Od samog početka serije Unorthodox (Netflix, 2020.), pratimo dve linije radnje, vešto upakovane da gledaocu ove drame pruži gotovo trilerski ritam, što čini da se gleda u jednom dahu. Jedna linija priče sledi beg iz Njujorka glavne junakinje Ester Shapiro i sve što se događa nakon njenog dolaska u Berlin, dok se u drugoj, u nekoj vrsti ravnopravno tretiranog flešbeka, odvija Esterin život u Bruklinu i ono što je prethodilo odlasku. Ova potonja je posebno zanimljiva jer sa dokumentarističkom preciznošću opisuje detalje života hasidske zajednice za čije razumevanje valja znati:
Njujorški kvart Williamsburg nalazi se u Bruklinu. Od Menhetna ga deli samo jedan most. Razdaljina koja se prelazi peške, razdvaja žilu kucavicu najveće svetske metropole i jednu od najizolovanijih i najzatvorenijih zajednica na svetu – Hasidske Jevreje.
Hasidski Jevreji naselili su se u Vilijamsburgu nakon 1945, kad je tamo došao njihov rabin Joel Teitelbaum. Njih oko 60.000 živi po strogim versko-socijalnim pravilima, odbijaju tehnologiju, brakovi su ugovoreni i žene se isključivo među sobom, govore samo jidiš, ne hebrejski niti engleski, nose tradicionalnu odeću, ženama se nakon udaje brije glava i nose periku, a muškarci imaju brade i one dugačke lokne sa strane, šešire i visoke krznene kape. Ženama je zabranjeno školovanje, muzika, a često i da hodaju istom stranom ulice kojom idu muškarci. Državu Izrael ne priznaju jer je smatraju krivovernom. Odustajanje od utvrđenog načina života kažnjava se potpunim izopštavanjem iz zajednice.
Jedna od onih koja je u svojoj devetnaestoj godini izopštena iz hasidske zajednice je i američko-nemačka književnica Deborah Feldman. Na osnovu njene memoarske knjige „Unorthodox: The Scandalous Rejection of My Hasidic Roots“ (Neortodoksna: Skandalozno otpadništvo od mojih hasidskih korena) nastala je i ova četvorodelna serija čiju autorsku ekipu čine uglavnom žene. Kao kreatorke serije potpisuju se Anna Karolinski i Anna Winger, obe poznate po tome što su radile na jednoj od najuspešnijih nemačkih serija „Deutschland 83“, a rediteljka je Maria Schrader, inače profesionalna glumica.
Deborah Feldman, koja je uspela da pobegne iz ugovorenog braka u koji su je naterali kad je imala 17 godina, danas živi u Berlinu, a svoju porodicu nije videla od 2006. godine. Kada je njena knjiga dospela na top listu publicistike „The New York Timesa“, izazvala je gnev žitelja Vilijamsburga, i gomilu tužbi i parnica koje se protiv nje vode. Tim povodom je bila prinuđena da objašnjava da veliki broj pojedinaca odrasta u sistemima sa ubeđenjem da je to njihov život i da treba baš tako da izgleda jer su tako naučeni i za nešto drugo ni ne znaju. Misle da osećaju slobodu unutar sopstvenog zatvora.
Govorila je neupućenima i o poreklu društva kome je pripadala i koje je svojevoljno napustila: „Jevreji dinastije Satmar su pripadnici hasidske zajednice koja potiče iz rumunskog grada Satu Mare (mađarski Satmar koji je nekada pripadao mađarskom kraljevstvu), i nju čine mahom oni koji su preživeli holokaust, i koji su zajednicu osnovali nakon Drugog svetskog rata u Njujorku. Oni su želeli da ponovo ojačaju sopstvene redove i da sve ubijene nadomeste što većim brojem novorođene dece.“ I pored toga što nam književnica pruža detaljan uvid u većini ljudi nepoznati svet ove ultraortodoksne jevrejske zajednice, prožete strogim pravilima, ritualima i zakonima, i ne krije koliko je trpela, ona taj svet opisuje nežnim rečima, pričajući jednu univerzalnu priču o samooslobađanju.
A priča počinje upravo na dan bega, kada autorkin alter ego Ester Shapiro (Shira Haas) umesto na porodični ručak na dan šabata, seda u taksi, odlazi na aerodrom i beži u Berlin. U postavi suknje krije pasoš, nemačka dokumenta, nešto novca i adresu svoje majke, takođe otpadnice iz ovog društva koja već godinama tamo živi. Odlazi bez kofera i ikakvog prtljaga jer je na šabat zabranjeno prenošenje ičega.
Kad u Vilijamsburgu shvate da je nestala, prvo što se radi je konsultacija sa rabinom da se izbegne „neprihvatljiv presedan“. Rabin šalje Esterinog muža Yankija (Amit Rahev) za njom u Berlin, da je pronađe i vrati. Pošto Yanki nije video ni Menhetn, ni ostatak Njujorka, jer u životu nije napustio svoj kvart, on sa sobom vodi izopštenika povratnika Moishea (Jeff Wilbusch). Moishe poznaje Evropu i Berlin, i sam je bio prebeg, nikada dovoljno ukorenjen ni u jedno od oba društva, kud i kamo bliži kockarskom stolu i prostitutkama nego strogim pravilima verskog života zajednice iz koje potiče.
Valja spomenuti i da je ova serija „polovično biografska“ – život u Njujorku je do detalja prikazano iskustvo književnice Debore Feldman, dok je berlinski deo, muzičke aspiracije glavne junakinje i njen porodični bekgraund, kompletno izmišljeno i dopisano.
Za razumevanje sveta u koji Ester beži, i o kome, malo je reći, ništa ne zna, kratorke serije su koristile sve reference današnjeg „zapadnog društva“, sa svim dobrim i lošim što to podrazumeva, i tako uneli onog neophodnog „fiction“ soka u ovu realistično biografsku pripovest. Krug mladih berlinskih umetnika okupljenih na muzičkoj akademiji na kojoj Ester želi da studira, da joj pripada i postane deo njenog sveta, oličenje je multikulturalnosti. Arapi, muslimani, katolici, crnci, Jevreji, homoseksualci i heteroseksualni, vernici i ateisti. Jedina koja prema Ester ima izvestan otklon je liberalna Izraelka koja iz kuće nosi neku vrstu predrasuda o ortodoksnim pripadnicima jevrejske zajednice. Ester se, takođe, suočava sa saznanjem da joj majka živi sa ženom u lezbejskom odnosu.
Sve prepreka u sebi, u odnosima sa oba sveta i svim protagonistima ove priče, glavna junakinja maestralno igra. Jer 25-ogodišnja Shira Haas, jedna je od najboljih glumica koja se pojavila u poslednjih pet godina, koliko otprilike i traje njena karijera. Sitna, mršava, sa dečjim licem, prolazi i kao dete prerano naterano u ugovoreni brak, i kao odlučna mlada žena spremana da se bori za ono što želi. Njena karijera započela je filmom „Princess“, sledio je film u režiji Natali Portman „A Tale of Love and Darkness“, pa „The Zookeeper’s Wife“, „Foxtrot“, „Mary Magdalene“, „Broken Mirrors“, „Esau“, „Asia“ , serija „Shtisel“. Do danas, njena karijera pomalo liči na početak karijere njene koleginice i rediteljke Natali Portman – svi vide koliko je dobra, toliko je mlada da niko ne zna dokle to može da ide i šta ćemo još gledati od bravura ove izuzetno darovite glumice.
Jedna od meni najzanimljivijih referenci u ovoj seriji bila je priča o Esterinom prvom odlasku na kupanje, na jezero Wannsee, sa ekipom s muzičke akademije. Berlin, nekada epicentar pogroma evropskih Jevreja i svega „drugog“ i „drugačijeg“, danas je epicentar multikulturalnosti. Vremena se menjaju, ali jezero je jezero, i nalazi se i dalje na onom istom mestu gde se, na obodu šume, baš kao i danas, na broju 56-58 nalazila vila u vlasništvu kriminalne policije koja je u istoriji ostala poznata samo po tome što je bila mesto Wannseejske konferencije, sastanka vodećih političara nacističke Nemačke u Berlinu, gde je 20. januara 1942. doneta odluka o „konačnom rešenju“, o deportaciji i istrebljenju svih nemačkih jevreja.
Tu, na tom lepom berlinskom jezeru, gde se suočava sa prošlošću holokausta i svega što je formiralo identitet cele njujorške zajednice iz koje potiče, glavna junakinja u svojoj neprimerenoj odeći ulazi u vodu, baš kao onda kad je to ritualno činila pred ugovorenu udaju, bojažljivo i nespretno odlučuje da zaroni i otpliva, da skine periku sa glave i da se ogoli, olučujući da neće živeti kao žrtva prošlosti sopstvenog naroda.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare