem, u mom slučaju razlog je gadljivost, u njihovom ne znam koji je, a i ne zanima me. Malo mi je krivo jedino zbog „Politike“, B92, „Studija B“ i RTS-a, oni su u nekim trenucima bili narodni, sad su režimski, dopali su u loše ruke, ali izvući će se valjda, želim im da to bude što pre. Ne primećuju me književni festivali u Srbiji, za razliku od međunarodnih, ali i to je sasvim u redu, nisam baš stručan za te debate o književnosti. Loše je što me ignoriše država Srbija. I mene i veliku većinu pisaca, osim par miljenika kojima daju velike grantove za prevode jer su ministarkini ortaci.

Dejan Tiago Stanković Foto: Ivan Dinić/Nova.rs

Zašto bi država trebalo da pomaže pisce?

– Zato što promoviše i druge umetnosti, jer ih drugačije ne bismo ni imali. Film je, na primer, dotiran šakom i kapom, i to je u redu, drugačije ne bismo ni imali kinematografiju, veliku filmsku industriju koja hrani puno ljudi. Pomoć za književnost svodi se na mrvice gde piscima na kraju ne ode skoro ništa, a pisci, na našem malom tržištu, čak i kad dobro prodaju, ne mogu da žive od svog posla. To nije dobro za književnost, jer se svodi na amaterizam. Država treba da daje stipendije za stvaralaštvo. Ja sam „Zamalek“ delimično napisao na stipendiji koju mi je dala portugalska država, jer imam sreće da me tamo više cene.

I vi ste pisali jesenas ministarki Maji Gojković kao svojoj čitateljki, tražeći pomoć za pisce. Jeste dobili odgovor?

– Sve sam ja njoj lepo objasnio, i dobio sam pristojan odgovor u kome su mi rekli da gledam svoja posla. Ja mislim da je Gojkovićka onomad na TV-u lagala da je moja čitateljka, da jeste, sigurno bi bila bolji čovek. Boli Maju briga za umetnost i književnost. Ona je gde se vrti kinta. Evo ih juče kupuju neke skupe slike, priča se o nekim velikima parama. Pomoć piscima bi bila mnogo manje para od toga, pa nema tu mnogo prostora za ugrađivanje. Ja sam davno prestao da tražim pare za prevode mojih dela od Srbije, daju mi Portugalci. Zanimljivo je da je, kad sam promovisao „Estoril“ u Londonu, promocija bila u portugalskoj ambasadi, domaćin je bio portugalski ambasador, pravio je prijem, i hvalio me kao da sam njihov. Srpska ambasada, koja se nalazi na istom trgu, preko puta portugalske, poslala je trećeg sekretara, jadnom dečku je bio vidljivo neprijatno jer mu je bilo jasno da je to diplomatski gaf. Zato su se Crnogorci istakli, došli su njihove visoke diplomate da me podrže, prijateljski, iako ih ne poznajem. Ili sad, na primeru ove nagrade, imamo očigledan primer dobrog i lošeg vođenja kulture. Portugalska ministarka mi je čestitala nagradu, iako sam nastupao u srpskom dresu, Gojkovićka verovatno i ne zna za nju, a i da zna. Svi mediji u Portugalu su objavili priču o meni barabar sa pričom o svom kandidatu, režimski srpski mediji ćute. Pitanje je zašto sam ja srpski pisac, a ne portugalski? Zašto ne okačim opanke o klin i ne obujem gospodske cipele, otuda gde me gledaju ko čoveka? Valjda zato što me uz otadžbinu drži iracionalni osećaj pripadnosti, a to je jako osećanje, ne može meni neka radikalka Maja da mi ogadi sopstvenu zemlju.

Imate li utisak da se promenom ministra promenilo nešto u pristupu kulturi u Srbiji?

– Sećam se da mi je Voja Brajović bio dobar ministar, on je osluškivao umetnike, trudio se, otad ne pamtim nekoga da ga pohvalim. Prethodni ministar, videli smo iz njegove komunikacije sa Ajom Jung, paradigma je prostačine. Maja nema profil za tako delikatnu funkciju. Sve je to buranija.

Za Evropsku nagradu je svojevremeno bio kandidovan i Žoze Saramago sa „Jevanđeljem po Isusu Hristu“, ali je kandidaturu, podsetili ste nedavno, sprečio tadašnji ministar kulture jer „vređa osećanja katolika“. Može li umetnost još da uvredi, ima li tu snagu?

– Saramaga su mrzeli jer je levičar, i to angažovan, a taj ministar je bio em desničar, em budala, pa se drznuo da se meša gde mu nije posao i dobio je po nosu. Celokupna javnost ga je kritikovala, a Saramago je demonstrativno prešao da živi u Španiji, godine su im bile potrebne da ga vrate kući. Inače, sad je vređanje veliko pitanje, svi su uvredljivi kao snaše. Ja bih rekao da uvreda, da bi bila uvreda, mora da sadrži nameru. Tako je nekako smatrao i Kant. Drugo je govor mržnje, protiv kojeg se bori moj drug Peđa Ličina spotu u „Hejt Sloveni!“. To nije vređanje, već verbalno nasilje, i to namerno. Dakle, kada nekoga nehotice uvredite, ili vas je pogrešno razumeo, ili ne zna šta je uvreda. Mene lično već godinama niko nije ozbiljno uvredio, jer ljudi do čijeg mišljenja držim naprosto ne vređaju, a za ove koji vole da vređaju ne hajem.

Javljaju vam se čitaoci odasvud. Jeste li dobili ikakve reakcije na „Zamalek“ iz Kaira? Zanima li vaša knjiga čitaoce tamo?

– Javljaju se, baš dosta njih, doduše naši koji tamo žive ili su živeli u Kairu. Oni mi uglavnom pišu slično, kako ih je knjiga vratila u dane dok su živeli tamo.

Foto: Promo

Vaši čitaoci prate i vaše komentare na društvenim mrežama. Bavili ste se nedavno i polemikama oko najava dekriminalizacije marihuane u Srbiji. U Portugalu, kažete, uživanje marihuane nije kažnjivo, a u Srbiji se do nje lakše dolazi. Odakle taj paradoks? Šta se dobija legalizacijom?

– Nisam ja prvi pisac koji se oglasio po tom pitanju, to je bio David Albahari još osamdesetih godina. Marihuana je prošle godine, posle 80 godina pogrešne kvalifikacije, odlukom nadležnog organa UN, a na preporuku SZO, napokon skinuta sa liste štetnih tvari. Taj propis će uskoro, po sili zakona, morati biti uveden kod nas. Vlast pruža otpor jer se u Srbiji dnevno proizvode i troše tone marihuane, taj je posao abnormalno profitabilan samo zato što je ilegalan. Da nije, marihuana bi koštala koliko i paradajz, jer se lako uzgaja, ali kako je zabranjena zakonom, spuštena je u podzemlje gde se može operisati samo uz saradnju policije. Naša država marihuanu odbija da legalizuje, štiti pojedine njene proizvođače i od njih skida kajmak, a kontroliše konkurenciju hapseći decu koja rekreativno duvaju i bolesnike koji se njome leče. Tu imamo paradoks da dete sa džointom leži tri godine u zatvoru, a službenici DB i policije debelo upleteni u taj biznis budu pušteni na slobodu. Da nije tako, tetka iz Kanade ne bi imala pare da pošalje svom bratancu, Vulinu, ako me razumete. Najbolje bi bilo postupiti kao u Portugalu, na koji se svi ugledaju, pustiti da svako gaji za sebe, tako bismo se borili protiv organizovanog kriminala i mafijaša u državnim strukturama.

Prognozirate i da će u Srbiji „režimu glave doći ekolozi, jer su oni iskreni, hrabri, imaju čistu savest, prate ispravnu ideju, vole svoju zemlju i znaju da su u pravu“. Imate li utisak da se građani Srbije umesto oko stranaka sada okupljaju oko vanstranačkih inicijativa i kako gledate na to?

– Protiv ovoga režima može samo neko ko ima jak karakter pa ga šikaniranje ne dotiče, ko je motivisan, nepotkupljiv, koga ne mogu da ucene jer ga baš briga. To mogli biti ekolozi. Ili neko drugi. Mislim da će njihov kraj biti kad navijači počnu da biju narod, to će biti slamka koja će slomiti magarcu leđa.

Komentari

Vaš komentar