Buder: Vaši filmovi naučili su me otporu i žalosno je što su u Srbiji političke strukture i filmadžije u sukobu

Jedna od najzanimljivijih filmskih smotri u Evropi, Filmski festival Kotbus biće održan po 36. put od 3. do 8. novembra.

Ova smotra, osnovana 1991. godine, obraća se kako širokoj publici tako i filmskim profesionalcima. Unikatnost Filmskog festivala u Kotbusu jeste što gaji poseban fokus na kinematografiju centralne i istočne Evrope. Mnogi srpski i regionalni filmovi, poput "Oče naš", "Obraza", "Duhovi na mojim leđima", proteklih godina prikazivani su na ovom festivalu.

Biće ih i na predstojećem, 36. izdanju, a među njima su "Virus patološke dobrote", "Vetre, pričaj sa mnom", "Planina", "Crna truba", "Sve što s tobom nije u redu"... I to uz nagrađivane filmove s velikih festivala, kakvi su "Minotaur" Andreja Zvjaginceva ili "Dnevnik jedne sobarice" Radua Žudea. Sa oko dvadesetak hiljada posetilaca, ovaj festival predstavlja jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u području Berlina i Brandenburga.

A programski direktor Kotbusa Bernd Buder proteklih dana boravio je u Portorožu, na 29. Festivalu slovenskog filma, kao "prijatelj slovenačkog filma", gde smo se i sreli. I Buder u razgovoru za Nova.rs ističe da je njegov posao da istražuje filmove s teritorije "takozvane istočne Evrope", ili jugoistočne Evrope.

- Volim da posećujem nacionalne festivale jer pružaju celovitu sliku nacionalnih kinematografija. Dakle, tu ne upoznaješ samo filmske stvaraoce već i lokalce, ljude koji se bave politikom, društvom… I onda spoznaš šta je bitno za jednu nacionalnu kinematografiju. Tako da je za mene to uvek plus, jer na nacionalnim festivalima vidiš prijem filmova. Ljudi ti kažu koliko su relevantni, ili nisu, a saznaš i sve tračeve, što je ponekad smešno i interesantno (smeh). Nemoguće je, naravno, posetiti sve nacionalne festivale jer ih ima previše, ali da, redovno posećujem neke, i to mi je važno.

A otkud fokus na istočnoevropskim filmovima? Zanimljivo je što ste rekli "takozvana istočna Evropa".

- Pa da, teško je s tim terminima. Neki iz Srbije bi rekli: "Zašto istočna Evropa kad smo mi jugoistočna Evropa?" Ljudi iz Češke s pravom kažu: "Mi smo centralna, a ne istočna Evropa". Ta istočna Evropa je prilično stari i pejorativan termin, koji potiče sa zapada. I u političkom smislu nije tačan, jer pojednostavljuje stvari.

Ali ako bismo hteli da pravilno definišemo fokus Kotbusa, morali bismo da kažemo - "festival istočnoevropskih, istočno-centralnoevropskih, jugoistočnoevropskih, kavkaskih, centralnoazijskih i baltičkih filmova". A to je malo predugačko. Tako da - to jeste pojednostavljenje, znam, i pokušavam da izbegavam taj termin, ali… Pre nekoliko godina bio sam na radionici za mlade filmske stvaraoce u Kirgistanu, i oni su izbegavali bilo kakve postsovjetske termine i nazvali radionicu "Post Space Camp". Kada se ljudi iz bivše Jugoslavije sretnu, obično kažu: "Mi govorimo naš jezik”, a ne "govorimo srpski ili hrvatski ili crnogorski ili bosanski". Rekao bih da im se sviđa ta ideja da se nekako denacionalizuju. I sa istočnom Evropom je isto. Termin je iz vremena Hladnog rata i ne bi trebalo da ga koristimo, ali s druge strane, ne znam koji drugi da upotrebim.

A festival u Kotbusu je osnovan jer je 1999. bilo očigledno da će društvo u istočnoj Evropi da se menja. I da će Istočna Nemačka da se promeni. Osnivačima festivala je bio cilj da vide kako će filmski stvaraoci iz bivših socijalističkih zemalja u svojim filmovima reflektovati promene u društvima, kako će dočarati ekonomske promene, nove demokratije ili nedemokratije… Dakle, želja je bila da se uoče transformacije, uz težnju da se "istočnoevropski" film održi jer je postojala bojazan da će nestati iz Istočne Nemačke.

Pošto gledate mnogo filmova s Balkana, iz regiona, uočavate li neki zajednički imenitelj? Ima li tema koje preovlađuju?

- To je teško pitanje, jer su zemlje različite. Doduše sve zemlje povezuje jedna stvar - stalna transformacija, koja izgleda nikada ne prestaje. Posebno u Srbiji. Kao što vidimo, i u Zapadnoj Evropi počinje neka transformacija. I logično je da se filmski stvaraoci bave tom situacijom jer reflektuju u svojim ostvarenjima svakodnevni život, političku kulturu, kako se pojedinac nosi u ovoj situaciji. Dakle, to je nešto što definitivno povezuje sve filmove. Ali postoje razlike u stilu, pre svega zbog situacije u društvu. Ponekad je situacija u nekim zemljama teža nego u drugim. U filmovima nekih zemalja prisutniji je crni humor nego iskrenost. Kada razgovaram sa filmskim stvaraocima, često čujem rečenicu: "Oh, kako bi bilo lepo živeti u dosadnoj zemlji i praviti samo romantične komedije". Ali pošto to nije slučaj, film i kultura su i dalje veoma važan alat da se dočara svakodnevni život, da se reflektuje politička situacija, društveni problemi i da filmovi otvore diskusiju. I kao što vidimo u nekim zemljama, uključujući Srbiju, rezultat je, nažalost, sukob između političkih struktura i filmskih stvaralaca. Ali takav je život.

Čini se da, možda izuzev Švajcarske, više nema idealne, dosadne zemlje. A kako nemačka publika reaguje na uznemirujuće priče?

- Činjenica je da filmovi iz evropskih zemalja i takozvane istočne Evrope nisu tako vidljivi na nemačkim bioskopskim i TV ekranima. Ogroman procenat filmova koji se prikazuju uglavnom su nemački, ili holivudski, možda ima i francuskih filmova. A većinom su to međunarodne produkcije i franšize, poput Marvela i Ratova zvezda. Postoji tradicionalno veliki interes određenog procenta publike da gleda filmove koji se bave društvenim i političkim pitanjima. Setimo se da je to bila dominantna tema nemačkog filma u sedamdesetim godinama. Iako Fazbinder nikada ne bi rekao da su njegovi filmovi bili politički, oni to jesu, na neki način. Isto važi za Hercoga i Šlendorfa. Kada je reč o filmovima iz takozvane istočne Evrope, nažalost nisu mnogo prisutni u bioskopskoj distribuciji, pa su festivali maltene jedini način da ih publika vidi.

A samo se tri festivala bave ovim regionom - Kotbus, pa Go East, i mali festival u Bavarskoj - Grenzland Filmtage Selb. Ovaj festival je bio prvi koji je počeo da prikazuje istočnoevropske filmove, jer se od početka odvija na granici nekadašnje Čehoslovačke, Zapadne Nemačke i Istočne Nemačke. Osnovan je dok je još postojao Berlinski zid.

A s obzirom da gledam mnogo istočnoevropskih filmova, onih iz zemalja u tranziciji, moram da kažem da sam naučio mnogo o otpornosti. I mislim da će Zapadnoj Evropi sada biti potrebna ista otpornost koju imaju ljudi iz Istočne Evrope. Na neki način sam u prednosti jer sam gledajući toliko istočnoevropskih filmova možda bolje pripremljen za potencijalne promene u Zapadnoj Evropi nego obični ljudi.

Približava se novo izdanje festivala, i opet će pred nemačkom publikom biti srpskih, te slovenačkih filmova, a crnogorski će biti u fokusu.

- U Kotbusu ćemo prikazati 147 filmova iz 42 zemlje, uključujući i manjinske, zapadne koprodukcije. I da, u fokusu su nam ove godine Letonija i Crna Gora. Interesantno je povezati daleki sever s jugom. Sada već imamo "trilogiju" baltičkih zemalja. Prošle godine je to bila Estonija, sada je Letonija, a sledeće će u fokusu biti Litvanija. Te baltičke zemlje uvek stavljaju u isti lonac, a ako se pogledaju bliže, jasno je da su jezici potpuno različiti. Istorija je slična, ali ne nužno ista, kao i verska pozadina, ako je i ima, jer su prilično ateističke. Ali Litvanija ima katoličku tradiciju, a Letonija protestantsku. I cilj nam je da pokažemo da postoje razlike i neke specifičnosti.

Takođe, fokus stavljamo i na devedesete. Mnogi mladi filmski stvaraoci počinju da se bave tom decenijom u svojim filmovima, iako tada nisu bili ni rođeni. U tom smislu zanimljiv je bio srpski film "78 dana", koji je imao sličan pristup - da pogledom na devedesete pokuša da uvidi šta je možda pošlo po zlu, zašto je trauma i dalje tu. I na ovom izdanju festivala povezaćemo filmove o devedesetim s onim snimljenim devedesetih.

Tako ćemo, na primer, prikazati "Herzsprung", film iz 1992. godine poznate istočnonemačke dokumentaristkinje Helke Miselvic, koja donosi storiju o ženi koja gubi posao, ali pronalazi novu slobodu i nadu. Jer, konačno može da putuje, ali u isto vreme dolazi do rasta desničarskog ekstremizma. I povezujemo ga s novim filmom Luiz Donšen, takođe nemačke rediteljke, "Morgen vor langer Zeit". I ona u fokusu ima ženu koja gubi posao tokom devedesetih u Istočnoj Nemačkoj i počinje da skuplja stare stvari, što je odvodi na neobično putovanje. Prilično je interesantno povezati filmove iskusnih reditelja s onim mladih koji pričaju o sličnoj temi, ali u različitim periodima.

Kada se pomenu festivali i Nemačka, obično svi najpre pomisle na Berlinale. A koja je prednost Kotbus film festivala, u poređenju s drugim festivalima u Nemačkoj ili Evropi?

- Publika u Kotbusu je prilično iskusna u konzumiranju istočnoevropskih filmova, pa se nećeš susresti s nekim glupim, ili površnim pitanjem. Srešćeš filmske stvaraoce koji se suočavaju sa sličnim problemima. Takođe, tu je naš koprodukcioni market, koji je osnovan krajem devedesetih kako bi podstakao koprodukciju između različitih delova Evrope. I uvek, kada razgovaram sa filmskim stvaraocima i producentima o tome gde da započnu život svog filma, ohrabrujem ih da ne treba da ciljaju samo na Berlin, Kan ili Veneciju, već i na manje ili B festivale, uključujući Kotbus, ili Ostin, u SAD. Jer, naši festivali su relevantni.

I možda to nije tako glamurozan start filma kao na Kanskom festivalu, ali može biti dobar početak, jer i sve naše kolege iz takozvane velike festivalske četvorke pomno prate šta radimo.

Pominjali ste Hercoga i Fazbindera, a kada pogledate recentnu nemačku kinematografiju jeste li zadovoljni?

- Na neki način, da. Godišnje proizvedemo između 80 i 120 filmova, a mnogi od njih premijerno se prikazuju na međunarodnim festivalima. Dakle, imamo veliki potencijal. Tu je i generacija sjajnih rediteljki poput već pomenute Luiz Donšen ili Valeske Grizebah. Takođe, zanimljive i kreativne pristupe odlukuju filmske stvaraoce turskog i kurdskog porekla, od kojih je većina rođena u Nemačkoj. Oni obogaćuju našu kulturnu scenu specifičnim pogledom. Nemačka kinematografija je raznovrsna, i stvaraju se zanimljivi filmovi, a naročito je vredan dokumentarni pejzaž.