Labović: Kad filmskoj javnosti nešto ne odgovara, odmah hoće da te smene. A posle im bude žao

I sada, na kraju svog šestogodišnjeg mandata, direktor Festivala slovenskog filma Portorož, koji se po 29. put odvijao od 13. oktobra i završava se večeras dodelom nagrada u mondenskom slovenačkom letovalištu Bojan Labović ističe za Nova.rs značaj ovog festivala za Sloveniju, ali i za region.

- Festival je sve jači zbog velikog broja manjinskih koprodukcija koje su plod saradnje kinematografija iz regiona. Svakako će ovo ostati nacionalni slovenački filmski festival, ali s jakom regionalnom i međunarodnom komponentom.

Naglašava Labović i da Portorožu nikada nije bio cilj da bude festival premijera, što mu je otvorilo vrata da se bavi suštinom - filmom.

- Mislim da smo malo počeli da preterujemo, i na evropskom i svetskom nivou, s tim premijerama. Više se priča o tome gde je film imao premijeru, umesto o tome kakva je priča, kakva je estetika, a pogotovo emotivna jačina nekog filmskog naslova. Voleo bih da opet počnemo da pričamo o tome, jer film jeste industrija, ali je i umetnost. Mislim da to ne smemo da zaboravimo. Zbog toga meni premijere na našem festivalu nisu toliko bitne. Festivali, kao što je ovaj, nacionalni nekako su u poziciji da moraju da se prilagode ovim velikim festivalima. Onim koji zahtevaju, ako ne svetske, bar evropske ili regionalne premijere - priča direktor Festivala slovenskog filma.

Insistira na misiji festivala kao preseku godišnje kinematografije u toj zemlji, a upitan kako bi ocenio slovenački film u prethodnih 12 meseci, odgovara:

- Smatram da je naša kinematografija u prethodnih 12 meseci bila u velikom porastu, naročito kada govorimo o kvantitetu. Naravno, to ne znači da nije i porastao u kvalitetu ali, ipak, mislim da moramo još nešto da uradimo i na tom polju. Stalno ponavljam da je glavna odlika slovenačkog filma to da je nekako generacijski - dakle, u pitanju su, uglavnom, prvi filmovi autorki i autora. I oni, po pravilu, snimaju filmove o sebi. A mislim da je neophodno da malo odrastemo i da pravimo filmove ne samo o sebi nego i o drugima. I čini mi se da svi pred sebe stavljaju zadatak da filmovi, pored umetničke, imaju i veoma izraženu društvenu komponentu.

Nameće se onda pitanje koje to teme odnose prevagu u današnjim slovenačkim filmovima, šta je njihova srž?

- Slovenački film je, rekao bih, u poslednje vreme bio u znaku žena, autorki. I to uopšte nije loše, konačno se desilo da mi u Sloveniji možemo da govorimo i o ženskoj kinematografiji. I tu preovlađuju lične priče, filmovi o sebi, što smo već pomenuli. U poslednje vreme imamo i trend stvaranja takozvanih filmova "za publiku", kao i omladinskih filmova. Nekada je slovenačka kinematografija bila, uglavnom, usmerena na stvaranje art-haus filmova, a ja se nadam da će se doći tu do balansa između dva "pola". Ali nikako ne bih voleo da se ti art-haus filmovi stvaraju "iz moranja" jer nema ničeg goreg od umetničkog filma koji je urađen na silu.

S obzirom da je pominjao porast "ženskih filmova", a i dame su prošle godine ostvarile ubedljiv trijumf na ovom festivalu u Portorožu, osvojivši nagrade Vesna u svim najbitnijim kategorijama, Labović naglašava da su i na 29. izdanju rediteljke prisutne.

- Poslednjih godina je zaista načinjen pomak kada su autorke u pitanju, ali isto tako došlo je i do pomaka ka žanrovskim filmovima. Mi nismo imali žanrovska ostvarenja. Mislim da je slovenački film konačno počeo da sazreva, ide se ka tome da postane kinematografija svih žanrova, i načina pravljenja filmova.

Film je na granici propagande

A upitan imaju li razloga slovenačke filmadžije da u svojim filmovima donose neku vrstu socijalne kritike, naš sagovornik upozorava da je film kao osvrt na društvenu situaciju pomalo klizav teren.

- Naravno da se treba osvrtati na stanje u društvu, ali mora se tu biti oprezan. Jer, ako se ostvarenje svede na suvi aktivizam, to baš i nije dobro. Ne treba zbog toga praviti film, umesti toga se može napisati manifest ili nešto slično tome. Mislim da film traži nešto više, dakle da se kroz neke intimne, lične priče dotaknemo svih ovih problema koji su oko nas. A tih problema je, nažalost, sve više. Smatram da smo u razdoblju gde nam se nude mnoge teme, samo je pitanje da li su one "dozvoljene". No, i ako te neke pipave teme prođu, tu vreba još jedna opasnost - da film postane neka vrsta propagande. Jer, film i jeste na granici propagande i lako može skliznuti u nju. Tu naročito mislim na dokumentarni film, koji je isto kod nas u porastu. I baš zato je u najvećoj opasnosti, jer imam utisak da počinje da biva eksploatisan u propagandne svrhe, naročito po festivalima. A to je, po meni, veoma loše za dokumentarni film - sud je Labovića.

