Bio je 26. dan marta orvelovske 1984. Popeo se na ogradu mosta, leđima okrenut prema zgradi Centralnog komiteta na kojoj je bilo ispisano TITO, i skočio…
„Jeretička priča“ Branka Ćopića objavljena je 22. avgusta 1950. Tada započinje Ćopićev hod po mukama i ka ogradi mosta. Iste godine Radivoje Lola Đukić snima film „Jezero“, koji potapaju u bunker. Rezignacija najpoznatijeg autora televizijskih komedija trajala je i zbog tragične smrti njegovog scenariste.
„Jugoslav Đorđević se obesio. Slomila ga je pomisao da drugovi sumnjaju u njegovu ideološku orijentaciju jer je studirao u Oksfordu“, navodi Lola Đukić u svojim „Sklerotičnim memoarima“(1987).
Lola je bio daleko od svake pomisli da „točak istorije vraća unazad“. Film je bio „na liniji“. Modernizacija, elektrifikacija… U finalu odzvanja „Tito – Partija“. Knjigu snimanja potpisuje pomoćnik ministra za elektoprivredu Emerik Blum, budući osnivač „Energoinvesta“. Pre rata Blum u Sarajevu s Oskarom Danonom, Mešom Selimovićem, Skenderom Kulenovićem i Vojom Dimitrijevićem pokreće „Kolegujum Artistikum“.
Ali filma se dohvatio direktor Komiteta za kinematografiju Aleksandar Vučo. Na „Jezeru“ pero oštri i Bora Drenovac, cenzor Agitpropa, urednik „Mladog borca“ i osnivač FK Crvena zvezda. Kao po komandi, sledi negativan tekst i u „Borbi“… Reč je, zapravo, o prvoj aferi u srpskoj kinematografiji, smatra Saša Radojević, autor nedavno objavljene knjige „Srpski film: pedesete“ (Filmski centar Srbije). Radojević i sam scenarist, reditelj i filmski kritičar ukazuje da je „negiranje kvaliteta ovog filma, po svemu sudeći, bio ogledni primer za demonstraciju sile moći činovnika srednjeg staleža u kuturi”.
Rade Pantić, vanredni profesor Fakulteta za medije i komunikacije, uveren je da je socrealizam proteran iz filma upravo te 1950. Otuda je i prvi bunkerisan film bio upravo socrealistički „Jezero“ Lole Đukića.
„Rađen je prema uzoru na sovjetske socrealističke filmove, prikazuje izgradnju hidroelektrane ’Jablanica’ i sprečavanje njene sabotaže koju planiraju reakcionarni elementi. Promenom političkog kursa film je odjedanput optužen za velikoruski šovinizam, nerealističko prikazivanje jugoslovenske stvarnosti, negativan prikaz intelektualaca. Čini mi se da su filmovi više bunkerisani zbog toga što su sledili dominantne političke smernice nego što su ih kršili“, objasnio je Pantić uz uverenje da su ga “zabranili isti oni koji su pisali scenario: šef Agitpropa Milovan Đilas i direktor Komiteta za kinematografiju Aleksandar Vučo“.
Posle „Jezera“ poznati televizijski reditelj povlači se iz filma. Napadi su, svedoči Đukić, trajali sve dok Milovan Đilas nije rekao:
„Dosta je. Ostavite mladića na miru.“
Za scenaristu Jugoslava Đorđevića bilo je kasno. Mir je potražio na drugom mestu. A upravo ta 1950. za Đorđevića je bila obećavajuća. S Vojom Nanovićem bio je koscenarista „Čudotovornog mača”. U kratkoj istoriji filma u Jugoslaviji, Radoš Novaković direktno i ne pominje film „Čudotvorni mač” kada govori o filmovima koji su nastali 1950. godine: „Sledeća godina, 1950, mršava je, svega četiri filma od kojih je neuspeh jednog ’Jezero’ preuveličan.“
„Čudotvorni mač” bio je nulta tačaka, od koje počinje ozbiljna priča o srpskom filmu, jer je to filmska bajka koja se ne oslanja samo na ono što je bajka u literaturi, smatra Saša Radojević. Činjenica da je Ivo Andrić „delegirao“ Stanislava Vinavera da piše dijaloge za taj film, govori da on ima posebnu umetničku vrednost. Do pojave filma „Ko to tamo peva“, dakle 30 godina, bio je najprodavaniji i najuspešniji film jugoslovenske kinematografije u svetu.
Sve je to ipak nedovoljno da bi se nazreo uočljiviji trag o Jugoslavu Đorđeviću. Jedan pronalazim u „Časopisu za teoriju filma i filmologiju“ („Filmske sveske“ br. 3 1973.), gde je Đorđević u probranom društvu – Vladimir Pogačić, Matej Bor, Vladan Desnica, Branko Belan – s prilogom „Otkud nepoverenje prema scenariju kao književnoj vrsti“. Piše i to iste 1950. godine.
„Baki i dedi se u Aberdinu 1917. rodio sin kome su dali ime Jugoslav. U knjigama i krštenici zaveden je kao Jugoslav Gordon Đorđević, jer je po tamošnjim zakonima novorođeno dete moralo da ima dva imena. U svim Jugoslavijama u kojima je moj ujak Jugo (tako sam ga zvao), imao je, ako ne problem, onda male neprijatnosti. Uvek je morao da objašnjava gde je taj grad i otkud da se rodi baš u njemu? I otkud Gordon“, fragment je intimne, porodične istorije poznatog reditelja Srđana Karanovića („Sam o sebi“ – „Geopoetika“).
Karanović sve saznaje od bake, jer deda nikada nije pričao o prošlosti niti se vraćao mestima u kojima je živeo: od rodnog Novog Pazara do Bitolja, Kikinde, Grenobla ili Aberdina…
Karanovićevog dedu, po majci, Mihaila Đorđevića, po završenom Filozofskom fakultetu, raspoređuju u Bitolj, gde u Srpskoj gimnaziji radi kao profesor srpskog i francuskog jezika. U Bitolj, posle studija slikarstva u Minhenu i Parizu, dolazi poznati hrvatski slikar Vladimir Becić. Predaje crtanje, a njegova rođena sestra Marija, Karanovićeva baka, ritmiku i ples. Tokom Velikog rata Vrhovna komanda zadužuje Mihaila Đorđevića da povede veću grupu đaka u izbeglištvo prvo u Francusku, zatim u Škotsku. U Aberdinu deca pohađaju školu po srpskom nastavnom programu i uče engleski jezik.
Za to vreme Vladimir Becić se kao dobrovoljac u srpskoj vojsci povlačio preko Albanije. Bio je ratni slikar srpske vojske. Njegovu sliku kralja Petra I Karađorđevića u volovskoj zaprezi objavljuje na naslovnoj strani francuski časopis „L’Illustration“. Becić postaje njihov ratni dopisnik.
Mihailo Đorđević se iz Aberdina s porodicom u Srbiju vraća 1920. Bio je direktor učiteljske škole u Dubrovniku, gimnazije u Jagodini, Kikindi, Pančevu, Ćupriji. Jedan je od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije (1951). U njegovu čast 2005. ustanovljena je Nagrada „Mihailo Đorđević“ za najbolji prevod književne proze sa engleskog na srpski jezik.
Nagrada se dodeljuje iz Fonda čiji je osnivač njegov unuk Srđan Karanović. Mihailo je preveo „Sagu o Forsajtima”, „Prohujalo sa vihorom“, „Ostrvo s blagom”, „Vašar taštine”… Sa sinom je preveo „Dejvida Koperfilda“, dok prevod prvog Dikensovog romana „Pikvik klub“ potpisuje Jugoslav Đorđević.
„Jugo je već bio student Filozofskog fakulteta, pisao je pesme, bavio se slikarstvom pod Becićevim uticajem, rado je planinario i uvek bio pomalo zamišljen, melanholičan“, navodi Karanović.
Kako se na Becićevim slikama pred kraj života (preminuo je 1954.) nalaze motivi Istre i gradilišta na Neretvi, sasvim je moguće da neki od motiva potiče i sa HE „Jablanica“.
„Ujka Jugo se posle demobilizacije oženio svojom Desom i preslio u suteren kuće na Zvezdari. Nije želeo da postane član Komunističke partije Jugoslavije, jer se, po sopstvenom mišljenju, nije smatrao dovoljno doraslim“, objašnjava Karanović, navodeći da je i Jugoslava privukao film.
Karanović objašnjava scenarističke izazove „Jezera“ s kojima se njegov ujak suočio: „Razni direktori, komiteti i partijske organizacije tražili su od ujka Juge da nekoliko puta menja scenario. Svaki put su želeli da ’opasni element’ bude neko drugi. Čas su to bili zaostali seljaci, čas katolički kler, pa buržujska emigracija. I Jugo je menjao scenario prema željama pretpostavljenih. Kako to već biva, kad je film prošao očajno, naročito kod kritičara, jedini zvanični krivac za sve bio je Jugo.“
Jugoslav Đorđević je, naravno, sve to veoma teško podneo. Tim više što mu je sledeći već otkupljen scenario bio povučen iz plana proizvodnje…
„Deda Mihailo je valjda tek tada zamrzeo film“, veruje Karanović. Doduše, uvek ga je prezirao kao cirkusku zabavu. Tešio je jedinog sina da se filmom bave nepismeni pisci, kafanski filozofi i hohštapleri. Ni tada nije propuštao da povodom „Jezera“ s prezirom gunđa: „Sve su to neuki politikanti.”
Jugo se okrenuo književnom prevođenju. Preveo je lirsku dramu P. B. Šelija „Oslobođeni Prometej“. Počeo je prevod Miltonovog „Izgubljenog raja“, ali ga nikad nije završio. Najradije se, sam sa svojom melanholijom, šetao obližnjom Zvezdarskom šumom, seća se Srđan Karanović. Tada depresiju niko nije smatrao ozbiljnom bolešću, već „buržujskom izmotancijom“…
Bonus video: Đorđe Kadijević o „Leptirici“
