Boris Isaković za Nova.rs: Valjda sam završio s ulogama Miloševića i Mladića

- Ne može emocija, koju nosi film "Praznik rada", da se negira. Možda sam lud, ali dovoljno sam dugo u ovom poslu da mogu da prepoznam dobru stvar, reči su dramskog umetnika Borisa Isakovića, koji uz silne kolege s ovog balkanskog tla, od Muhameda Hadžovića i Emira Hadžihafizbegovića, preko Labine Mitevske i Branke Katić, do Ermina Brava i Branimira Popovića, krasi glumački ansambl novog filma Pjera Žalice "Praznik rada".U gluvo doba noći, Armin se posle deset godina života u Nemačkoj, vraća u Bosnu, jer prvomajski su praznici... U Sarajevu ga, umesto proslave i sreće, dočekuje užas. No, uprkos tragediji, mahala ima jedan cilj - da dostojno obeleži Praznik rada. Ovo bi bio kroki novog ostvarenja Pjera Žalice "Praznik rada", čijom premijerom je okončan 28. Sarajevo film festival, a počeo Hercegnovski festival.U Žalicinom filmu još jednog "dijasporca" Savu, ali iz Kanade, koji se takođe vraća u sarajevsku mahalu zarad praznika, igra Boris Isaković. I dok taj njegov Savo misli da je tamo negde, u belom svetu, sve bolje, opet ne može emotivno da se otrgne od korena, pa 1. maj proslavlja u bivšoj mu domovini. No, film, kako za Nova.rs kaže Isaković, kroz čistu emociju otvara još jedno krupno pitanje - šta smo mi to uradili jedni drugima?- "Praznik rada", kroz čistu emociju, kako to samo film može da uradi, dovodi na najbolji mogući način do one tačke usijanja. Nije mi se skoro desilo da sam jednim filmom bio ovako emotivno pometen, i ne sećam se kad sam ovoliko plakao, jer otvara jednu bitnu temu, koja se tiže suživota na ovim prostorima uz ključno pitanje: A šta je sa životom - napominje glumac.

Osvrćući se na simboliku samog naslova filma, priseća se koliko je taj Praznik rada, nekada, bio veliki…- Ali u toj rečenici važne su dve reči - ono nekada i praznik. Jer, praznuje se i sada ali je u onoj Jugoslaviji, u kojoj smo živeli, čini mi se, daleko više značio svim ljudima. Kroz taj "Praznik rada" u ovom filmu Žalica pokušava da nas nekako opet uveže, da smo svi zajedno, kao nekada kada je taj praznik bio simbol okupljanja. Ali, eto, idiotski smo to prestali da radimo.

I dok se u svetu ovaj praznik oduvek slavio tako što su ljudi protestovali i borili se za svoja prava, mi ga i danas slavimo prejedajući se i napijajući se. Tako je bilo nekad, tako je i sad. I u filmu se to tako čekano veselje uz iće i piće najednom pretvori u strahotu, a upitan koliko je to, nažalost, odlika našeg tla, glumac ovako odgovara:- Upravo je tako, a o tome govori i film. To je, nažalost, naš specifikum. Mi stalno pričamo o tome šta se ovde desilo, ali nikako nešto da rešimo. Već mi je ta vrsta razgovora dobro poznata. Čini mi se kao da smo počeli da se hranimo time što ćemo stalno jednu te istu stvar ponavljati - "Jao, kako mi ovo, pa ono..." A zapravo se ništa ne dešava da se to promeni. Toplo se nadam da će ovaj film u Srbiji moći da se vidi, da će distribucija biti dobra, i da će ga gledati ogroman broj publike. Bitna je poruka ovog filma. Imam osećaj da emocija koji nosi film upravo doprinosi tome da ne pričamo samo o problemima, prošlosti, nego da nešto i radimo po tom pitanju. Ja sam ne mogu više o tome da pričam, ja bih da stavim tačku na to, pa možda da se vratimo i da slavimo praznik rada opet svi zajedno, ako treba i uz jaganjce, prasiće, iće i piće...

Ova, ne slučajno regionalna koprodukcija, ponovo spaja eksjugoslovenski prostor, koji Žalica, kako je za Nova.rs rekao, ne želi tako da naziva jer ispada da se stidimo Jugoslavije. Istog je stava i Boris Isaković:- Ne volim ni ja da ga nazivam eksjugoslovenskim, ono regionalno mi se još manje sviđa. Možda i mogu da shvatim da ljudi ne vole da pominju ime Jugoslavije. Međutim, sa mnom je drugačiji slučaj, jer ja sam se tako opredeljivao još kao mlad. Bio sam i mlad pionir i kad bi nas pitali kako ćeš da se opredeliš - pa, svi smo bili Jugosloveni! Naravno da je to ostalo do danas. Ja tog jugoslovenstva ne mogu tako jednostavno da se oslobodim - kaže Isaković.https://www.youtube.com/watch?v=61OOQj5TSlM&t=31sUprkos ogromnom glumačkom opusu u poslednje vreme je široj publici na ovom tlu znan kao neko ko tumači svima nam dobro poznate likove - bio to Ratko Mladić u filmu "Quo Vadis, Aida?", ili Slobodan Milošević u seriji "Porodica". I zato ga pitamo, posle "tereta" igranja istorijskih ličnosti s ovih prostora, od kojih je većina "upitnih" kvaliteta, i običnog čoveka iz naroda, kojeg je oslikao u novom Žalicinom filmu, šta nosi prevagu?- Sad, posle odgledanog "Praznika rada" i ovakvog uzbuđenja i emocije, koji vladaju oko filma, samo bih ovakve ljude igrao. A i ovih istorijskih ličnosti, poput Miloševića ili Mladića, sam se naigrao. Ljudi su ovde skloni da vas trpaju u nekakav fah, i jako mi je drago što se s ovim filmom tu nešto potpuno okrenulo i promenilo. Daj Bože da sam završio s tim istorijskim ličnostima!

Za profesora glume, nekadašnjeg direktora Drame Srpskog narodnog pozorišta, koji je igrao na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog pozorišta nova teatarska sezona počinje "sušno":- Od jeseni me očekuju silna snimanja, tako da je pozorište malo na stend-baju. Imam dve predstave koje su vrlo žive: "Čudo u Šarganu" i "Zašto je poludeo gospodin R" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. I to mi je za sada sasvim dovoljno - kaže na kraju Boris Isaković.Bonus video: Intervju s Borisom Isakovićem

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=borisisakovicintervjuam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2572911"]