Festival na čijem je čelu od 2021. godine prvi je festival nacionalnog filma na prostoru bivše Jugoslavije koji publici predstavlja sve filmske forme, od studentskih, eksperimentalnih, preko kratkih, dokumentarnih, do igranih dugometražnih ostvarenja. A specifičan je ovaj festival i po svom "filmskom, kulturnom evru". Naime, pre nekoliko godina direktor festivala Bojan Labović došao je na ideju da svi oni koji dolaze na ovu filmsku smotru s akreditacijom, koja podrazumeva besplatan ulaz na filmove, ipak plate jedan evro za svaku projekciju. Taj novac ide u fond iz kog se studentima umetničkih akademija plaća boravak u Portorožu. Plaćaju ga i svi ostali gosti i posetioci festivala uz svaku kupljenu ili preuzetu kartu čime festival nastavlja da studentima umetničkih fakulteta (AGRFT, AU UNG i ALUO) finansira boravak u Portorožu. Doduše, taj "kulturni evro" od prošle godine se pretvorio u dva evra.

- Mislim da je to odlična odluka, jer studenti su naši dragi i kvalitetni gosti, koji prate projekcije, stručne programe i, što je veoma važno, stvaraju vajb (smeh). Jer, svi koji dođu na naš festival kažu da atmosfera nije nimalo loša.

Osim odlične atmosfere, koju naš sagovornik pominje, ovaj festival je intimnog karaktera, bez one pompe tako svojstvene ovakvoj vrsti filmskih smotri.

- Ja sam na tome insistirao. Odmah sam rekao da neću crveni tepih, jer mislim da nismo u situaciji da sami sebe lažemo, ako me razumete. Ne kritikujem druge koji imaju crvene tepihe i glamur, ali ja mislim da to nama nije potrebno. I to se pokazalo da je bila dobra odluka jer na Festival slovenskog filma dolaze različite generacije, predstavnici raznorodnog socijalnog bekgraunda. Sećam se da je jedna od prvih mojih odluka, kada sam postao direktor, bila da nema crvenog tepiha. Verovatno ste primetili da imamo samo plavi tepih (smeh). I ako već zalazimo u taj modni svet, smatrao sam da je najbolje da ovaj festival bude nekako opušten, casual. Ne mislim tu na atmosferu tipa Vudstoka, naravno (opet smeh). Ali mislim da ta vrsta specifične opuštenosti ovde dobro funkcioniše.

Dobra saradnja Srbije i Slovenije

Kao i svakog oktobra poslednjih godina i tokom ovog izdanja je na festivalu bilo dosta srpskih koprodukcija, kako manjinskih, tako i većinskih. Zapravo, čak 14 filmova iz Srbije, od nagrađivanih "Vetre, pričaj sa mnom" ili "Planine" (koprodukcija sa Crnom Gorom), preko Žilnikovog "Restitucija, San ili java stare garde", do bioskopskog hita "Belo se pere na devedeset".

- Da, uprkos nemiloj situaciji u Srbiji, sa neraspisivanjem konkursa za sufinansiranje filmova, opet je u poslednje vreme iz vaše zemlje došlo nekoliko odličnih filmskih naslova, što je veoma zanimljivo. I, naravno, srpski filmovi su bili prisutni i na našem festivalu, i došli su mnogi srpski autori. Uvek me raduje kada su srpski autori prisutni i u slovenačkim filmovima. Mislim da je ta filmska saradnja između naših zemalja nešto sasvim prirodno i ništa je ne može zaustaviti - odsečan je Labović.

S obzirom da Bojan Labović sa ovim, 29. izdanjem Festivala slovenskog filma okončava mandat na direktorskoj poziciji, kad rezimira sve ono što je uradio proteklih godina, naglašava da ne želi da na pompezan način prikazuje svoj rad.

- Mislim da smo uspeli da stabilizujemo festival. Postavili smo čvrstu strukturu, sistem i festival više nije toliko ugrožen kao što je nekada bio. Ja sam prvi direktor koji je uspeo da izgura dva mandata. To se još nije desilo. Stalno su se na ovom festivalu događale smene. Znate već kako to ide, mnogo je stvari koje javnosti, naročito filmskoj ovde ne odgovara, i prvo za čim posegnu jeste - smena. A posle im bude žao. Ali to je već deo folklora o kom ne moramo dalje (smeh). I zato sam zadovoljan s onim što će ostati iza nas, a s obzirom da će se naredne godine desiti 30. izdanje, to znači da festival dolazi u zrelije godine, izlazi iz adolescencije u svakom smisu, pa se nadam i radujem se daljoj nadgradnji ovog festivala - iskren je Labović, a na pitanje hoće li mu, bar malo, nedostajati Portorož, odgovara:

- S obzirom da se i sam bavim filmom, opet ću biti u Portorožu. A sećam se, kada je je dosadašnja direktorka Filmskog centra Slovenije Nataša Bučar pozvala da vodim festival, pristao sam da to bude na godinu dana. Ispalo je šest. I mislim da je to sasvim dovoljno. Dosta je, idem dalje, i kažem to bez ikakve patetike. Već imam nekoliko projekata na umu, i voleo bih da se potpuno vratim u stvaralačke vode. Ali videćemo kako će se sve odvijati…