Pisac, ne samo u ovom romanu, već i u drugim, "ispisuje" ubeđenje da se možda u današnjem svetu ne snalazimo dobro, baš zato što nismo devedesetih razrešili na pravi način neka pitanja, kaže za Nova.rs Predrag Petrović, predsednik žirija nagrade koju dodeljuje Biblioteka grada Beograda.
Kritički preispitujući moderno srpsko društvo, roman „Pakrac“ hrabro, provokativno i precizno otvara pitanja zla, odgovornosti i moći na kraju 20. i početkom 21. veka, suočavajući čitaoca sa različitim manifestacijama nasilja. Ovim rečima je prof. dr Predrag Petrović, predsednik žirija nagrade „Beogradski pobednik“, obrazložio odluku da ovogodišnji laureat bude književnik Vladan Matijević.
U finalu, odnosno najužem izboru za nagradu za najbolji srpski roman u proteklih 12 meseci, našlo se šest dela i to: „Devojačka soba“ Stevana Vraneša (Dokaz izdavaštvo), „Kanon potištenog uma“ Filipa Grbića (Vulkan), „Aperkat“ Maje Iskre (Lom), „Pakrac“ Vladana Matijevića, (Laguna), „Pesma o tri sveta“ Vladimira Pištala (Agora) i „Vreme vode“ Bojana Savić-Ostojića (Kontrast izdavaštvo).
Za Matijevićev roman su glasali Predrag Petrović, Slađana Ilić, Petar Pijanović i Vasna Trijić, dok se Nataša Anđelković opredelila za „Pesmu o tri sveta“ Vladimira Pištala.
„Pakrac“ se od početka izdvojio, kako je u razgovoru za naš list istakao Predrag Petrović, majstorstvom pripovedanja, jezikom, stilom i psihološkom motivacijom, ali i svojom hrabrošću, provokativnošću i izvesnom političkom angažovanošću.
– Pisac se hrabro suočava sa savremenim svetom i srpskim društvom. Uspostavlja se crna, mračna slika Beograda, ali roman iz takve pozicije traga za onim vrednim, humanim i plemenitim. Izuzetna je spremnost pisca da se suoči sa izazovima savremenog sveta, društva i politike, života, sa dilemama savremenog čoveka, a prvenstveno sa fenomenom zla!
Petrović ocenjuje da će ovaj roman u decenijama koje dolaze biti reprezentativno delo. Svedočiće o vremenu u kojem smo živeli, ali da se ipak mora uzeti u obzir to da je posredi fikcionalno, umetničko ostvarenje.
– Priča „Pakraca“ je jedna moguća umetnička vizija stvarnosti koju ne treba jednostavno i jednoznačno poistovetiti sa stvarnošću u kojoj živimo. U ovom romanu ima i umetničke slobode i stilizacije, čime se oblikuje složena slika sveta koja je zasnovana na savremenosti. Dakle, ostaće roman kao reprezent provokativne umetničke slike sveta doba u kojem smo danas – smatra predsednik žirija i profesor književnosti na Filološkom fakultetu.
Roman Vladana Matijevića počinje provokativnom prvom rečenicom koja odmah čitaoce suočava sa tim da će delo biti isto tako kontroverzno i možda ne za svačiji ukus: „Rešio sam, Pepi, nekog da ubijem…”
– Reč je o vrlo složenoj ličnosti u romanu, možda jednom od najubedljivije ostvarenih negativaca u srpskoj književnosti. To je udvojena ličnost, a postoji i zanimljiva pripovedačka intriga koja se na vrlo suptilan način do kraja razrešava. U pitanju je vrlo bogata složena psihološka motivacija udvojene ličnosti koja se bori i sa zlom u sebi, ali se na intenzivan način suočava i sa zlom i nasiljem u svetu oko sebe.
Na pitanje da li postoji zajednička nit koja povezuje romane koji su se našli u užem izboru, naš sagovornik ističe da bi to mogla biti sklonost ka ispovednom, introspektivnom tipu pripovedanja:
– Pred nama su uglavnom junaci koji pripovedaju o sebi, preispituju svoj identitet, svest i savest. Česta tema je povratak u zavičaj, suočavanje sa porodicom, povratak u prošlost. To jesu teme koje opsedaju savremene autore, a konačno i u ovom Matijevićevom romanu, tu je povratak u devedesete. Postavlja se pitanje šta se odigralo krajem 20. veka, kakvi su to društveni, moralni i vrednosni momenti tada nastajali i kako utiču na nas danas.
Petrović ističe da postoji potreba savremenih pisaca da se intenzivno zagledaju u vreme devedesetih, ali isto tako da se spuste duž vremenske vertikale dublje u doba detinjstva, mladosti, dečaštva, ali i trauma i kompleksa koji su tada nastali i u velikoj meri oblikuju junake ovih romana i danas.
– Traganje za izgubljenim vremenom je, inače, velika književna tema od početaka 20. veka pa do danas. Svaki od ovih autora (iz finalnog izbora za “Pobednika”, prim. aut.) ima svoj lični razlog. Recimo, Bojan Savić-Ostojić u romanu “Vreme vode” tematizuje porodičnu priču – kako odrastajući zaboravljamo neke stvari koje su vezane za naše pretke i postavlja pitanje koliko, ipak, ne možemo da živimo bez toga. To je potpuno lična priča, lišena bilo kakvog šireg društveno-političkog konteksta. Dok, recimo, kod Matijevića, ne samo u ovom romanu, već i u drugim, postoji ubeđenje da se možda u današnjem svetu ne snalazimo dobro, baš zato što nismo devedestih razrešili na pravi način neka pitanja, te nas ona i dalje opsedaju – objašnjava profesor.
Govoreći o karakteristikama savremenih pisaca i književnosti, ukazuje da je sve intenzivnije žanrovsko preispitivanje.
– Mnogi od ovih romana, koji su bili u širem i užem izboru, vrlo radikalno i provokativno problematizuju žanrovske konvencije romana. Pitanje je šta je roman danas, kako nastaje povezivanjem priča i fragmenata, jer postoji određena žanrovska otvorenost i potreba da se prevaziđu do sada uspostavljeni kanoni. S druge strane, svako vreme nosi svoje teme, te se često problematizuju pitanja savremenog sveta, pitanje zla, nasilja, jezika, komunikacije, informacionih tehnologija…
Inovacija uvek ima, ali, kako dodaje, važne su i veze sa tradicijom i prošlošću, pogotovo sa pripovedačima kao što su Kiš, Pavić, Bulatović, Andrić… Jer, “klasici nastavljaju da žive kod savremenih autora”:
– Posebno mi je važno da istaknem vezu Miodraga Bulatovića i Matijevića. Mislim da se, nažalost, o Bulatoviću skoro i ne govori, zaboravljen je, a proza Vladana Matijevića na izvanredan način uspostavlja te veze. Iako je, naravno, vrlo osoben i specifičan, te ne može da se u potpunosti poistoveti sa jednim autorom, ali insistiranje na crnom humoru, grotesci i likovima sa margine, toj karnevalskoj slici sveta, zaista ga povezuju na prvom mestu sa Bulatovićem.
Osvrćući se na čestu situaciju u kojoj nagrađeni i knjiga ostaju u senci tračeva, nesuglasica i trivijalnosti, ističe da sve to drugo, ipak, vremenom, bude zaboravljeno.
– Nije loše da postoje polemike i sukobi mišljenja, jer to daje dinamizam književnoj sceni. Možete uporediti naš izbor sa nekim koji su napravili drugi u žiriji. Uvek je dobrodošlo da se razvije argumentovan i otvoren dijalog o tome koje se knjige nagrađuju i koje vrednosti afirmišu. Ipak, kako prolazi vreme potiskuju se iz sećanja i članovi žirija, tračevi i sporovi, a ostaje samo knjiga i pisac, što je i najvažnije – zaključuje Predrag Petrović.
U javnosti i književnim krugovima često se polemiše da li je dovoljno prostora dato ženskim piscima, te Petrović izdvaja izvanredne autorke, poput Maje Iskre, čija je knjiga “Aperkat” bila u najužem izboru, ali i Stašu Bajac i sjajan roman “Ruka u vatri”, te Nađu Petrović i delo “Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate”.
– Bilo je zaista izvanrednih romana i autorki koje se prepoznaju po osobenom senzibilitetu. Naš žiri se vodi književno-umetničkim kvalitetima bez obzira na rodni identitet. Nastojali smo da uvažimo to u velikoj meri, ali prvenstveno smo se vodili književnim i umetničkim vrednostima.
Nagrada „Beogradski pobednik“ biće uručena trećem po redu laureatu 30. januara u podne u Biblioteci grada Beograda, a sastoji se od statue, povelje i 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar