Ruska serija “Epidemija“ reditelja Pavela Kostomarova iz 2019. godine, mogla je da deli sudbinu desetina drugih, pristojnih ruskih serija, namenjenih prevashodno ruskom tržištu. Mogla je, ali nije. Zahvaljujući temi i idealnom tajmingu, pojavila se tik uoči izbijanja pandemije Kovida, otkupio je Netfliks, da bi u rekordnom roku postala jedna od deset najgledanijih serija na ovoj, inače najgledanijoj platformi.
Piše: Ana Maria Rossi
U to ime, shvatite ovo kao predlog za gledanje, i ništa više. Jer niti se bavim kritikom, niti želim da razmišljam o krhkom psihološkom stanju gledaoca, već narušenom višemesečnom borbom sa koronom.
To the Lake
Otkupivši seriju koja je u Rusiji, u jednom trenutku bila cenzurisana zbog pete epizode, i koju je ministar kulture Vladimir Medinski “pomilovao“ da se vrati na ekrane, Netfliks ju je preimenovao za svetsko tržište u naziv “To the Lake“ (Na jezero) koji, istini za volju, bolje zvuči, i gledaoci su u osam epizoda mogli da prate ono čega su se u tom trenutku najviše plašili kad otvore vrata svog stana i izađu napolje – neizvesnosti koju nosi nepoznati virus i mogućih scenarija sa kojima bismo se, eventualno, suočili. A gledalac je znatiželjna sorta i od kad je pokretnih slika, on dokazano voli da se plaši.
Čak i kada vas je, poput mene, teško zaplašiti igranim sadržajem, ne možete a da se ne zapitate, kako je moguće iskonstruisati toliko sličnosti sa nečim što nam se dogodilo samo nekoliko meseci nakon snimanja ove serije.
Scenario koji potpisuju Yana Vagner i Roman Kantor, nastao je prema knjizi Yane Vagner “Vongozero“. To je priča o dve porodice iz bogatog moskovskog predgrađa koje napuštaju svoje kuće zbog izbijanja smrtonosne pandemije da bi se spasili odlaskom na nekoliko stotina kilometara zabačeno jezero, u divljini, gde se nalazi nasukan brod koji je otac glavnog junaka osposobio za život i povremeno tamo odlazio. I već ta metafora Nojeve barke naslućuje na mogući ishod, naslućuje da ćete gledati mračnu dramu o preživljavanju, o međuljudskim odnosima i o borbi sa nepoznatim neprijateljem.
Glavni junak Sergej (Kirill Karo, mogli ste da ga gledate u Netfliksovoj seriji “Better than Us”) živi sa Anom, psihologom (Viktoriya Isakova), koja iz prethodnog braka ima sina sa Aspergerovim sindromom (jedna vrsta autizma). Sergejeva bivša žena Ira (Maryana Spivak, jednako sjajna u filmu “Loveless“ Andreja Zvjaginjceva) živi sa njihovim sinom Antonom. Irina majka umire na početku od zaraze, ispred vrata stana svoje ćerke koja je ne pušta unutra da bi sačuvala sina i sebe. Sergejev otac sa kojim nije bio godinama u kontaktu dolazi da ga natera da svi zajedno napuste Moskvu u kojoj ljudi umiru, vojska i policija sprovode zakon, a grupe kriminalaca upadaju u kuće, pljačkaju i siluju. Ovo su članovi jedne disfunkcionalne porodice. Druga živi u komšiluku, u kući pored njih. Stariji otac, njegova problematična ćerka tinejdžerka koju otac izvodi iz skupe klinike za odvikavanje od alkohola, evidentno neodviknutu, i njegova nova žena, nešto starija od ćerke tinejdžerke, bivša striptizeta, sada u poodmakloj trudnoći.
Jedna od vešto urađenih stvari u ovoj seriji je taj “spori” uvod. Dok se suočavamo sa izbijanjem pandemije, podrobno se upoznajemo sa likovima iz obe porodice, njihovim međusobnim odnosima, karakterologijom, problemima i nešto predistorije. Ono što često nedostaje filmovima ili serijama katastrofe, razrađenost likova koja omogućava povezanost i empatiju gledaoca za njih, ovde je temeljno sprovedena.
Iz perspektive našeg dosadašnjeg iskustva izbijanja pandemije i suočavanja stanovništva sa novonastalom situacijom, zanimljivo je gledati kako je to rešeno u seriji. Za razliku od prvog televizijskog pojavljivanja stručnog štaba i vrha naše države koji su nas ležerno slali u šoping u Milano, ovde imamo izbezumljenog vrhunskog virusologa koji na nacionalnoj televiziji saopštava stanovništvu sa kakvim će se katastrofalnim posledicama suočiti u dolazećoj bliskoj budućnosti, i on biva grubo prekinut u pola rečenice reklamom za farmaceutski proizvod.
Za utehu je još jedan detalj, ovaj dramski respiratorni virus brže se širi i daleko je smrtonosniji od onog sa kojim smo poslednjih meseci suočeni. Manifestuje se krvavim, a kasnije pobelelim beonjačama, i na sreću, tu se svaka sličnost sa zombi filmovima i serijama završava.
Šta još ova serija ima što je privuklo gledaoce širom sveta?
