6
Kad se pogleda spisak od 185 romana, pristiglih na konkurs za 71. NIN-ovu nagradu, dva naslova i imena autora "upadaju u oko". U pitanju su "Serafim" Dejana Stojiljkovića i "Limeni lijes za Zaimović Zejnu" Muharema Bazdulja, jer su posredi književnici koji su godinama zagovarali bojkot NIN-ove nagrade.
Januara 2020. godine grupa od 18 srpskih pisaca obratila se javnosti pismom pod naslovom „Bojkot NIN-ove nagrade“ u kom je konstatovala da su vremena kad je ovo priznanje nosilo nesporan renome definitivno prošla. Takođe, i da o ovom književnom priznanju „već preterano dugo i preterano često odlučuju što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani“.
„Bilo bi minimalno korektno da odluku o najboljem romanu srpske književnosti donesu kritičari koji sistematski prate savremeni domaći roman. Međutim, ovogodišnji žiri ne ispunjava čak ni te uslove“, stajalo je, između ostalog, u pismu, kojeg su potpisali: Vladimir Kecmanović, Vladimir Tabašević, Dejan Stojiljković, Đorđe Pisarev, Emir Kusturica, Igor Marojević, Laura Barna, Lidija Jelisavčić Ćirić, Ljubica Arsić, Marko Krstić, Milan Ružić, Miro Vuksanović, Muharem Bazdulj, Nikola Malović, Sava Damjanov, Slaviša Pavlović, Slobodan Vladušić i Franja Petrinović.
A taj žiri činili su: novinarka i urednica na RTS-u Marija Nenezić, pesnik, esejista i urednik časopisa „Gradac“ Branko Kukić, filozof Ivan Milenković, pesnik i književni kritičar Marjan Čakarević i kolumnista i kritičar „Vremena“ Teofil Pančić, ujedno i predsednik.
Potpisnici pisma su tad, a i u potonjim godinama, zahtevali od svojih izdavača da „njihova dela ne prijavljuju u konkurenciju za NIN-ovu nagradu“ jer će se tako „neminovna propast jednog, nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja, ubuduće odvijati bez njih“.
Kako to da je jedan od najistaknutijih bojkotaša sada promenio stav o NIN-ovoj nagradi i dozvolio izdavaču „Laguni“ da njegov roman „Serafim“ prijavi na konkurs za 71. književno priznanje? Odgovarajući na ovo pitanje jedan od „ljutih bojkotaša“, ali i najpopularnijih srpskih pisaca Dejan Stojiljković za Nova.rs najpre naglašava da nije jedini koji je okončao bojkot:
– I Muharem Bazdulj je prijavio roman. Promenio se žiri. Profesor Jerkov je u žiriju, pa Adrijana Marčetić, Mladen Vesković – kompetentni ljudi. Najveća zamerka na prošle žirije bila je njihova nekompetencija, a sada tu imamo doktora nauka, književnike, dakle ozbiljne ljude. Kada sam javno pričao o kompetenciji i nekompetenciji Teofila Pančića, kao predsednika žirija, i drugih članova odnosilo se to na kršenje statuta NIN-ove nagrade u kom stoji da članovi moraju da se bave aktuelnom književnom kritikom. A većina njih se uopšte nije bavila time, nego nečim što je, možda, srodno. Samo su ponekad pisali o knjigama, ali nisu književni kritičari. Teofil je kolumnista. Sad je taj glavni uslov – kompetentan žiri- ispunjen.
Podsetimo, od proletos žiri NIN-ove nagrade čine: Aleksandar Jerkov (u svojstvu predsednika), Adrijana Marčetić, Vladimir Gvozden, Tamara Mitrović i Mladen Vesković.
Kad već pominje Pančića, pitamo ga što ranije nije konkurisao, onda kad su umesto Teofila, Ivana Milenkovića ili Marije Nenezić, na koje su bojkotaši imali najviše primedbi, u žiri ušli Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović ili Violeta Stojmenović? Stojiljković uzvraća rečima da je to bila „samo kozmetička promena“:
– To je kao kad u režimu zamenite ili sklonite sekretarovog sekretara i kažete: „Evo, rešili smo problem“. Ali, problem nije bio rešen. A ovo sad jeste žiri u koji imam poverenje. Drugo, trebalo bi shvatiti da, kad je posredi bojkot, mi nismo bili nikakvo udruženje, već neformalna grupa i svako je odlučivao za sebe. Nisam ja prvi koji je poslao svoj rukopis na konkurs.
Bili su to, podsećanja radi, pre Stojiljkovića i Bazdulja, i Franja Petrinović 2021. godine i Laura Barna prošle:
– I to je bilo njihovo pravo, niko od nas im nije ništa zamerio. Lično su procenili da je to za njih okej. Većina nas nije. Ja sam procenio da je sad trenutak, ovo je moja lična odluka. Polovinu pisaca koji su bili u bojkotu ne znam lično. Na primer, Petrinovića. Uostalom, prošlo je dosta vremena od pokretanja bojkota, mnogo toga se promenilo na književnoj sceni, a pojavile su se i nove nagrade.
Upitan misli li da su i nagrade, ustanovljene prethodnih godina, pre svega „Beogradski pobednik“ i „Vladan Desnica“, rezultat bojkota, Stojiljković kaže:
– Apsolutno! Mislim da je bojkot iznedrio dosta toga pozitivnog, isprofilisala se scena. A dešavalo se da onom ko se bavi 20 godina ovim “zanatom” i objavio je deset romana dođe neko sa strane i počne da mudruje, drži lekcije i još favorizuje ljude koji su „neozanaćeni“. Zanimljiv je bio taj „teofilski“ žiri – dovođeni su oni koji uopšte nisu iz esnafa da pokažu kako romanopisci ne znaju da pišu romane, nego drugi – slikari, na primer…
Bojkotaši nisu tad, podsećamo Stojiljkovića, zamerali žiriju samo „stručnu i moralnu nekompetentnost“, već i to što „negativan trend raste od trenutka kad je NIN postao vlasništvo jedne inostrane privatne kompanije“. I da pošto ne mogu da utiču na odluke koje se donose u okviru jedne privatne firme u budućnosti neće učestvovati „u sve većoj sramoti“. Budući da je i danas NIN privatna firma koja je „poklonjena“ novoj vlasnici Jeleni Drakulić Petrović, ima li Dejan Stojiljković s tim problem?
– Ako pitate mene, da – imam problem. Mislim da je NIN-ova nagrada kulturno nasleđe i blago Srbije. I da pripada svim građanima Srbije. Naravno i kulturnim radnicima – piscima. Nije problem da nagrada bude u privatnom vlasništvu, jer, kao što znate, mnoge nagrade i mediji jesu. Glavno je pitanje – kako taj privatnik radi? Ako se prema tome što je nasledio, kupio, dobio odnosi s poštovanjem, ako razume i ceni ono što jeste NIN-ova nagrada, koja je kulturno blago svih ovih decenija, onda nema problema. Ali, ako to degradira i uništava, onda jeste problem. Nadam se da će se vlasnik i novi žiri odnositi kako treba prema NIN-ovoj nagradi. Smatram da bi čak trebalo pronaći način da NIN-ova nagrada postane javno dobro, vlasništvo države, da je dodeljuje neka fondacija. Dakle, da bude u vlasništvu građana a ne privatna „stvar“, jer je deo kulturnog nasleđa Srbije. Ako su muzeji i pozorišta u vlasništvu građana, što ne bi bila i NIN-ova nagrada? S obzirom na to koliko dugo postoji, ko je sve bio u žiriju i ko ju je dobijao, nosi veliki značaj. Mislim da je idealno rešenje da takvo blago ne bude u privatnom posedu – smatra pisac.
I s obzirom da je posle višegodišnjeg bojkota u trci za 71. NIN-ovu nagradu, pitamo ga, logično, i za očekivanja.
– Kad je priča o bojkotu bila najaktuelnija, stalno je bilo komentara tipa: „Oni su bojkotaši zato što nisu dobro prolazili s NIN-ovom nagradom“. A to nije tačno. Moj prvi roman „Konstantinovo raskršće“ je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, i svi moji romani su bili u užim ili širim krugovima. Ja pišem žanrovsku književnost. A roman „Serafim“ je baš žanrovski. I nemam velika očekivanja, jer znam da naša književna kritika još uvek ne može da se odredi prema žanru. Zato smo, između ostalog, i osnovali Udruženje pisaca trilera UPIT, jer kad čuju da je nešto horor, istorijski triler ili epska fantastika, odmah to otpisuju kao nižerazrednu literaturu. Kolega mi je na skorašnjoj promociji rekao da pišem popularnu književnost. A ja nemam ništa protiv toga. Bolje je da pišem popularnu književnost nego nepopularnu. „Konstantinovo raskršće“ je bio prvi horor-roman koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Tako da, na neki način, ovim potezom radim i na promociji žanra. Pišem i pod uticajem klasične književnosti, ali „Serafim“ je „u štosu“ romana forme koju je izmislio Stiven King sa „Mračnom kulom“. Nisam zato baš toliki optimista da očekujem ulazak u najuži krug. Ako roman uđe u širi ili uži izbor, biću sasvim zadovoljan – konstatuje na kraju Dejan Stojiljković.
Bonus video: Stevo Grabovac
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
