7
Stalno govorim da mi u Srbiji imamo fantastične radnike koji su potrebni filmskoj industriji. Gde god da radim vodim svoju ekipu odavde, ne zato što su moji, nego zato što su vrhunski profesionalci. Nažalost, nemamo dobre studije, lokacije, povoljnu zakonsku regulativu, kaže za Nova.rs Bojana Nikitović, kostimograf svetskog glasa.
Piše: Radmila Stanković
Početkom decembra je došla u Beograd iz Minhena gde je radila kostim za atraktivan akcioni film „Cliffhanger 2“ sa Pirsom Brosnanom u glavnoj ulozi. Sreli su se njih dvoje 13 godina posle filma „Novembarski čovek“. I obradovali jedno drugom kao dragi rođaci koji se dugo nisu videli. Kaže da je on „san svakog kostimografa“, čovek s kojim je lako raditi i kome sve dobro stoji. Na rastanku joj je poklonio svoj crtež, budući da je slikarstvo njegov hobi poslednjih godina.
Na HBO kanalu i na Max striming platformi uspešno je završeno emitovanje svih šest epizoda serije „Dina: Proročanstvo“ inspirisane romanom „Sestrinstvo Dine“. Čudesni kostimi nose njen autorski pečat, a vest dana je da je pozvana da radi kostime i za drugu sezonu „Dine“.
Za kostime, koje je radila za ovu seriju, nominovana je za nagradu Costume Designers Guild. To je najveće priznanje koje dodeljuje Udruženje američkih kostimografa za najbolji kostim, u nekoliko kategorija. Veoma je ponosna na tu nominaciju, i u razgovoru za Nova.rs Bojana Nikitović kaže:
– Kad su mi javili, osetila sam se kao onog dana kada sam primljena na Akademiju.
Stižu brojne potvrde da su vaši kostimi posebna vrednost ove popularne priče, da je ovo još jedan vaš veliki internacionalni uspeh.
– Važno je da je serija doživela uspeh, to se vidi i po tome što je već potvrđena druga sezona. Kada radite ovako veliki i zahtevan posao, prvi cilj vam je da ga uradite najbolje moguće, a drugi da to ljudi vide. Sudeći po reakcijama, ovo je bila veoma gledana serija.
Pre nekoliko godina radili ste takođe čudesne, ovog puta istorijske kostime za film „Desert Warrior“ koji je kompletno sniman u Saudijskoj Arabiji, u kome igraju Ben Kingsli, ali i Sergej Trifunović. Kako ste se posle te epohe odmetnuli u naučnu fantastiku „Dine“?
– Nadam se da će se ove godine „Desert Warrior“ konačno pojaviti u bioskopima. Bilo je to potpuno drugačije iskustvo u odnosu na sve što sam do sada radila, od snimanja u pustiniji do kostima koje je trebalo izmaštati i realizovati u zemlji u kojoj nikada ništa tako veliko nije snimano. Kada je reč o „Dini“, lavovski sam se borila da taj posao dobijem, a onda sam imala sreće da imam oko sebe sjajnu ekipu s kojom godinama radim i koja je učinila da sve što sam zamislila bude izvedeno na najbolji način. To je ogroman posao za koji je neophodan sjajan tim. Sećam se producenta koji je, dok smo pravili budžet, pitao šta će nama odsek za metal, šta će nam odsek za kožu, šta će nama…. A posle su i on i ostali članovi ekipe dovodili prijatelje i rodbinu da im pokazuju našu malu/veliku fabriku svega što je u seriji viđeno. Ne postoji nijedan komad kostima koji nismo sami napravili, svaki prsten je napravljen u radionici, svaki kaiš, ukras… Uz savremene tehnologije laserskog sečenja i 3D printinga, ravnopravno je zastupljen ručni rad, svaka stvar je prošla kroz mnogo ruku dok nije završena.
Vaš tata, sportski komentator Dragan Nikitović je za života bio novinarska legenda, ali vama je to ponekad bila i otežavajuća okolnost. Prvi put niste prošli na prijemnom za upis na Fakultet primenjenih umetnosti jer ste bili Nikitina ćerka?
– Moj otac se tog dana vraćao iz Ciriha sa atletskog mitinga koji je prenosio, i u kolima je čuo kako je u radio emisiji Studija B „Od doručka do ručka“ bio gost reditelj i profesor FDU Aleksandar Mandić. Pričalo se o tome kako deca glumaca imaju prednost kada se upisuju na glumu, a neka žena se javila u program i kazala da je to slučaj i na Fakultetu primenjenih umetnosti gde još nije gotov prijemni, a već se zna da će biti primljena Nikitina ćerka. Pričala je još da imam specijalni sto za kojim radim dok traje polaganje prijemnog i da me otac svakog dana dovozi na prijemni. Moj otac, pravdoljubiv i iskren, kakav je bio, otišao je pravo u Studio B i rekao da je sve to laž, da upravo dolazi sa službenog puta, da pojma nema šta njegova ćerka radi proteklih dana jer nije ni bio u Beogradu. Zatim su počeli da se javljaju moji školski drugovi, profesori, saznalo se da sam ja bila jedini vukovac koji se prijavio na prijemnI. Cela emisija je dobila drugi tok, o tome se mnogo pričalo i mene te godine, baš zato što sam Nikitina kćerka, nisu primili na FPU. Bila sam prva ispod crte, što je, a to znaju svi koji su ikada polagali prijemni na bilo kojoj akademiji, najgora moguća varijanta. Ali, zapravo su mi učinili veliku uslugu, jer to, ispostaviće se, nije bila naročito dobra generacija. Niko od njih, primljenih te godine, ništa značajno nije napravio. Ja sam tu godinu studirala engleski i italijanski, što će mi kasnije u životu zaista puno vredeti, a iduće sam primljena u klasu koja je bila sjajna.
Ima jedna lepa priča koju sam slušala od Dejana Mijača, jednog od vaših omiljenih reditelja, kako je sreo vašeg tatu…
– U tom trenutku sam već radila prve dve predstave sa Egonom Savinom, kada je su se sreli Mijač i moj tata, koji su bili prijatelji. Tata mu kaže da je njegova mlađa ćerka kostimograf pa ga pita šta misli – mogu li ja da budem dobra. Mijač mu je, onako u svom stilu, odgovorio: „Ne znam šta da ti kažem. Ja je zovem za moju sledeću predstavu, pa ti vidi!“ Mijač je došao u Bitef teatar da vidi „Zločin i kaznu“ koju sam radila sa Egonom. Usred probe viknuo je: „Ko je radio kostim?“ Sa pola glasa prošaputala sam – ja. On me je pogledao i rekao: „Odličan je!“
Vaša mama Vojislava, Vojka, lekar-specijalista, bila je pravi stub kuće i u svakom trenutku podrška vašoj sestri Aleksandri i vama.
– Moji roditelji su imali divan brak i nas dve smo odrastale u lepoti druženja sa prijateljima, sa porodicom. Naša kuća je bila stalno puna društva, sve je odisalo bliskošću. Mi smo pripadali onoj pravoj, dobroj srednjoj klasi koja je osmišljavala život tako da se i deca i roditelji osećaju dobro. Znalo se da se jednom nedeljno ide na ručak u neku dobru kafanu, znalo se da se ruča ili večera sa komšijama, uvažavale su se želje nas dece. To vaspitanje je bilo proizvod jednog vremena koje je imalo sistem vrednosti u kome se većina stanovnika naše zemlje, a zvala se Jugoslavija, osećala dobro i bili smo zadovoljni.
S razlogom ste ponosni na svog sina Vuka iz braka sa glumcem Gojkom Baletićem. Završio je u Americi ekonomiju i menadžment, uspešno u Beogradu radi za jednu američku firmu.
– Ponosna sam, pre svega, zato što je normalan, dobar, a onda i zato što je uspešan mlad čovek. U ovom vremenu sunovrata vrednosti i moralnih načela na kojima smo mi podizani, on je odoleo mnogim izazovima kojima mladi ljudi često podlegnu. Izrastao je u vrednog, posvećenog radnika, dobrog prijatelja, u divnog unuka koji je uvek tu za moju mamu. Da nije takav, sve drugo što sam u životu uradila ne bi ništa vredelo.
Nije izostala vaša podrška studentima tokom decembarskih protesta.
– Poslednjih dana stalno sebi postavljam isto pitanje – ko su roditelji ove dece? To nije moja generacija, njihovi roditelji su mlađi od mene. Kako su uspeli da odgaje ovakvu mladost? Ili su ova deca takva uprkos svima nama oko njih? Ne znam kojim rečima da iskažem svoje divljenje, poštovanje i uvažavanje koje imam za njih. Oni znaju šta hoće, tačni su i sve što su tražili su zapravo najlogičnije stvari. Samo što smo mi zaboravili kako i koliko nelogično živimo i kako su stvari zapravo jednostavne kada se poštuju zakoni i poštujemo jedni druge.
Ako izuzmemo predstave koje radite u vašem matičnom Narodnom pozorištu, da li je logično da toliko serija i filmova radite u svetu, a ovde ništa?
– Nažalost, ne stižem. Dva-tri puta sam se dogovarala sa Draganom Bjelogrlićem, ali jednostavno nam se nisu poklopili termini. A sa Bjelom bih baš volela da radim. Moja sestričina me stalno pita zašto ne radim ovde, jer za nju je to važnije od svega što sam uradila širom sveta. Nadam se da ću ispuniti njenu želju.
Budimpešta, u kojoj ste snimali „Dinu“, i dalje je evropski Holivud, meka za snimanje brojnih inostranih filmova i TV serija?
– Osim atraktivnih građevina, fantastičnih lokacija i lepe prirode, Mađari su svojim zakonima dodatno učinili Budimpeštu veoma privlačnom za snimanje filmova. Mađarska je jedna od prvih zemalja nekadašnjeg komunističkog bloka koja je 2004. usvojila vrlo povoljan sistem poreskih podsticaja i subvencija, kako bi dobila bitku na vrlo konkurentnom filmskom tržištu. Danas je to jedan od najkompetitivnijih sistema na kontinentu koji nudi najveći postotak vraćanja novca koji su uložile strane produkcije. Tako je snimanje u Mađarskoj donelo producentskim kućama višemilionske uštede. U svakom trenutku u Budimpešti snima četiri-pet velikih ekipa i to je dobar benefit za sve. Ja sam snimajući „Dinu“ provela u tom gradu godinu dana i videla kako to sve dobro funkcioniše. I Prag je do skoro bio jednako privlačan za filmske radnike, ali je nova vlast ukinula prethodne olakšice. I sada je Prag prazan, a Budimpešta prepuna, Stalno govorim da mi u Srbiji imamo fantastične radnike koji su potrebni filmskoj industriji. Gde god da radim vodim svoju ekipu odavde, ne zato što su moji, nego zato što su vrhunski profesionalci. Nažalost, nemamo dobre studije, nemamo lokacije, povoljnu zakonsku regulativu…
Glumcima je veoma važno kako će da izgledaju pred kamerama, a to najviše zavisi od kostima u koji ih odenete. S kime je teže – ženama ili muškarcima?
– Svejedno je. Osetljivi su i jedni i drugi. U „Dini“ su glumci bili sjajni, i mladi kojih je bilo puno i ovi iskusniji. Sa međunarodnim iskustvom koje imam, a ono je dugo dve decenije, trudim se da budu zadovoljni i glumci i reditelji, ali posle ili pre svega da budem zadovoljna ja. Volim da radim sa britanskim glumcima jer oni imaju puno poštovanje za tuđi posao. Uvek je lako raditi sa ljudima koji su ostvareni i ne boluju od sujete. U seriji igra i prelepa čuvena Tabu, mega zvezda Bolivuda. Po povratku u Indiju dala je intervju u kojem je rekla da joj je najomiljeniji deo procesa rada na „Dini“ bio – kostim. Lepo je kad to čujete. Dolazi iz potpuno drugačije kulture, ali se vezala za naš sektor možda baš zbog neposrednosti i dobre atmosfere koju se trudimo da napravimo tokom rada.
Vaš stil, po pravilu široke pantalone, košulje, sakoi, leti duge šarene haljine, oličenje je jednostavnosti i svedenosti. Naše žene, pogotovu javne ličnosti, često vole da pokažu sve što imaju.
– Kao što smo se u društvu kompletno podelili, tako i u ovoj oblasti života idemo iz krajnosti u krajnost. Ili ljudi imaju stila u svemu, izgledu, ponašanju, načinu na koji govore, ili je to puko pokazivanje koliko imaš para, bez stila, bez ukusa, bez klase koja se ne da kupiti novcem. Ja po prirodi posla vidim i šta treba i šta ne treba, pa vidim i stvari koje mi se jako dopadaju, jer naši ljudi, žene pre svega, imaju stila. Ali, češće vidim bahatost, odsustvo dobrog ukusa u svemu, pa i oblačenju.
Posle dugog izbivanja bili ste sa svojima u Beogradu, za Novu godinu i Božić.
– Volim te dane pune uzbuđenja i radosti jer se skupi porodica, najbliži prijatelji. Meni je kad sam u Beogradu kao sada, januar voljeni mesec – dugačak, lenj i opušten.
Bonus video: Bojana Nikitović o radu u Holivudu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