Ima jasan uvid u ljudsku psihologiju, kako čevek, u ovakvim situacijama polako gubi razum. Virus uspostavlja nova pravila – zakon je na strani onog ko ima pušku. Normalni ljudi se od gladi i bolesti pretvaraju u ljudoždere. Ima, zatim, i neke trivije o kojima retko razmišljamo – kako bi izgledao život danas bez telefonskog signala, osuđen na komunikaciju motorolama.
Videćete i kako strah natera da se od članova sopstvene porodice štitite karantinom u okviru istog domaćinstva, u znatno surovijoj varijanti od ove koju mi praktikujemo. Videćete da u ruskoj zimi, i kad ničega nema, ima alkohola. Kad smo kod ruske zime, možda je nije za poželeti, ali se fantastično slika. I sve pohvale za to idu direktoru fotografije Davidu Khaiznykovu.
Dok kroz priču o izbijanju pandemije gledamo suočavanje, raspad i razrešenje komplikovanih ljudskih, porodičnih i komšijskih odnosa, nameće nam se misao šta je bilo naše “normalno“ pre virusa i koliko je to naše “normalno” u kome smo živeli bilo dobro i ispravno. Kolika je sila potrebna da preispitamo sopstvene živote i vrednosti sa kojima smo naučili da živimo?
Chernobyl
Ako bih ja pravila nekakve liste najboljih, ili bar omiljenih serija u poslednjih desetak godina, serija Černobil („Chernobyl“, Craig Mazin-a, u produkciji HBO, 2019.) bila bi sigurno pri vrhu moje imaginarne liste. Zato će to biti moj drugi predlog ako ste, nekom igrom slučaja, uspeli da je ne pogledate do sada.
U aprilu 1986., u Ukrajini, tadašnjem Sovjetskom Savezu, u neposrednoj blizini gradića Pripjata, pri nečemu što je trebalo da bude rutinska kontrola, probe koje se s vremena na vreme sprovode, eksplodirao je reaktor na nuklearnoj elektrani Černobil. Do danas je to ostala najveća katastrofa koju je čovek proizveo, ostavila je nesagledive posledice i neprebrojive umrle i bolesne.
Nije lako a ni zahvalno snimati o nečemu o čemu je za više od trideset godina već toliko rečeno. Nije bilo jednostavno ni naći ugao iz kojeg bi se ta priča postavila jer se ta globalna katastrofa teško može ispričati samo kroz “priču o malom čoveku“ koja u toj vrsti velikih drama, po pravilu, najbolje prolazi. Ovde je moralo da se uzme u obzir sve što je taj događaj podrazumevao: i konkretne ličnosti koje su u njemu učestvovale, i vreme u kom se događaj odigrao, i geopolitičku situaciju u tadašnjem Sovjetskom Savezu nekoliko godina pred raspad, i rekonstruisanje istočnog bloka, gvozdene zavese, a pre svega načina života i funkcionisanja u jednom bivšem, urušenom sistemu (vrednosti).
Autori ove petodelne serije majstorski su se izborili sa svim što je moglo lako da sklizne u opšte mesto, tim pre što ova velika ruska priča nije napravljena u “ruskoj produkciji“. A to je već samo po sebi klizavo tlo, kad anglosaksonska “naknadna pamet“ ukazuje na sve manjkavosti sovjetskog sistema. Srećom, to nije napravljeno kao zapadnjačka predstava ondašnjeg Sovjestskog Saveza. Pogođen je duh vremena, estetika osamdesetih, “isprana“ boja u slici, odlični glumci (Jarred Harris, Stellan Skarsgard, Emily Watson), scenografija, kostim, muzika… Ali ni dobra egzekucija uzbudljive priče nije jedina vrednost ove serije i razlog za preporuku za gledanje.
“Černobil“ , sa ove distance, otvara jedan novi političko – ekonomski diskurs. Postavlja pitanja koja se lako nameću u današnjem vremenu, a tiču se igre moći u konstantnom sučeljavanju sa prirodom ljudske manjkavosti, pitanja neophodnosti ili izlišnosti potrebe za tom vrstom smrtonosne energije kao što je nuklearna, pitanje cene ljudskog života.
A to je ono što je i danas čini aktuelnom. Mogla bih da se složim sa onim što je Masha Gassen napisala u New Yorker-u, da je “materijalna kultura Sovjetskog Saveza prikazana tačnošću kakva nikada do sada nije viđena na zapadnjačkoj televiziji ili na filmu – a, usput, ni na ruskoj“. Možda je najverodostojni prikaz jednog društva u jednom vremenu sažet u rečenici “Why worry about something that isn’t going to happen?“ (Zašto brinuti zbog nečega što se neće desiti?) Možda je u toj deklarativnoj samouverenosti sav koren nebrige i raspada jednog sistema koji je doveo do tako katastrofalne posledice. Uostalom, Mihail Gorbačov kiji je u to vreme bio predsednik SSSR-a, u svojim memoarima iz 2006. rekao je: “Nuklearna katastrofa u Černobilu je verovatno bila pravi razlog kolapsa Sovjetskog Saveza“.
Imate izbor za vikend. Jedna je ruska, vešto prilagođena zapadnom gledaocu, druga serija je američka, u njoj ima više ruskog nego u bilo kojoj prozvedenoj na zapadu. I jedna i druga će vas suočiti sa neprijateljem sa kojim se prvi put susrećemo. Možda će vam posle gledanja ova naša pomerena realnost u kojoj živimo, delovati podnošljivije.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare