Naša priznata kostimografkinja Bojana Nikitović, koja se proslavila u svetu nakon što je radila u timu oskarovke Milene Kanonero na filmu "Marija Antoaneta", priča za Nova.rs o ovoj pomalo potcenjenoj profesiji, sličnostima i razlikama između Holivuda i Srbije, našim glumcima podjednako velikim kao i svetske zvezde, svom Beogradu i sebi i tome zašto treba više da bude "Nikitina ćerka".

Umesto još jedne saradnje na filmu sa svojom „srećnom zvezdom“ Milenom Kanonero, Bojana Nikitović je, zbog epidemije, morala da se vrati u rodni Beograd. Da nije bilo Italijanke Milene, ko zna kako bi danas izgledala Bojanina karijera. Često navodi da joj je ova kostimografkinja svetskog glasa i trostruka oskarovka, promenila život. Bojana je, tako, od srpske pozorišne scene, gde je nizala uspehe i hvalospeve na preko stotinu predstava, uz četiri Sterijine nagrade, stigla do Holivuda i Metropoliten opere. Radila je na filmovima sa Entonijem Hopkinsom, Benisiom del Torom, Rejfom Fajnsom, Majklom Daglasom, Pirsom Brosnanom, Brusom Vilisom, Kejt Blančet, Kirom Najtli, Kejt Bekinsejl… ali voli da istakne kako su i naši glumci podjednako veliki i kako često brani domaći teren i „svoju malu Srbiju“.

Početak epidemije zatekao ju je u Rimu, u pripremama za film čije je snimanje trebalo da počne krajem marta, na severu Italije.
– Toliko sam se radovala tom projektu jer je u njega uključena i Milena Kanonero, kao producent, koja me je i pozvala da u njemu učestvujem. Bio je to posao snova za mene, divna priča, veoma interesantna za kostim, pripreme u Rimu, snimanje u Tirolu, a sve to u proleće i rano leto. Ali, virus je imao druge planove sa svima nama – kaže Bojana za Nova.rs.

Radili ste na domaćim filmovima i na stranim produkcijama u inostranstvu i u Srbiji. Ima li sličnosti i koje su najuočljivije razlike?

– Zajednička je dobra atmosfera koja obično vlada u filmskim ekipama. To kada svi jedni drugima pomažemo i svi ginemo da bismo napravili što bolji film. U principu, svaki film prolazi iste procese i pripreme, samo što su u bogatim produkcijama prikolice za glumce velike poput vikendica, ketering zadovoljava sve moguće prohteve i načine ishrana, hoteli su luksuzniji, letovi takođe, ali je to neko osećanje da pripadate grupi koja nešto stvara i u kojoj je svakom članu stalo da to ispadne što bolje svuda isto, bez obzira sa koliko para raspolažu producenti. Mislim da je to najlepša stvar na filmu i da se zato ljudi koji počnu na njemu da rade „zaraze“ za ceo život.

Kakvi su utisci stranih „filmadžija“ kada dođu da rade ovde? Šta bi trebalo promenimo i šta je ono što nas čini specifičnim i autentičnim?

– Radila sam puno koprodukcija i stranih produkcija snimanih u Srbiji i Crnoj Gori. Obično su svi koji su dolazili bili jako zadovoljni uslovima za snimanje i našim ekipama. Mislim da imamo zaista fantastične filmske radnike i ovo ne govorim tek tako, nego zato što sam mogla da uporedim i znam da naši ljudi zaslužuju sve pohvale. Druga je stvar što se na filmu, kao i u drugim oblastima, dešava da vas jako hvale dok su ovde, a onda drugačije pričaju kada odavde odu. Mene je to u početku jako bolelo i ulazila sam u rasprave, uvređeno braneći “domaći” teren. Onda sam shvatila da se filmske ekipe, čim napuste jednu zemlju, bez obzira o kojoj se zemlji radi, već žale kako je tamo sve bilo neorganizovano i poprilično traljavo. I sama sam se nakritikovala raznih zemalja u kojima sam snimala, sve poredeći stalno sa “mojom malom Srbijom” u kojoj je sve bolje. Zato – dobri smo i volela bih da se ovde što više snima.

Kako biste opisali posao kostimografa nekom laiku koji misli da je to samo „oblačenje“ glumaca?

– Nekad me boli što većina ljudi ne ume ni da prepozna i razlikuje dobru kostimografiju od one loše. Da ne govorimo o vrhunskoj kostimografiji koja ume ponekad da obelezi čitav film koji ostane upamćen po tom vizuelnom delu. Mi kao zemlja, iskreno, nemamo značajnu tradiciju kada je kostimografija u pitanju. I ono čega je bilo i što je vredelo je, nažalost, nestalo i nije sačuvano. Nismo poput Engleza, Italijana ili Francuza koji čuvaju funduse kostima kao najveće blago. Kostim je deo lika koji glumac tumači i jako je važno da mu u tome pomogne. Odelo mozda ne čini coveka , ali svakako o njemu puno govori. Ne može se zamisliti Merlinka u „Sedam godina vernosti“ bez bele plisirane haljine koja leti oko nje, ni Vivijan Li u „Prohujalo sa vihorom“ bez zelene plišane haljine napravljene od zavese, ni Ursula Andres koja izlazi iz mora u belom bikiniju, Čarli Čaplin u svojim visoko podignutim prevelikim, a kratkim pantalonama i uskom geroku. To je kostim, neodvojiv deo lika.

Kakav je odnos glumaca i kostimografa?

– Jako volim i cenim glumce, ne bih se bavila ovim poslom da nije tako. Znam koliko je njihov posao stresan i zato mi je toliko važno da im kostimom pomognem. Ponekad osetim da mi toliko veruju da se uplašim da ih ne izneverim.

Sa kim ste imali najprijatniju saradnju?

– Volim sve naše glumce sa kojima sam puno radila u pozorištu. Obožavala sam Pecu Ejdusa, njegovu pamet, talenat i duhovitost. Slaba sam na Nenada Jezdića, još od kada je kao student uskočio zajedno sa Rastkom Lupulovićem u „Filumenu Marturano“, gde sam bila kostimograf. I na kraju, zauvek neponovljiv Nebojša Glogovac. Radila sam sa njim još dok je bio jako mlad glumac. Sećam se da sam, zadivljena, pitala Egona Savina: „Ko je ovo?“ na prvoj probi predstave „Tamna je noć“. On je bio čudo. U svakom pogledu. Namerno ovde pominjem naše glumce, jer me uvek samo pitaju o svetskim zvezdama sa kojima sam radila. A naši su podjednako veliki.

Neki glumci svuda sa sobom vode iste šminkere, da li postoji takav odnos između glumaca i kostimografa?

– Moja je želja da se u nekom sledećem životu rodim kao personalni šminker ili frizer neke zvezde. Ništa vam se bolje ne može dogoditi. Imate tretman gotovo kao da ste i sami zvezda, bavite se samo jednim glumcem koji, ponekad, ne snima po nekoliko dana. Još ako je ta zvezda sjajna osoba, bingo! Postoje i personalni garderoberi, koji idu uz velike zvezde i meni je saradnja sa njima uvek u mnogome olakšavala moj posao. Oni su obično dobri prijatelji sa tim glumcima, poznaju ih, imaju iskustva u radu sa njima i to mnogo pomaže. Što se kostimografa tiče, postoje glumci, naročito glumice koje vole da često rade sa istim kostimografima; tako je Meril Strip radila puno filmova čiji kostim potpisuje En Rot, sjajna američka kostimografkinja.

Da li su vam draže istorijske produkcije, sa raskošnim kostimima ili one savremene gde, pretpostavljam, imate veću kreativnu slobodu da sami izmaštate kroj?

– Meni je važno da posao bude izazovan. Naravno da većina nas sanja da radi epohu, bilo koju, jer je danas epoha i kostim 80-tih i 90-tih godina dvadesetog veka. Uvek je zanimljivo to vraćanje unazad jer pretpostavlja i drugačiju šminku i frizuru i onda taj zajednički rad bude zanimljiv i kreativan. Sticajem okolnosti, radila sam i nekoliko savremenih akcionih filmova i bude i tu puno uzbuđenja i posla, iako običnom gledaocu izgleda da tu posla za kostimografa nije ni bilo. Nedavno je na „Netfliksu“ izašao film „Extraction“ koji sam radila pre godinu i po dana u Indiji i na Tajlandu. Pozvao me moj asistent Klaudio i rekao: Znaš, verovatno će ljudi misliti da su samo izašli sa kamerom na ulicu i snimali narod koji se tamo zatekao, niko ne pretpostavlja da smo obukli svakog prolaznika od glave do pete! Najveći deo scena sa puno statista smo snimali na Tajlandu, gde se ljudi oblače potpuno drugačije, od Bangladeša i Indije u kojima se radnja dešava, tako da je bilo i te kako posla.

Koja vam je bila najdraža produkcija do sada? 

– Kao produkcija i kao životno iskustvo, rad na filmu „Extraction“ je apsolutno najbolja stvar koja mi se do sada dogodila. Ekipa je bila fantastična, sjajno smo se slagali, radili izuzetno naporno u uslovima koji danas, sa pozicije planete zarobljene koronavirusom, izgledaju nadrealno. Tu gde smo mi snimali u Indiji danas verovatno ne bismo smeli da prođemo ni autobusom.

Šta vam je do sada bio najizazovniji zadatak?

– Baš na tom filmu se desilo da reditelj promeni odluku o kostimu glavnog ženskog lika, u sceni kojom se film, praktično, završava. Pozvao me je oko pet popodne da pita da li bismo mogli da stignemo da napravimo tu glamuroznu haljinu do sutra u dva, dodavši, ako ne štignes, ne brini, nema problema. Mislila sam da se šali. Bila sam u tom trenutku u Bangkoku, u radionici daleko od centra grada, radnje sa materijalima su uglavnom već bile zatvorene, dakle, nemoguća misija. Te noći se malo spavalo, rano ujutru smo krenuli da sklapamo kockice, donela sam gomilu zlatnih aplikacija koje sam kupila za sebe u Indiji, stigao je i svileni muslin za “šal” i sve je ispalo prilično dobro.
To su neke prilično stresne situacije koje, na kraju, donesu veliku satisfakciju. Cela ekipa je dva dana pričala o haljini napravljenoj za nekoliko sati. Rad na filmu je timski rad i, da nije bilo moje Drene, krojačice sa kojom godinama radim, i Klaudija koji, pored toga što je moj asistent je i fantastičan krojač, i lokalnih pomoćnika, ni haljine ne bi bilo.

Koliko vam je učešće u timu Milene Kanonero, nagrađene Oskarom za „Mariju Antoanetu“ otvorilo vrata? 

– Milena je moja „lucky star“. Zahvaljujući njoj sam mogla da na velika vrata uđem u najbolje svetske kostimske kuće, sarađujem sa vrhunskim krojačima, naučim i vidim stvari koje se ne uče na fakultetu, upoznam najveće svetske kostimografe. U životu se pravi geniji ne sreću baš često, a Milena je genije. Što sam starija to mi je sve jasnije. Vreme provedeno u radu i druženju sa njom je neprocenjivo.

Koliko udela u vašem poslu ima kvalitet, a koliko sreća ili veze?

– Filmski svet je poput sela, svi se odnekud poznaju i svako sa svakim je nekada radio, tako da su zadovoljni reditelji i producenti iz prethodnih poslova najbolja preporuka za buduće poslove.

Mnogo radite u inostranstvu, a opet, uvek se vraćate Beogradu. Kakav je Vaš odnos prema ovom gradu? Da li Vam se dopada način na koji se poslednjih godina, intenzivno, menja?

– Volim Beograd, on je jedini grad koji je zaista „moj“. Zato valjda i kritikujem ono što mi se u njemu ne dopada, jer me to iskreno boli i rastužuje. Promene koje se u njemu dešavaju poslednjih godina me čine tužnom i ogorčenom i stvaraju neki osećaj da samo stojimo nemoćni i gledamo u šta se Beograd pretvara. Na sreću, kreativni ljudi ovom gradu ne manjkaju i uspevaju da održe taj šmekerski duh po kojem je ovaj grad prepoznatljiv. Pre neki dan sam prošetala Dorćolom i uživala. Ti mali lokali, radnjice, kafići po Beogradu pobeđuju neukus koji se za skupe pare prodaje na drugim mestima.

Kako vam je prolazilo vreme u kućnoj izolaciji? 

– Nisam baš bila naročito kreativna. Mislim da smo svi bili pod nekom vrstom pritiska i opravdane zabrinutosti koji baš i nisu najpodsticajniji za kreativan rad. Bar je kod mene tako bilo. Godinama sam maštala da imam duži odmor, a onda kada se on silom dogodio, nije mi baš prijao. Puno sam kuvala, eto, bila sam najkreativnija u kuhinji, kao i većina nas, pretpostavljam.

Koji je vaš komentar na odnos države prema slobodnim umetnicima? Kakav je status vaših kolega kostimografa „tamo“, u odnosu na one „ovde“?

– Od čuvenih nula posto za kulturu u rebalansu budžeta do najpre potpuno zaboravljenih samostalnih umetnika, jasno je da država ne misli da će lepota spasiti svet. Pa ipak, ubeđena sam da hoće, jer, posle svega, ljudi pored potrebe da jedu i piju imaju i iskonsku potrebu da čuju, vide, dotaknu, da se nadahnu umetnošću bilo koje vrste. Ne mislim da je u drugim zemljama odnos prema umetnicima mnogo bolji, nažalost. Ova će kriza dugo trajati, rano je još pričati ko je i koliko uradio.

Kakvi su vaši planovi u bližoj budućnosti? 

– Sve mi još uvek deluje prilično daleko. Juče mi je stigao mejl da će se u avgustu nastaviti rad na filmu koji sam započela u Italiji. Što ne znači da će taj datum i ostati, možda će opet biti pomeren za kasnije. Nadam se da će tada moći da se putuje u zemlje EU. U pozorištu je slična situacija, radionice su donekle proradile, ali kada ćemo i kako moći da gledamo i igramo predstave, to niko još ne zna. Ali, biće i filmova i predstava i posle korone, to je sigurno.

Niste krili da vam je u početku bilo teško da se dokažete u svom poslu, čak i da upišete FPU jer ste „Draganova ćerka“. Šta biste danas poručili 18-godišnjoj Bojani?

– Ja sam se u mladosti gotovo “izvinjavala” što sam drugačija. Što sam visoka, što sam vukovac a hoću na umetnički fakultet, što sam pravdoljubiva i glasna samo kad branim druge, a stidljiva i skromna do gluposti. Što sam ambiciozna. Nisam naučila da primim kompliment, ni nagradu, da od toga napravim spektakl i samopromociju. Ne umem to ni danas.
Eto, to bih poručila sebi mladoj: da se ne ustručavam zbog onoga što sam, nego da budem to još više i bolje. Baš zato što sam Nikitina ćerka.