Jugoslovenska istoričarka i političarka Latinka Perović preminula je danas u 89 godini, a u jednom od svojih poslednjih intervjua za dnevni list Danas govorila je o Kosovu, odlasku mladih iz zemlje, borbi protiv fašizma, nestajanju Jugoslavije i ubistvu Zorana Đinđića.
Govorite o prosperitetnim, ali i teškim periodima u SFRJ. Koji su danas najveći izazovi? Šta je zapravo najveći problem ove zemlje?
„Intelektualno opadamo. Mnogo mladih ljudi je otišlo iz Srbije. Oni su otišli u jedan svet koji je takođe neizvestan i koji je u ogromnim promenama, traži ravnotežu, obnavljaju se hladnoratovske tendencije, kao što je agresija Rusije na Ukrajinu sa neizvesnostima kako će se sve završiti“,
Nije taj svet u koji mladi ljudi odlaze iz Srbije, dakle, izvestan, ali zar oni time ne pokazuju da bi ostali ovde da je ovo zemlja koja im otvara perspektivu.
Hoćete da kažete da oni koji odlaze nam zapravo pokazuju gde mi ostajemo da živimo?
Pa da. Uvek sam držala mnogo do tog stava da bi trebalo zaustaviti odliv mladih. Do toga je jako držao i Zoran Đinđić. On je odmah ukazivao da srpsko društvo stari. Kad je on to govorio, prosek starosti u Srbiji je bio 42 godine, a sada je još viši.
Odlaze obrazovani ljudi, odlaze ne samo mladi nego i srednja generacija, odlaze stručni, ne samo oni fakultetski obrazovani, nego i oni sa zanatima. To je dokaz da ste postali zemlja koja ne odgovara normalnim ljudskim potrebama mladog čoveka: da može da se školuje, razvija, da može da dođe do posla bez pripadanja nekoj partiji, da ima garantovana ljudska i manjinska prava.
Neko će vam oponirati da odlazak mladih nije samo naš problem, jer mladi odlaze i iz zemalja u okruženju?
Često to čujem da je svuda isto, misleći na ceo svet, a svakako na okruženje. Ako vam je lakše da verujete da je svuda isto – nemam ništa protiv da prihvatim takav vaš stav, ali nije isto. Ne možete reći da su zemlje koje su ušle u EU to učinile sa iluzijom i nedovoljnim poznavanjem Zapadne Evrope.
To je naporan život i odgovornost, ali ljudi prihvataju taj izazov. Dakle, prihvatili bi ga i ovde ako bismo u tom pravcu krenuli. Ali ne krećemo.
ta je uzrok tome?
Javni govor je nepodnošljiv, on je neuverljiv zato što je lažan. On ne govori istinu. Vi možete da kultivišete jedno društvo jedino ako mu se obraćate sa istinom o njemu. To nije prijatno, ali ako je reč o intelektualcu – on to mora da čini. I zbog sebe i zbog društva.
To je ključni problem Srbije danas. Mi danas nemamo taj aktivan intelektualan život, nemamo rasprave, polemike, da to uđe u glave mladih ljudi i da počnu da razmišljaju o tome šta smo mogli, šta smo propustili i zašto smo tu gde jesmo.
Ipak, neka dubinska intelektualna i moralna strujanja postoje i ja u njih verujem, ali ona možda neće promeniti situaciju. I nije tačno da nema naroda koje je istorija poslala na neko groblje..
Koji su danas najveći izazovi Srbije?
Srbija konačno treba teritorijalno da se odredi. Ona ne može da pretenduje na to da podeli Bosnu. Ne može da pretenduje na to da ima dominaciju u Crnoj Gori. Ne može da pretenduje na to da uređuje život Srba u Hrvatskoj.
Ne može na kraju da prihvati taj zamrznuti konflikt na Kosovu. Kosovo se drži o vratu Srbije. Ona zbog Kosova ne može da se pomeri. Srbi kao da veruju da se na Kosovu ništa nije desilo, da je isto stanje kao pre 30 ili 50 godina. Nije isto, promenilo se mnogo toga.
Dok sam se kretala – odlazila sam na Kosovo. Išla sam u srpske enklave, razgovarala sa Albancima. Ako razgovarate sa Srbima koji nisu uključeni u politička mešetarenja i podržavanja iz Beograda, oni će vam reći: “pa mi ovde živimo, zainteresovani smo da se naša deca školuju, zaposle, da se lečimo…Moramo da se intregrišemo u kosovsko društvo”.
Koliko je nama trebalo da se svojevremeno prihvati potreba integracije srpskog nacionalnog korpusa u institucije zajedno sa Albancima?
Danas se samo produbljuju udaljenosti. Prema istraživanjima nekih nevladinih organizacija, imate situaciju da zapravo između Srba i Albanaca nema komunikacije. Oni ne znaju jezik jedni drugih.
U međuvremenu u albanskom korpusu desila se velika promena. Recimo u položaju žena na Kosovu. Čitava revolucija, toliko žena je obrazovano, ušle su u politički život, a vi na to gledate kao na vrlo zatvorenu sredinu u kojoj nema mogućnosti za sporazum. Velika greška.
Šta biste vi uradili sa Kosovom?
Otkad mislim politički, smatram da Srbija treba da se koncentriše na sebe, na svoj privredni razvoj, na obrazovanje, na podizanje zdravstvene kulture, na otvaranje prema svetu. Bitno je da Srbija uspostavlja normalne odnose sa susedima, a u tom okviru i sa Kosovom. Zato su toliko važna ljudska prava.
Ne morate da ućuškate, izvinite za taj izraz, svakog Srbina u granice države. Stalne pretenzije da osvojite teritoriju na kojoj živi izvestan broj vaših podanika ne vodi ničemu. To je jedno ultrakonzervativno shvatanje nacije.
To identifikovanje nacije i države, koje je zastupao i Dobrica Ćosić, dovelo je Srbiju do neprestanih ratova. Šta vi u Srbiji imate kao konstantu istorije: imate stalne ratove i stalne promene Ustava.
Ratovi se vode da osvojite teritorije, a Ustavi se menjaju ne da biste uveli vladavinu prava ili vladavinu zakona pred kojim je svaki građanin jednak, nego da biste učvrstili jednu garnituru na vlasti.
Ceo intervju pročitajte ovde.
***
BONUS VIDEO: Barikade na severu Kosova
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare